Stoga sam siguran da Crkvi kao takvoj nikakvi zakoni ne mogu nauditi.

S druge strane, mislim da vlast u Crnoj Gori nije svesna da se na ovaj njen zakon i njegovo sprovođenje ne gleda blagonaklono u svetu. Bojim se da će ovo negativno uticati na svest budućih generacija.

Neka mi ne bude zamereno, njihov postupak me podseća na anticrkvene i bogoborne poteze revolucionara koji su 1789. konfiskovali imovinu crkve u Francuskoj pa su, na primer, Notr Dam preimenovali u Hram boginje razuma, da bi ga zatim pretvorili u skladište vina.

I dok su u istoriografiji ti potezi ocenjeni negativno, crnogorske vlasti izgleda uče na lošim istorijskim primerima – kaže u božićnjem intervju za Danas episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević).

Episkopski savet za sve tri Amerike oglasio se povodom problema koje je izavalo donošenje Zakona o slobodi veroispovesti u CG i između ostalog saopštio da se obratio vlastima ne samo u Podgorici nego i SAD i Kanade. Šta očekujete od tog obraćanja?

Povodom dramatičnih događaja u Crnoj Gori uputili smo snažnu poruku američkoj administraciji te očekujemo da se oglase ambasador za međunarodnu versku slobodu, kongresmeni na čelu Helsinškog odbora, odbori za versku slobodu, državni sekretar, nekoliko institucija koje se bave međunarodnim verskim slobodama u Vašingtonu i NJujorku. Uz našu Crkvu u Crnoj Gori je i svepravoslavno Sabranje kanonskih episkopa u SAD koji zabrinuto gledaju na ove onespokojavajuće postupke.

Šta po Vašem mišljenju vlasti jedne države, mlade članice NATO i kandidata za EU može da motiviše da na kraju druge decenije 21. veka i pred Božić donese zakon, čija primena ima nesagledive pravne, nacionalne i državne posledice?

Već sam rekao da se radi o prevaziđenim modelima prošlosti i da Crna Gora tek sada odležava dečije bolesti francuske revolucije. Čak su i metodi istovetni: skupštinsko glasanje u odsustvu onih koji se protive zakonu u atmosferi hapšenja poslanika, prebijanja naroda i sveštenstva. „Samo dogovor je istinska pobjeda Crne Gore i njenih građana“, poruka je Episkopskog saveta Crne Gore i lično smatram da to je put ka rešenju problema. Neprihvatljivo je negiranje istorijskih dokumenata – povelja, hrisovulja.., koji nepobitno upućuju na pravog vlasnika. Kada bi sličnu logiku počele da premenjuju neke druge države, Jerusalimska patrijaršija bi ostala bez Svetog Groba, Sinajska arhiepiskopija bez manastira Svete Katerine i tako dalje.

U ugroženom delu SPC se najavljuje širenje „virusa“ spornog crnogorskog zakona i na vlasti samoproglašene kosovske države. Koliko realno SPC može sama da se brani i da li joj je potrebna pomoć države Srbije i koliko na to može da računa?

Odlučan stav države Srbije uz konkretne mere, a ne samo verbalni izrazi nezadovoljstva, svakako bi predstavljao jasnu poruku crnogorskom režimu da ne može bez posledica da sprovodi jedan anticrkveni zakon u delo. Nisam siguran da je zvanična vlast, koja se samo ogradila od zbivanja vezanih za usvajanje spornog zakona, spremna da stane uz Crkvu u raznim problemima koje ima na prostoru bivše Jugoslavije. Nadam se napretku na tom polju.

Kako objašnjavate to da su, ne računajući za KiM nadležnog vladiku Teodosija, kao kritičari državne politike Srbije na KiM u javnosti najglasniji arhijereji iz dijaspore – sa prostora bivše SFRJ i šire?

Mislim da jedan deo arhijereja iz takozvane matice – matična srpska zemlja je, recimo, i Hercegovina – smatra da je po tom pitanju dovoljno ono što je saopštio Sveti arhijerejski sabor. Osim toga, mnogi nisu u stanju da sa distance pogledaju na stanje u Srbiji i prepoznaju različite simptome autokratije.

