Profesori banjalučke Gimnazije,

Red bi bio da na početku napišem poštovani profesori, ali mislim da ćete to poštovanje morati ponovo kod mene da zaslužite, mada realno baš vas briga za moje poštovanje.

Obraćam vam se kao roditelj djeteta koji pohađa vašu školu, jer danas je uprava škole zabranila njenim drugarima da izađu u školsko dvorište tokom pauze između dva časa. Zabranila baš onda kada je postojala mogućnost da odu sa časova na skup podrške studentima u Srbiji.

Razlog se zna, Uprava se plašila da će se učenici okupiti ispred zgrade i otići na skup podrške u Kampus.

Ne ljutim se ja na Upravu, zna se kako se u našim školama biraju direktori i direktorice i kako oni biraju svoje pomoćnike. Isto kao i u Srbiji, moraš biti ambicioznam politički podoban i partijski lojalan i nije to od juče.

Od njih čovjek ništa drugo i ne može očekivati, njihov posao je da sve drže pod kontrolom.

Problem ste vi, koji ćete spustiti glavu i ćutati iako duboko u sebi znate da je to jadno i pogrešno. Pristali ste da budete podanici umjesto prosvjetni radnici. Pristali ste da budete nevidljivi, umjesto da budete svetionici slobode, ljudskosti, znanja i njihovi uzori.

Vrijedi li taj vaš posao i  plata, tolikog poniženja?

Plašite li se da javno podržite svoje kolege u Srbiji, u koju se toliko kunete. Plašite se da javno podržite svoje kolege sa kojima ste zajedno studirali. Plašite se da podržite svoje kolege sa kojima ste demonstrirali protiv vlasti u zimu 1996. godine.

Kako je živjeti u strahu?

Možda se i ne plašite, ali mislite da je u pitanju „obojena revolucija“. Onda smo tek najebali.

Kako ćete sutra kolegama iz Srbije pogledati u oči kad se sretnete na nekom seminaru, edukaciji ili kad vam dođe škola sa kojom ste se pobratimili?

To je vaš izbor, nije ni ministarstva, ni uprave. Samo vaš i ničiji drugo.

Kako ćete sutra đacima predavati etiku, sociologiju, filozofiju, psihologiju, kulturu religije, kada ste sebe poništili kao čovjek koji ima kičmu i dostojanstvo. Kako ćete sutra predavati istoriju, kada ste dobovoljno postali robovi i kmetovi? Kako ćete na srpskom jeziku tumačiti antičke mitove, našu epsku poeziju ili Don Kihota, kada niste spremi da javno ustanete protiv nepravde? Kako ćete im na vjeronauci objasniti da je Hrist stradao zbog drugih? Kako ćete predavati matematiku, hemiju i fiziku, znajući da su neki od najvećih naučnika stradali zarad  nauke, principa i istine?

Naravno ima vas i koji ste za Vučića i to je vaše pravo.

Na kraju krajeva, vi ne stvarate samo buduće matematičare, fizičare, lingviste, inženjere i ljekare, vi stvarate i ljude koji trebaju da misle svojom glavom, da se ne plaše reći šta misle i da se ponašaju onako kako govore.

Takvi se ne zaključavaju, već se sa njima razgovara.

Kako ćete svojim učenicima objasniti zašto su danas prije podne vrata bila zaključana i zašto im nisu dali da izađu?

Juče i  preključe su bila otključana, baš kao što će biti i od ponedeljka?

Da li ćete im priznati da ste pizde koje ćute ili ćete se praviti da se ništa nije desilo.  Nisam siguran da ćete imati hrabrosti da sve svalite na Upravu, a možete im reći da ste to uradili za njihovo dobro.

Znam reći ćete da politici nije mjesto u školi i tako bi trebalo da bude, ali nije. Politika vam je izabrala Upravu, politika je mnoge od vas zaposlila, politika je u planovima i programima, politika je u udžbenicima, politika je na školskim proslavama.

Politika nas je i dovela u ovakvu situaciju.

Mnoge od vas znam i drago mi je što vas znam, ali to nije alibi da prećutim ovo što se danas desilo.

Velika je ovo sramota, velika.

Ovaj tekst će pročitati moja kćerka, jer mora znati da je u životu važnije biti dobar čovjek, dobar drug i imati stav, od deklinacija logaritama, palatalizacije i fotosinteze.

To se da naučiti.

Srđan Puhalo

P.S. Profesori banjalučke Gimnazije nadam se da sam u velikoj zabludi i da ćete pokazati da nisam u pravu, a ja jedva čekam da vam se izvinim.

Preuzeto sa blogger.ba