Da nisam čula ovu rečenicu  iz naslova ovoga bloga  - izgovorenu  od strane  jedne,  očigledno,  iskrene    i  atraktivne  mlade  poltičarke (kakvih ima sve više u vlasti i oko nje  i ne samo kod  nas) čije ime nije važno, ali  jeste postupak  koji govori  o  stanju društva  u kojem živimo. To stanje je potpuna apatija, bolje rečeno stanje zombija – jer na ovo, osim vijesti na  ATV – u  nema i neće ni biti nikakve reakcije. Saznajemo  tako da osoba zauzima  mjesto  članice  jednog  od bezbroj upravnih odbora i  teškoće  koje  u obavljanju  tog posla postoje. One se odnose na niska primanja! Shvatamo da ona odbornički  „upravlja“ u  istituciji od   javnog značaja u Republici Srpskoj. Nije važno u kojoj. I nije važno koliko članova ista broji – a  svi primaju odličan honorar (što kasnije saznajemo) za to članstvo.

Broj upravnih i nadzornih odbora je nepoznat i javnost nema uvida u stvarno stanje, ali sudeći po  platama i izgledima da se one i POVEĆAJU, kako traži pomenuta osoba-čini se da se radi o PRAVOM RADU. Na ljestvici političkih funkcija, zapravo su vrlo privlačne one, koje se dobijaju KAO UTJEŠNA nagrada onima koji nisu uspjeli da se ubace u Skupšinu (a važe kao podobni i sutra perspektivni), ili bilo gdje u obimnoj ponudi, koju politička scena danas pruža u izobilju. Mogućnosti su praktično neiscrpne: agenicije, komisije, odbori upravni i nadzorni,  zamjenici, pomoćnici pomoćnika, saradnici na projektima itd.

Pri tome naglašavam da ja lično  nemam  pojma  o stvarnim kvalitetitima pomenute osobe  o kojoj je riječ (možda ih ona i ima, ali je za širu javost bila potpuno nepoznata), niti su meni važne njene promjene nacionalne pripadnosti nekad i sada. U borbi za vlast, čitaj,  platu i beneficije, čini se sve i svašta. O  njenoj stručnoj spremi, diplomi, eventualnom magisteriju, doktoratu  ne znam ništa – niti me zanima   t o k    i   dostignuća  njene,  očigledno vrlo uspješne,  karijere- jer ona jeste  dobila  bingo dobitak! Svoju odličnu poziciju je sama problematizovala (nešto lupeta o moralu na TV -u  kao da smo svi mi retardi) time što je zatražila veću platu, inače, da nije javno, sve bi ostalo kao i do sada, odnosno stvari bi tekle svojim tokom.

Koga je briga u ovome društvu za  nešto takvo..?! Nema pobune zbog astronomskog povećanja cijena, nema nezadovoljstva, nema kritike.. čak i onih koji jedva preživljavaju! Ćutanje je dobilo takve razmjere da, čak i na ulici, nasumice (valjda)  izabrani ljudi  da nešto kažu, ne smiju da kažu da su troškovi života porasli do granice izdržljiosti, naravno mislim na ogroman dio populacije. Pojedinci nešto promrse u kameru, kao, pa mora se, šta se može kao da su već mrtvi samo još nisu sahranjeni.

Iz perspektive penzionisane  profesorice fakulteta  PMF -a  (uz  još neke fakultete u Banja Luci, honorarno, sve dok nisam dobila redovan posao, i značajne poslove i funkcije  koje sam obavljala u poznatim firmama u Sarajevu 22 godine - onda kada je to nešto značilo i kada izgled ženske osobe nije imao odlučujuću ulogu u dobijanju posla)  sada  sa pristojnom  penzijom i punim radnim stažom)  izjava gore pomenute osobe  jasno govori da ona, a može joj se, niti  haje, niti  je boli uvo zbog onoga što je izjavila.

Jer, kako drugačije objasniti da se političari svih stranaka  na izborima bore praktično na život i smrt da dobiju funkciju, bilo koju,  (najbolje Skupština), ili gore u Sarajevu (naročito privlačno)  a može i u lokalnim institucijama, jer sve skupa donosi veoma dobru  „fajdu„ -  a   uloženo  se  vraća najmanje dvostruko ili trostruko - ako ta osoba zna koja su pravila igre.  Ako ne zna – kao što to onomad nisam znala ja - ne treba da se hvata u koštac sa  dvoglavom hidrom (politikom) naravno ovo samo metaforički, osim ako ima čvrstu  garancije da će uspjeti na izborima, ili poslije dogovora stranaka nakon izbora, što su neki imali  i imaće i dalje.

Kada  o ovoj  temi  pišem iz mene  progovara utemeljeno i  kontinuirano obrazovanje, I Klasična gimnazija, ona stara na obali Miljacke, a kasnije i  diploma Filozofskog fakulteta u  Sarajevu 1970 godine, grupa Germanistika (njemački i engleski jezik) i danas rijetka i cijenjena grupa jezika, moje dugogodišenje iskustvo prevodioca u  privredi i reosiguranju, bezbrojni  susreti,  pregovori  i  ugovori,  putovanja bezmalo po cijelom svijetu, a  kasnije u Banja Luci,  godine na fakutetu sa studentima, od kojih me neki bivši i danas  prepoznaju i , mislim,  po dobru  se  sjećaju ..i , naravno,  događaji, koji su obilježili moj nekadašnji, vrlo poučan, a  dosta  kratak  „politički put“. Moja profesionalna i politička  karijera uvijek je  bila isključivo  samo moj   put  i  samo za  moje zasluge - nikada niko  u bilo kojem  segmentu  mog života nije  morao da mi nešto poklanja ili daje. Nikad!  Napokon, poslije neuspjeha na tim davnim  izborima (o čemu spremam  moju treću knjigu, nešto kao  vodič za neupućene u politici) vratila sam se svom poslu i objavila dvije knjige. Politiku sam prepustila onome ko može da je podnese i koja onda postane put sa kojeg, veoma često, nema povratka - kao nije baš kao droga,  ali nije ni puno daleko.  Mislim ono osjećanje punoće  kad  te obuhvati, cijelog/-u, ne možeš je ispustiti, po cijenu života, želiš je  sve više i sve strasnije. I vraćaš joj se bez obzira na sve. Objašnjenje  je nepotrebno. Onaj ko to osjeti zna o  čemu pišem. Pametnom dosta.

I, da se vratim na, prvi put  javno,  izrečene  riječi (sve u politici odvija se tajno iza kulisa, pa je ovaj događaj skoro pa nečuven) da je pomenutoj dami  malo da primi, nekih  2.000 KM  mjesečno   ili  više  za neki rad, koji, realno gledano, ne postoji, osim nekoliko sastanka koji  ne moraju imati nikakav značaj.  Mogu joj  samo  čestitati  na hrabrosti  (naravno, ironična sam, jer to nije hrabrost već bezobrazluk),  na odsustvu skrupula, svake empatije (nemati emocija za bilo koga danas je na veoma visokoj cijeni, očigledno), o moralu da ne pričam, jer ko danas cijeni moralne osobe, a  empatiju osjećaju samo slabići - dakle na  tome da  bez ustezanja i stida, pljune u  lice svima koji žive veoma  skromno, dakle običnom narodu,  mada su  mnogi od njih  bili  navikli  na  mnogo, mnogo bolje, a danas  ćute, misleći, valjda, da je važno samo da nema rata ili kakve druge velike nevolje.

I šta? Ništa.

Dipl. prof. Radmila Trbojević

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (13.02.2025.)