Čime objašnjavate da je, kako sami kažete „smelost, koja je bila vrlina kroz istoriju Crkve, danas kod nas na čudnovat način teško prepoznatljiva“?

Mogući razlog je to što su ljudi uljuljkani komforom koji im pruža položaj ili time što su ih duhovnici decenijama učili kako je jedini izraz života u Crkvi „poslušnost“. Ta važna vrlina je u ustima pojedinih postala deviza koju potom njihovi epigoni ponavljaju unedogled, prenoseći to kao magičnu reč na generacije bogoslova, studenata teologije i slično. Čitajući istoriju Crkve, primetio sam da nijedna epoha nije toliko forsirala ovu vrlinu. Kada sam hirotonisan shvatio sam da sam kao episkop činom hirotonije dobio blagoslov i zadatak da donoseći odluke pokažem svoju odgovornost, a ne da je prebacujem na druge time što ću da čekam njihov savet kako da glasam ili postupam. Mi smo deca slobode, koju zadobijamo odvažnošću i poslušanjem Istini koja je ljubav.

Razgovor vodimo povodom praznika Hristovog rođenja. U kakvom duhovnom raspoloženju Eparhija zapadno-američka dočekuje Božić i šta je na Vas u godini na izmaku ostavilo poseban utisak?

Leto Gospodnje 2019. je bilo prepuno blagoslova i iznenađenja. Posebno ističem proslavu osam vekova autokefalnosti u Los Anđelesu gde smo u subotu 31. avgusta imali sasluživanje svih pravoslavnih jerarha, uključujići episkope Grčke i Ruske pravoslavne crkve. Mi smo taj jubilej shvatili kao pashalni događaj u kome je sve ispunjeno svetlošću, gde su svi bili pozvani na gozbu vere, niko nije izostavljen iz praznika radosti. Ova proslava u velelepnom hramu Svetog Save kruna je višedecenijskog pregnuća, ali i zalog za dalje podvige sveštenstva sa vernim narodom.

Kako biste odredili šta je to današnje srpsko pravoslavlje u Americi?

U celokupnoj istoriji Srpske crkve u dijaspori, od prvih srpskih imigranata do najnovijih talasa imigracije, parohija je bila središte života, pa je organizovanje parohije bilo najveći korak u verskom i društvenom životu naših sunarodnika. Gostoljublje sveštenika, predusretljivost parohijskih uprava i otvorenost celokupne zajednice kroz liturgiju i pričešće, zajedničke trpeze ljubavi, umetničko-folklorni sadržaji, u hramu i crkvenoj sali, sve to zajedno otkriva prostor istine i života. Mislim da se naši vernici rukovode savetom Apostola Pavla koji je podsećao hrišćane da gostoljublje ne zaboravljaju, „jer iz gostoljublja neki i ne znajući primiše anđele“.

U javnosti su podeljena mišljenja o jeziku na kom se služi liturgija u američkoj dijaspori, a ima onih koji kritikuju to što je zvanični sajt Vaše eparhije na engleskom jeziku. Šta Vi kažete na to?

Crkva Hristova nije ograničena jednim jezikom. Tajna Hristova se dijahronijski ovaploćuje, često i „u drugom obličju“, kako se vidi iz Markovog Jevanđelja, upravo zato da ljudski subjekt ne bi zaposednuo, bilo jezičkim ili nekim drugim idiomom. Ipak, možemo se pohvaliti da je srpski jezik zastupljen u svim parohijama u kojima žive Srbi. Za nas, vebsajt je informativnog, a ne obrazovnog karaktera. LJudi na naš vebsajt dolaze da pogledaju fotografije sa crkvenih slavlja. Našom izdavačkom delatnošću, a objavili smo veliki broj knjiga na srpskom, pored stotinu knjiga na engleskom jeziku, izlazimo u susret potrebama za negovanjem srpskog jezika.

Zbog čega se u izdavaštvu Vaše Eparhije posebna pažnja pridaje kapitalnim izdanjima – objavili ste „Hrišćansko-nasleđe Kosova“ na engleskom jeziku, „Zadužbine Kosova i Metohije“, „Srpsko hrišćansko nasleđe u Americi“, višetomnu „Patrologiju“ vladike Atanasija..?

Uvek sam želeo da Amerikancima predstavimo naše nasleđe u jednom obuhvatnijem izdanju, pa otuda izdanja monografskog tipa. U jeku osporavanja našeg identiteta, baštine i kontinuiteta, bilo na Kosovu ili u Americi, potrebno je bilo pokazati ono najlepše i autentično. „Zadužbine Kosova“, kao i druge monografije najvišeg kvaliteta, služe kao znamenje svima nama i svim budućim generacijama mladih Srba i Srpkinja da, uprkos svim istorijskim iskušenjima, osiguraju trajanje kosovskog i svetosavskog zaveta. Publikovanjem ovakvih dragocenih i veoma zahtevnih publikacija omogućavamo da istina o nama stigne do važnih institucija i pojedinaca. Mi pravoslavni Srbi y Americi treba da budemo ponosni na svoje prisustvo u dijaspori.

Da li su sredinom jula na 22. Crkvenom saboru u manastiru Nova Gračanica iz SPC u Severnoj i Južnoj Americi organizaciono izdvojene Srpske pravoslavne eparhije u SAD?

Crkveni sabor u Čikagu se ni po čemu nije razlikovao od dosadašnjih crkvenih sabora iz nedavne prošlosti. Nikakvog pokušaja tobožnjeg izdvajanja eparhija nije bilo. Konstatovano je da Eparhije u Kanadi i Buenos Airesu de fakto ne učestvuju u organizaciji ili životu Crkve u SAD, osim što njihovi episkopi prisustvuju na sednicama Centralnog saveta i Crkvenog sabora. To njihovo prisustvo je zagarantovano i ostaje nepromenjeno. Episkopi u SAD su učinili konkretne korake tako što su pripremili su radnu verziju teksta Ustava u kome su odredbe formulisane tako da se tiču isključivo srpskih pravoslavnih eparhija u SAD; o tome su izvestili Crveni sabor jula meseca u Novoj Gračanici; pripremili su dopis Svetom arhijerejskom sinodu kako bi izmenjeni tekst Ustava bio dostavljen u nadležnost i na konačnu potvrdu Svetom arhijerejskom saboru.

Do Beograda su stigle peticije sveštenstva i vernika iz SAD protiv promene naziva i izmenjenog – „arondiranog“ crkvenog Ustava u SAD, reagovao je i Sinod.

Moram da istaknem da je SPC u Americi jedna i jedinstvena. Kao što znate, postoje razne peticije, od onih legitimnih do onih anonimnih. Osim što je anonimna, peticija o kojoj govorite se ne zasniva ni na jednom opravdanom argumentu. Štaviše, u njoj se nalaze falsifikovani potpisi, na što su mnogi ljudi uložili žalbe, kao što je to učinio i ugledni arhijerejski zamenik koji je to odmah prijavio Episkopskom savetu naše Crkve. Nasuprot slici koju neki žele da nametnu, današnje srpsko pravoslavlje u Americi živi dinamičnim pulsom liturgijskog života, kroz prateća iskušenja i provere. Srpska srkva u Severnoj Americi ima oko 150 parohija, 15 misija i 15 manastira, kao i jedan teološki fakultet. Kroz neodvojivost crkvene i etničke komponente, važni duhovni procesi se odvijaju u istoriji našeg tamošnjeg naroda. Mihailo Pupin nam je pokazao da nema protivrečnosti između pravoslavlja, srpstva i amerikanstva, baš kao što u njegovom životu nije bilo sukoba između religije i nauke.

Šta je Sabor tražio od Episkopskog saveta u Americi?

Sveti arhijerejski sabor je 7. maja 2018. odobrio teritorijalno ograničenje Ustava naše Crkve u Americi isključivo na srpske pravoslavne eparhije u SAD. Mi smo započeli taj proces i on će se okončati kada ga Sabor odobri.

