- "Подсјећам на случај „Билбија“ кад је 2007. године тадашњи ВП Кристијан Шварц-Шилинг, иначе Нијемац (шта би друго и био), а након што је Уставни суд БиХ донио одлуку у предмету 953/05 „Билбија и остали“. У својој одлуци Уставни суд БиХ је навео да су домаће власти пропустиле да осигурају дјелотворан правни лијек против одлука високог представника у случајевима апликаната, како то тражи члан 13. Европске конвенције о људским правима и еквивалентна одредба Устава Босне и Херцеговине, те је домаћим органима наложено да осигурају такав правни лијек", додао је Грмуша.

Спирала правно-политичког насиља у БиХ почела је формално и суштински не само неуставним, него и агресорским актима различитих високих представника у БиХ.

Подсјећам на случај „Билбија“ кад је 2007. године тадашњи ВП Кристијан Шварц-Шилинг, иначе Нијемац (шта би друго и био), а…

— Милко Грмуша (@MilkoGrmusa) March 1, 2025

Наставак Грмушине објаве преносимо у цјелини:

Након те одлуке Уставног суда БиХ тадашњи ВП је донио своју одлуку којом дословце забрањује сваком органу, институцији, суду, па чак и Уставном суду БиХ да преиспитују или на било који начин доводе у питање одлуке високог представника. И не само то-судовима је поручио да ће сваки такав акт сматрати угрожавањем Дејтонског споразума и да ће против оних који се усуде да то ураде предузети све што му је на располагању-а све му је на располагању. Истом одлуком Шварц-Шилинг је навео да ће сваку одредбу у било којем пропису у БиХ прогласити недопуштеном ако се противи одлукама високих представника. Истом одлуком Шварц-Шилинг је навео да ће сваку одредбу у било којем пропису у БиХ прогласити недопуштеном ако се противи одлукама високих представника.
Истом одлуком Шварц-Шилинг је навео да ће сваку одредбу у било којем пропису у БиХ прогласити недопуштеном ако се противи одлукама високих представника.Ово је требао бити угаони камен политике и стратегије Републике Српске против агресије високих представника, јер ово цивилизовани свијет не познаје. Од тад ниједан орган и институција у БиХ нису аутономни, нису одговорни и немају важност јер су у БиХ суспендовани устави и закони и један човјек одлучује о свему. Што се одговора Републике Српске у Народној скупштини од прексиноћ тиче, о њима сам причао за Мондо мало дуже а кратак сажетак је сљедећи:Што се одговора Републике Српске у Народној скупштини од прексиноћ тиче, о њима сам причао за Мондо мало дуже а кратак сажетак је сљедећи:
1. Кривични законик Републике Српске допуњен је идентичном одредбом коју је донио Шмит, само што умјесто „неизвршавање одлука високог представника“ код нас пише „неизвршавање одлука институција и органа Републике Српске“. Блесаво Шмитово дјело, блесаво и наше. Бесмислени тук на утук, јер није дефинисано шта је то „одлука“, да ли је првостепена, да ли то неко мисли да кривично процесуира људе који не поступају по неправоснажним одлукама, да ли то неко не зна шта је уставно право на жалбу итд.
2. Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција БиХ: поред тога што се њиме уводи додатни правни паралелизам у Републици Српској, при чему је тотално нејасно зашто се ово усвајало прије става Уставног суда Републике Српске и прије анализе да ли ће сами судови у Српској проводити овај или законе БиХ, кључни политичко-правни проблем овог „закона“ јесте што су њиме признати сви наметнути и неуставни закони које су наметали високи представници. Нигдје у „нашем“ закону не пише да су то апсолутно ништави закони које, као такве, треба и огласити ништавим, него је само набројано неколико закона (које су усвајали и посланици и делегати актуелне власти у Српској) који се неће примјењивати у Српској. И тако, умјесто да их оспоравамо са позиције да су апсолутно ништави, ми их легитимизујемо тако што признамо да су закони, али ето, код нас се неће примјењивати. Ко савјетује правно доносиоце одлуке, вала их баш не воли.
3. Закон о ВСТС Републике Српске: обзиром да нисмо ради више да поштујемо ВСТС БиХ желимо да усвојимо овај закон. Јесте чињеница да је Ешдаун наметнуо Закон о ВСТС БиХ 2002. године, али је чињеница и да је Парламентарна скупштина БиХ 2004. године усвојила нови Закон о ВСТС БиХ и да су за тај закон гласали представници Републике Српске (укључујући представнике данашње власти). Да ли је Народна скупштина дала своју сагласност на то, не сјећам се, али је чињеница да друга компонента власти Српске-она судска-већ више од 20 година делегира своје чланове у ВСТС БиХ (из Српске је 5 чланова ВСТС БиХ од укупно 15 и њих бирају судије, тужиоци и адвокати).
4. Закон о посебном регистру и јавности рада непрофитних организација: једини закон за који је неспорно уставно надлежна Народна скупштина, шта год ко мислио о његовом садржају. Да ли ће његове поједине одредбе проћи тест уставности и законитости, чуће се.Обзиром да је јасно да ово није био озбиљан правни одговор Републике Српске, јасно је да је ријеч о политичким порукама. Измјена Кривичног законика порука је Шмиту („ето ти га на“). Закон о непримјењивању закона БиХ је порука странцима и бошњачком политичком естаблишменту („дођите да се договоримо“). Закон о ВСТС РС је порука судијама и тужиоцима у Сарајеву („ћераћемо се још“). Закон о непрофитним организацијама је порука Бриселу („јебите се“).Мислим, разумијем потребу да се шаљу поруке, али ово је онако неозбиљно. Поготово што, врло интересантно, ми уопште нисмо отворили два кључна питања од којих је криза и кренула:
1. Шта је са тзв. „државном имовином“ и због чега Народна скупштина није огласила ништавим све „законе“ из кухиње ОХР-а којима се бранило располагање „државном имовином“ и зашто није усвојен наш закон о државној имовини Републике Српске који је влада повукла из процедуре прије пар година?
2. Шта је са Уставним судом БиХ? На суђењу г. Додику и г. Лукићу чули смо да Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ није на правној снази у Републици Српској. Да ли то значи онда да се одлуке Уставног суда БиХ ипак примјењују у Српској? Ово је потпуно нејасна ситуација. Оно што је био повод ове кризе остало је нетакнуто.Ово је потпуно нејасна ситуација. Оно што је био повод ове кризе остало је нетакнуто.

Лично, мој одговор у оваквој ситуацији би био проглашавање ништавом одлуке Шварц-Шилинга из 2007. године и усвајање Закона о јавној имовини Републике Српске по узору на исти такав закон Брчко дистрикта БиХ. То би на паметан, озбиљно праван и лукав начин ријешило већи дио наших проблема на начин који се у постојећој (објективно, далеко најповољнијој )геополитичкој позицији у којој је Српска икад била лагано могли не само бранити, већ и афирмисати на начин да би то могла бити усвојена позиција стратешких страних фактора и, на крају, саме БиХ.
И још једна врло важна ствар: све и један политичар у БиХ против којег суд покрене процес због непоштовања одлука ВП увијек ће бити осуђен, јер због одлуке Шварц-Шилинга из 2007. године сваки судија који би се усудио да заузме страну против ВП-од њега би могао очекивати све мјере одмазде.

Дакле, судије не смију другачије него да осуде-јер ће иначе они бити "осуђени" од стране високих представника.

Ово је детаљ за који нисам сигуран да сам у ових годину и по дана икад чуо у јавном простору, али нити као аргумент одбране господе Додика и Лукића.

ФРОНТАЛ