За своје заслуге добио је две медаље „Ер медал“. Једна од њих била је за потапање непријатељског брода. Поред тога, добитник је и ордена „Дистингвишд флајинг крос“.

Свакако најпознатији српски официр у Америци био је адмирал Стеван Мандарић. Овај потомак наших исељеника рођен је 1911. у Фениксу. Његов отац Самојло Мандарић дошао је из Врепца у Лики, а мајка Софија рођена је у Славонији.

Још у средњој школи Стеван је постао посвећен војсци као „хај скул кадет“. Са 14 година, тврдећи да има 18, прикључио се Националној гарди. Истовремено је радио у новинама у Фрезноу као репортер. Три године касније постао је наредник у Националној гарди. Био је један од ријетких Срба који су завршили Поморску академију у Анаполису, у држави Мериленд.

Када је калифорнијски конгресмен Барбур поставио 18-годишњег Стевана Мандарића у америчку Поморску академију 1929. године, нико није могао замислити шта ће све тог младића чекати у три деценије дугој поморској каријери.

Стеван је почео предратну службу 1934. године на разарачу и крстарици којима је пловио до Јужне Америке и Гренланда. Мало прије него што су Јапанци напали Перл Харбор, Мандарић се квалификовао за мјесто бродског пилота. Летио је на авиону ВФ-72 и био у саставу ескадриле ловаца на великом носачу USS Wasp.

Доживио је Други свјетски рат, чување мира у Палестини, Корејски рат и операцију „Дипфриз“ на Антарктику.

Године 1942, као већ искусан пилот, у Сан Дијегу је обучавао и организовао пилоте за битку на Гвадалканалу. Учествовао је и у једној од најкрвавијих битака на Гилберт острвима 1943, у кокпиту „хелкета“, бомбардујући непријатеља. Касније је командовао групом авиона носача у акцији бомбардовања Маршалских Острва.

За вријеме рата Стеван Мандарић је обучио више од 1.000 пилота у базама у Сијетлу, Окленду, Сан Дијегу, а на Хавајима је тренирао више од 1.000 резервних пилота.

Новембра 1944. био је командант групе авиона CAG-94 која се састојала од ескадрила ловаца, бомбардера и торпеда. Када је рат у Европи завршен, борбе на Пацифику још су трајале, а Стеван Мандарић је скоро сваког дана водио бомбардовање јапанских острва Хокаида, Шикокуа и Хоншуа.

За своје заслуге добио је двије медаље „Ер медал“. Једна од њих била је за потапање непријатељског брода. Поред тога, добитник је и ордена „Дистингвишд флајинг крос“.

Када су непријатељства обустављена, средином августа 1945, Мандарић је био у саставу мисија које су достављале намирнице ратним заробљеницима у Јапану.

Послије рата тренирао је пилоте у Пенсаколи, на Флориди. Само три године касније био је у Палестини, у оквиру мировне мисије УН. Мало послије тога, 1950, командовао је бомбардовањем Сјеверне Кореје.

Ратна фаза у официрској каријери Стевана Мандарића окончана је средином педесетих, када је прихватио понуду да буде командант посаде на броду истраживача Антарктика адмирала Ричарда Бирда. Овај поларни истраживач био је Мандарићев херој из детињства. Одлазак на Јужни пол са адмиралом Бирдом био је највећи изазов у каријери Стевана Мандарића.

Та операција, која је носила назив „Дипфриз“, била је највеће поларно истраживање свих времена. Скоро 2.000 Американаца, седам бродова, авиони, хеликоптери, трактори и тоне намирница морали су бити превезени на броду ледоломцу „Глејшер“, тешком 8.625 тона. Циљ је био да се изгради америчка поларна станица за научне студије на леду Антарктика.

Мандарић је наставио истраживања – 1959. био је на норвешком броду „Поларбјорн“, који је требало да превезе јужноафрички тим у базу на Антарктику. Овај знатно мањи брод имао је проблеме са сантама леда у океану. Пут је трајао мјесец дана, а двоје људи из посаде изгубило је живот. Оба ова путовања на Јужни пол била су важна због нових научних података из области географије.

Пензионисао се у чину контраадмирала 1959. По повратку кући, Мандарић је први пут отпутовао у Југославију. Припремио је серију чланака о Антарктику, који су преведени и објављени у „Илустрованој политици“. Као пензионер живио је с породицом у америчкој престоници, у којој је основао српску Цркву Свети Лука. Преселио се у Онтарио, гдје је преминуо 2001. године.

Извор: vidovdan.org