Koliko spor Carigradske i Moskovske patrijašije oko ukrajinskog crkvenog pitanja utiče na život SPC u dijaspori, imajući u vidu negativan stav Sabora i Sinoda o novostvorenoj Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi i pomesnim crkvama koje je podržavaju?

Ne treba minimalizovati problem koji je nastao od momenta kada je preknuto opštenja jeraraha Ruske crkve sa onima iz Konstantinopoljske. Ipak, u mnogim aspektima život nastavlja da teče nesmetano, a postoje nagoveštaji da će i taj problem opštenja u skoroj budućnosti biti rešen na radost svih.

SPC je tokom 2019. obeležila osam vekova samostalnosti. Kako Vi vidite ovu godinu jubileja, uključujući i centralnu proslavu u SPC na kojoj nije bilo moguće „prikriti“ crkveno-diplomatske propuste i neslaganja u Saboru SPC?

Želim da istaknem da su u Bibliji jubilarne godine imale dublji i obuhvatniji smisao. Doživljavale su se kao godine izmirenja, opraštanja dugova, međusobnog zbližavanja… Mnogi smatraju da je naša zajednička proslava početkom oktobra mogla da više naglasi upravo taj smisao jubileja.

U vreme kad Vas je Sabor izabrao za episkopa u SAD već ste bili predavač na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. U čemu je sad problem sa Sinodom, koji traži Vašu smenu?

Praveći istorijski presedan, Sinod je krenuo od formalno-pravnih razloga da bi prešao na „razloge teološke prirode“. Kod formalne strane sve sinodske zamerke su otklonjive – to su učinili dekan Fakulteta, Rektorat Univerziteta i Episkopski savet u Americi. Kod razloga teološke prirode, navedena je moja podrška stavu desetorice profesora teologije koji je glasio da se naučne teorije mogu menjati samo unutar same nauke. Sve to je zaokruženo pogrešnom interpretacijom dveju rečenica iz nekog mog eseja u kome je reč o mostovima između hrišćanstva i taoizma, što je dva člana Sinoda podstaklo da iznesu pretpostavku o sinkretizmu. Među hiljadama stranica mojih naučnih radova u kojima je izneto pravoslavno učenje na sve teološke teme, a na osnovu čega sam biran u tri zvanja na univerzitetu i na osnovu kojih sam član međunarodnih teoloških komisija i slično, a u SAD predsednik svepravoslavne Komisije za teološko obrazovanje, pronađene su dve rečenice i pritom su one pogrešno protumačene. Uprkos svemu, mojim neistomišljenicima u Sinodu ne zameram ništa osim nespremnosti na iskreni bratski dijalog. I pri tom i dalje verujem da od famozne „teologije dijaloga“ neće ostati mrtvo slovo na papiru.

Da li Vaš „slučaj“ na Pravoslavno bogoslovskom takultetu imajući u vidu i stav prethodnog dekana, vladike Ignatija, mogao da bude tema za Sabor i šta je, prema Vašem mišljenju bio cilj pokušaja smene na fakultetu?

Ovom odlukom Sinoda se nekako prenebregavaju dva velika dostignuća u istoriji čovečanstva. Prvo je pitanje ljudskih prava, ličnih i individualnih. Teško da igde u svetu danas postoji fenomen otpuštanja sa nekog posla bez prilike za odgovorom. Drugo je dostignuće Crkve koje se ogleda u značaju ustanove Sabora arhijereja. Kada neko ima teološki prigovor na nečije učenje, tada isti treba da podnese na proveru Saboru. Nije mi jasno kome sam mogao da „smetam“ jer je moje prisustvo u javnosti sasvim neprimetno i nemam nikakvih aspiracija u „igri prestola“.

Koliko Vam se čine realnim procene pojednih crkvenih krugova da je u toj „igri prestola“ u „slučaju“ PBF prava meta zapravo vladika Atanasije (Jevtić), jedan od najvećih kritičara aktuelne vlasti?

Želim da poverujem da ne postoje nikakve mete. A ako postoje, one su svakako veće i značajnije od mene.

