Mlada glumica  se saginje, grči se, kao da se porađa i ... povraća po državnoj zastavi  svoje zemlje  - Republike Srbije. Kažu da je to bilo davno nekada, ne znam ko je u pravu, ali kad god da je bilo sramotno je.

Dakle, u  nekoj predstavi, u nekom pozorištu u Beogradu, u  kojem pozorištu nije važno, u jednoj zemlji u kojoj se digla intelektualna i druga  kuka i motika  da se uradi ono što bi trebalo da se radi na izborima u svakoj normalnoj zemlji, osim u  vremenima kad  ništa, što je normalno nije moderno,  nije kul, nije evropsko i  nije prema pravilima

Nešto drugo Srbiji  treba. To drugo je  haos, dokaz da se u haosu  još  samo čaka da  se  prolije srpska krv..Ništa novo.

Ja ne komentarišem ovo što se sada dešava  u Srbiji, ne stavljam sebe ni na jednu stranu, (nisam politički analitičar)  niti želim, niti mogu - jer je ta pobuna, to talasanje beogradsko (u početku  uslovljeno strašnom  tragedijom nadstrešnice) mladosrbijansko , srednješkolsko i studenstsko- veoma kompleksno pitanje  i  traži  ozbiljnu, stručnu analizu pretvaranja demonstracija u opšti narodni  BUNT protiv nepravde i korupcije. Jasno je nakoga se cilja. Vučić treba da ode, mada svi  znamo da  bilo koji  predsjednik nije  i ne može  biti  DRŽAVA, ali institucije  JESU)   za koju (analizu) nisam voljna  da je  pišem, a nisam, kažem, dovoljno  ni informisana   – ali ono što znam sasvim sigurno jeste  da  pomenuto  povraćanje  na  zastavu svoje   zemlje  znači  brutalno  SAMOPONIŽAVANJE i  SAMOPLJUVANJE  - a to  nikada  nikoga nije navelo da poštuje zemlju i narod koji može da pogazi  simbol svoje države.

Nije to ništa novo, nažalost, ubijali su  Srbi   (Srbija  je imala mnogo  toga  u svojoj istoriji)  sami svoje prvake, slali  ih u kazamate, izdavali svoje heroje, borce  i  invalide  -  lako se  odricali svojih žrtava, lako zaoboravljali, lako se prodavali. Za mlade je, vjerovatno,  donekle, opravdanje što niti znaju, niti  ih je  baš  briga, niti  ih uče  šta se  sve  dešavalo prije, oni  nisu bili napadani, nisu  bili bombardovani (a  njihovi dede i bake jesu) nisu gladovali  - i   hvala Bogu da nisu i da to zlo (sadašnjih prijatelja ) nikada  ne upoznaju.

Pljuvanje  po  svojoj   zastavi – ima  li sramotnijeg   istupa, bolje rečeno nastupa  neke  cure,  glumice, koja bi, da to uradi u nekoj zemlji, koja drži do sebe i  do svoje istorije  (koja Srbiji  nije do  koljena)  bila sankcionisana i  to najozbiljnije. Ona (glumica koja pristaje  na  taj odvratni  postupak, pa i na pozornici)  gazi  sve  godine   PRIJE  NJE, o kojima nema pojma i  koje je ne interesuju, dapače ona  prezire  (a  nije sve bilo  najgore) SVOJU  zastavu,  za koju su  hiljade  mladih  ginuli, koju (zastavu) su  iz  rovova  krvavu,  iznosili  njihovi  vršnjaci,  Solunci, i za koju su prije samo koju godinu ginuli regruti, mladi vojnici, heroji, sa  Košara, jednako tako mladi, ali  bez pirsinga, bez naušnica, u uniformama vojske svoje države. Nema budućnosti u kojoj nema prošlosti, bar onog dijela prošlosti na koju jedan narod može biti ponosan.

Sramotno skrnavljenje svoga identiteta  porazno je. Bitno je pripadati   onome što se nekad zvalo slobodni Zapad, Europa uspjeha. Pripadati treba po svaku cijenu  novim, mladim, briselskim  snagama, ovoj  novoj demokratiji, novom  vremenu, koje okreće leđa  prošlosti i gleda u budućnost (imaju  pravo, naravno), diviti se   neobičnoj  sveslobodi  koju  nose prijateljski  vjetrovi  ujedinjene Evrope, one  Europe  koja, ipak, Srbe neće.  Ili hoće, ali po koju cijenu ? Zašto? To nije tema za ovaj blog,  priča je  šira...

Pravo na  umjetničku  slobodu ?!! Nemojmo se zavaravati. Umjetnička sloboda nije gaženje simbola svoje države. Ne, ono sa  zastavom  je JAVNO ponižavanje svoje zemlje, ma kakva da je ona, a Srbija  nije  ni najbolja,  ni najslobodnija zemlja na svijetu, ima puno nedostataka - kao i  što  mnoge druge  zemlje  nisu.  Ali,  samo jedno  ALI, pogledajmo zapadne demokratske demonstracije građana, studenata  -  gaze  se  sa mo   tuđe  zastave,  svete knjige  drugih  religija se pale, surovo  se  gaze demonstranti, ali se ne gazi svoja zastava. Čak i u umjetničkoj slobodi.

Nikada ništa Srbi ne nauče do kraja!    

Poštuju se danas i  nacističke zastave, otvoreno, ponosno – čak   i oni koji  su spaljivani u gasnim komorama nemaju ništa protiv ovih svakodnevnih pojava negiranja i pohvala nacizma  (Poljska napr.), neonacisti   bujaju  kao  pečurke poslije kiše -ne kriju  se  više  kukasti  krstovi, svastike -  poštuje  se  revidirana  istorija  koju   pišu oni,   koji peru svoju sopstvenu  zločinačku  istoriju. Može im se. Pitanje je kada i kako će se ovaj užas završiti, jer kako je moguće izostaviti  Sovjetsku Rusiju  iz veličanstvene proslave  pobjede u 2. svjetskom ratu, čije  ogromne  žrtve sada  nisu važne. Važno je ono što je SADA.

I da stavim tačku   - ona cura, koja  povraća   na   časnu    zastavu  svoje sopstvene  zemlje -   može samo da izazove  GAĐENJE  i   OTPOR   građana   Srbije,  koji su, možda,  snažno   naginjali  i  naginju   prema parolama i  buntu  studenata  i   svih drugih građana  –  koje (ponavljam)  ne komentarišem, niti analiziram -  ali  sada bi  trebalo ozbiljno  da  razmislie  ŠTA OVO ZNAČI !    

P.S. Moram dadati da mi je jedina utjeha u svemu ovome  što  mi roditelji, prvoborci partizani iz onoga rata -nisu živi i što ja, u godinama u kojima sam, imam još snažna sjećanja na godine -kakave god da  su bile, bile su dobre i srećne, a kako se skoro svakodnevno uvjeravam - tako i  za mnoge ljude iz naše surovo  razbijene, one  zemlje.... što nije valjala.  

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (27.01.2025.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal