U vrijeme Božićnih i novogodišnjih praznika kada smo suočeni sa sve većom upotrebom pirotehničkih sredstava i kada nam sve agresivnija i sve masovnija upotreba petardi svakodnevno zadaje muke, podsjećamo na jednu besjedu epsikopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija.

On je prije nekoliko godina, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, skrenuo pažnju roditeljima da paze šta im djeca rade i u kakve ljude izrastaju kad su ih naučili da pucaju, skrenuvši im pažnju da pucanje nikako nije srpski običaj kao što to generacije uče.

"Dakle, roditelji, umjesto da pričamo o Svetom Vasiliju ja moram da smirujem vašu djecu koju ste naučili da pucaju, a niste ih naučili ništa drugo. One šatordžije i kafanidžije tamo, oni su najvažniji danas izgleda? Jel to najvažnije? Hoćemo sad da izbacimo i šator i kafane i piće? Hoćemo li tako da slavimo slavu? I pop je kriv! I ja sam kriv!

Ne smijemo da pustimo da bude išta važnije od Svetog Vasilija danas. A mi puštamo. Mi smo postali nesposoban narod. Nesposoban narod za život i zato svako može da nas gazi i da nam uzima ono što je naše. A kamoli da mi nešto osvojimo i da mi nešto zadobijemo.

Nije pucanje srpski običaj kao što vas uče budale. Zna se kad se mora pucati. Tako smo naučili kao: “mi smo Srbi zato što pucamo”. Srbi smo, braćo i sestre, onda kad živimo dostojno, kad se Bogu molimo, kad imamo srce koje osjeća drugoga. Kad imamo sposobnost da ćutimo kad treba da ćutimo. Kad znamo da govorimo kad treba da govormo.

Da imamo osjećanje i saosjećanje za drugoga – to smo izgubili a to naši sveti preci nikad nisu bili. Još ima starih ljudi i starih majki kod nas od kojih možemo da se naučimo pažnji, vaspitanju i obrazovanju.

Neće nas škola naučiti ovakva kakva je ništa, ako ne budemo se sjetili Boga i svojih grijeha. Da budemo ljudi, to znači da budemo ozbiljni i odgovorni ljudi. A ne da ide kako mu milo i drago. I da može svakako. Jer kad može svakako – onda neće nikako!

Zato braćo i sestre da pazite i da se malo uzmete u svoje ruke. Ne mogu djeca da rade šta hoće, jer onda to će bit nevaljasta djeca, a ako su djeca nevaljasta biće još gore kad budu ljudi. Ko je naučio naše ljude da puste djecu da rade šta hoće?

Treba da budemo ozbiljni i odgovorni. Da se molimo Bogu i da se bojimo Boga i da volimo jedan drugoga. A voljeti jedan drugoga znači paziti na drugoga, a ne gledati da drugoga očepiš, da ga oštetiš, da mu o glavi radiš – to smo naučili od Turaka! I mnogo turskog i balijskog ima među nama.

Mi ćemo reći kako smo mi Srbi, kako se nismo poturčili! Mnogi bi se danas poturčili kad bi im ko ponudio. A turčimo se tako kad ne živimo kako se pravoslavno i hrišćanski živi. Pijemo kafe i ogovaramo jedan drugoga i radimo o glavi jedan drugome – zar to nije turski običaj?!

A naš običaj, naše predanje sveto je da pomogneš drugome jer kad drugome pomažeš sebi pomažeš! Kad drugoga voliš sebi dobro činiš!

Kad na drugog paziš na sebe paziš brate, sestro! To je život hrišćanski, ništa drugo i ništa više od toga! Da se bojiš Boga, da voliš Boga i da voliš bližnjeg svoga – to nas je učio Sveti Vasilije!

A nije nas učio da pijemo, da psujemo, da lažemo, da krademo, da otimamo, da ne znamo ništa pod milim Bogom od onoga što su nam ostavili Sveti preci naši.”

Izvor: Telegraf.rs