Zbog čega se odustalo od zahteva za jesenjim održavanjem Sabora, iako je dvadesetak potpisnika, među kojima ste i Vi, navelo više hitnih razloga za njegovo sazivanje, uključujući i odluku majskog Sabora o jesenjoj sednici?

Treba se prisetiti da između 2004. i 2010, u vreme blaženopočivšeg patrijarha Pavla, redovno držali jesenji Sabori. Stoga nije jasno zašto je ignorisana želja značajnog broja episkopa za sabornim rešavanjem nagomilanih problema. Neko ko želi Sabor svakako nema šta da skriva ispod tepiha. Sabori su mesto autentičnog susreta i bratskog dogovaranja.

U kakvim ste odnosima sa patrijarhom Irinejem – da li ste zaista u njegovoj nemilosti ili ima uticaja i sa strane, mada i patrijarh i vladika bački tvrde da iza pokušaja smene na PBF ne stoji portarol SPC?

O NJegovoj Svetosti mogu da kažem da je nastojao da bude dostojan prejemnik plejade velikih srpskih patrijaraha. Teško je da čovek takvog iskustva pokaže nemilost prema bilo kome, uključujući i mene.

Šta biste povodom Božića poručili vernicima, imajući u vidu okolnosti u kojima svet dočekuje praznik Hristovog Rođenja?

Potreba čoveka za praznikom i svetkovanjem svedoči o njegovoj žeđi za prevazilaženjem sive svakodnevnice i povezivanjem sa drugim životom, koji je, za nas hrišćane, dar ljubavi Svete Trojice u Hristu. Božić nam govori o božanskoj Ličnosti koja se smiruje do pećine, krsta i pogrebenja i, istovremeno, podseća nas da je praznik izlazak iz solipsizma, samoće, dosade, začaranog kruga rađanja i umiranja. Priča Fjodora Dostojevskog, „Mali Hristov položajnik“, opisuje sudbinu jednog dečaka uoči Božića na ulicama velegrada. Ona deluje razbuđujuće u naše vreme obeleženo udaljavanjem ljudi jednih od drugih. Radost i tuga oko nas se duboko tiču i nas samih. Dostojevski je osetio tu dimenziju.

Darvinova tema

Iako od vremena racionalizma učenje Crkve više presudno ne utiče na formiranje naučne i društvene svesti, zbog čega je Vaš stav o Darvinovoj teoriji evolucije u nastavno-naučnim programima srpskih državnih škola u 21. veku toliko problematičan za pojedine krugove i episkope u SPC? Na koji način, osim „svedočenjem istine“, Pravoslavna crkva u doba opšteg sekularizma može da utiče na obrazovne tokove i opštevažeće racionalističke naučne teorije?

Učenje Crkve i naučna teorija su dve različite, ali ne i nužno međusobno isključive perspektive posmatranja sveta u kom živimo. To je godinama unazad bilo očigledno svakom obrazovanom čoveku u Crkvi, pa i nekima od sadašnjih članova Sinoda koji su u svojim eparhijskim izdanjima decenijama unazad objavljivali tekstove koji krajnje afirmativno govore o teoriji evolucije. Pošto sam – skupa sa desetak kolega sa fakulteta – rekao samo to da jedino nauka može da donosi svoje naučne teorije smatram da je neopravdano povezivati takav stav sa bilo kojim aspektom hrišćanskog učenja. Ako se bude išlo istom logikom, uskoro će svako ko se pozove na kvantnu teoriju biti prozvan za bezbožništvo jer, eto, ta naučna teorija ne afirmiše postojanje biblijskog Tvorca nego govori o bezličnim mehanizmima u univerzumu. Na početku trećeg milenijuma imamo mnogo ozbiljnije probleme i ovo su teme koje bi trebalo da smo svi davno savladali i ostavili iza sebe.

Sabornost i papizam

Kako vidite današnju ulogu Carigradske patrijaršije i njenog poglavara u pravoslavnom svetu – prvi među jednakima po časti ili se, kako pojedni crkveni krugovi ocenjuju posle ukrajinskog slučaja, „na Fanaru rađa novi Papa“?

Mislim da njena uloga ostaje nepromenjena. Kako je svojevremeno rekao pokojni profesor Stojan Gošević, kada Vaseljenske patrijaršije ne bi bilo, trebalo bi je izmisliti. NJena je uloga da usaglašava jedno delatno pravoslavno svedočenje u svetu. Poznati su mi stavovi raznih crkvenih „krugova“, ali ne zaboravljam istinu da principi pravoslavne eklisiologije sprečavaju da se na Istoku pojavi fenomen papstva. Dokle god budemo negovali autentični poredak u Crkvi, zasnovan na sabornosti, mislim da će nas zaobići opasnosti papizma. Smatram da je danas sasvim spojivo voleti Vaseljensku patrijaršiju i sve ostale, drevne i novije autokefalne Crkve, kao i da je saradnja sa svakom od njih jedini ispravni put. Neko se poslednjih godina dobrano postarao da to postane naša dilema. Ona je po meni veštačka, nametnuta i sasvim neprirodna.

NATO vladike i Georgije Florovski

U javnosti su u opticaju razne podele među srpskim vladikama kad je reč o liturgijskim i drugim bogoslovskim pitanjima, o ekumenizmu, politici, „modernizmu“, odnosu prema Fanaru.., Odskora pojavio se i termin „NATO vladike“. Postoji li takva pojava u SPC i šta mislite o tome?

Ne bih rekao da se radi o podelama nego o razlikama u naglasku, a te razlike su oduvek postojale i, štaviše, uvek su dobrodošle. Termin „NATO vladike“ potiče iz iste one „kuhinje“ koja je svojevremeno lansirala kovanice poput „bosanskog“ ili „crnogorskog klana“. Za mene su to recidivi blokovskih podela iz Hladnog rata iz koga, očigledno, deo naše javnosti još uvek nije izašao. Te floskule, sačinjene za dnevnopolitičku upotrebu, nemaju apsolutno nikakve veze sa crkvenom realnošću i ne treba ih koristiti. Dakle, ne postoji pojava „NATO vladika“, nego je na delu pojava etiketiranja drugog i drugačijeg. Bojim se da od oca Georgija Florovskog, najvećeg teologa 20. veka, nismo naučili važnu lekciju. Naime, ideju pojedinih slovenofila da je Istok samodovoljan i autarkičan pa nema potrebe za Zapadom on je nazivao „istorijskim mitom, jednim grešnim i opasnim mitom“, koji su, nažalost, usvojili mnogi pravoslavni danas. Ova ustaljena iluzija o samodovoljnosti, pisao je, treba da bude raspršena. Mislim da je vreme da se prestane s tim da bismo kao Crkva mogli da se posvetimo životnim problemima mladih, da se osvrnemo na posledice biomedicinske tehnologije, da nešto učinimo, umesto što pričamo na temu krize porodice, napuštene dece, socijalne nepravde, blaćenja i klevetanja kao nove norme međuljudskih odnosa, da stanemo u odbranu progonjenih hrišćana i migranata, saosećajući i sa patnjama pristalica drugih verskih tradicija… Statistike na lokalnom, evropskom i svetskom nivou pokazuju ubrzan porast broja obolelih od depresije kao vodećeg mentalnog poremećaja. Potencijali veronauke su minimalno iskorišćeni a katihizacija odraslih uopšte ne postoji. Da dodam i to da se u našoj javnosti preteralo sa prozivanjem mučeničke Crkve Konstantinopolja i povezivanjem iste isključivo sa geopolitikom. Vreme je da se o bilo kojoj pomesnoj Crkvi prestane govoriti u publicističkom maniru, kojim se, u stvari, potcenjuje ozbiljnost duhovne i istorijske veličine kako naše Crkve tako i ostalih autokefalnih Crkava. Samo tako ćemo doprineti obnovi jedinstva i otpočeti, na primer, pripreme za proslavu sledećeg velikog hrišćanskog jubileja: 1.700 godina od Prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine.

Izvor: danas.rs