Zato me ne iznenađuje da su u opštinama u kojima živi veći broj Srba glasali uglavnom za Milanovića ili nisu izašli na izbore – objašnjava Jović.

Izbori u Hrvatskoj, gledano iz perspektive Srbije, s obzirom na dozu neizvesnosti, koja ovde manjka, i debate kandidata na javnom servisu, ovde takođe teško zamislive, doživljavaju se kao praznik demokratije. Da li je to opravdano?

Mislim da jeste. Izbori su bili demokratski i odvijali su se po pravilima. Pokazala se pluralnost političke scene u Hrvatskoj. Na kraju su u drugi krug ušli kandidati najvećih stranaka levice i desnice, za koje je glasalo ukupno oko 56 posto onih koji su pristupili glasanju. To pokazuje da je najveći broj ljudi i dalje veran velikim partijama, iako raste i podrška izazivačima. Treći kandidat, Miroslav Škoro, dobio je 24 posto, što je oko 466.000 glasova, ali ipak nedovoljno da bi poremetio bazično dvopartijski sistem. Taj sistem je samo jednom ozbiljno uzdrman: kad je 2000. Stjepan Mesić pobedio kandidate i SDP-a i HDZ-a. Tada je Hrvatska bila spremna na veliku promenu, a danas je suviše konzervativna da bi se upustila u eksperiment koji je najavljivao Škoro – što mislim da nije ni loše, s obzirom na promene koje je zagovarao i najavljivao.

Zašto je domet „prave levice“ Katarine Peović u Hrvatskoj jedva nešto više od jedan posto, dok u Srbiji slična opcija postoji samo na nivou ideje?

Тo je doista slab rezultat za Radničku frontu i samu Katarinu Peović, ali je ona ipak postigla jedan velik uspeh: njen nastup na sučeljavanju kandidata je sasvim sigurno oslabio poziciju Miroslava Škore, kojeg je direktno napala zbog izjave da bi pomilovao Tomislava Merčepa, osuđenog po komandnoj odgovornosti za ratne zločine tokom rata u devedesetima. Levica je u Hrvatskoj slaba iz više razloga, kao što su: obrazovni sistem koji o Jugoslaviji i socijalizmu govori samo loše, uloga Katoličke crkve i nacionalističke desnice koja stigmatizira sve šta se nalazi levo od centra – uključujući tu i SDP, dominantna interpretacija rata koja uzroke rata vidi u Miloševiću, koji je bio i predsednik Socijalističke partije, itd. No, ni političari koji dolaze iz te levice nisu dovoljno artikulisali politike za 21. vek.

Ko je bolji kandidat za Srbe u Hrvatskoj – aktuelna predsednica ili Milanović?

Milanović. Rekao je da su ratovi gotovi, a to je – koliko god izgledalo banalno – važna izjava u zemlji koja svakodnevno slavi rat, umesto da ga komemorira. Rekao je da u Hrvatskoj u kojoj će on biti predsednik niko neće biti građanin drugoga reda, i ponovio: „Niko!“. Rekao je da je grešio u premijerskom mandatu ali da poštivanje zakona kada se radi o ćiriličnim tablama u Vukovaru nije bila jedna od tih grešaka. Milanović je oštar kritičar Srbije, odnosno Aleksandra Vučića, ali se to ne reflektuje na njegov odnos prema Srbima iz Hrvatske. To se ne bi moglo reći za Kolindu Grabar Kitarović.

Da li će predsedavanje Evropskoj uniji Hrvatska iskoristiti da jača mišiće na Srbiji, a Srbija se za to hvatati kao za opravdanje da je EU ne želi?

Zemlja koja predsedava mora biti tiha i donekle povučena, da ne bi zloupotrebila poziciju koju ima. Tako da će i Hrvatska biti verovatno „tiša“ nego što je inače kada se radi o kritikama Srbije. Ali, treba objasniti hrvatsku politiku prema pitanju proširenja. Ona nije protiv širenja EU, jer je širenje glavni, a možda i jedini instrument moći kojeg Hrvatska ima u odnosu na Srbiju i BiH. Kada bi proširenje stalo, Hrvatska bi ostala bez ikakvog uticaja na te dve zemlje, a to nije u njenom interesu. Dakle, ona iskreno zagovara proširenje, ali pritom ne želi da se ono dogodi brzo i postavlja nove uslove i prepreke kako bi ostvarila svoje ciljeve. U tome je bliska mnogim drugim zemljama EU, koje takođe uglavnom verbalno podržavaju proširenja a u stvarnosti ga koče. Iako nije preterano zainteresovana za stanje na Zapadnom Balkanu, Hrvatska od njega ne može pobeći – između ostalog i zato što je drugi stalno „vraćaju“ u taj region i pitaju za mišljenje o njemu. Ali, primarni interesi njene spoljne politike sada su negde drugde: u punoj integraciji u šengenski sistem i u evrozonu, a za Kolindu Grabar Kitarović i u formiranju nove Istočne Evrope koja bi bila više pod američkim uticajem i više antiruska nego što to žele Berlin i Pariz.

„Jugoslovenka“ Lepe Brene nedavno je, kako se to obično kaže, zapalila publiku na koncertu u Zagrebu, ali je isto tako raspalila nacionalističke strasti u Hrvatskoj, uključujući generale. Da li je emocija jugonostalgije na koncertu odraz nekog iole bitnog, u smislu brojnosti, raspoloženja u Hrvatskoj ili je prosto reč o uspešnom marketingu na koji se retki pecaju?

Hrvatska je, kao što su pokazali izbori, pluralistička zemlja, pa u njoj zagrebačku Arenu mogu napuniti pevači koji šalju različite političke i društvene poruke. Jugonostalgija u Hrvatskoj postoji kod starijih generacija, a kod mlađih se radi o traganju za alternativama postojećem stanju. Drago mi je da je tako, jer je to izraz otpora nacionalizmu i sektaškom dogmatizmu koji je snažno prisutan u javnom diskursu, obrazovnom sistemu i političkom govoru. Ne treba, pritom, zaboraviti ni da je broj onih koji su hteli samostalnu Hrvatsku pod svaku cenu u martu 1990. bio samo nešto više od 11 posto, isti kao i broj onih koji su hteli ukidanje republika i centralističku Jugoslaviju. Svi ostali su bili za neku vrstu kompromisa, najčešće u okviru neke jugoslovenske konfederacije ili održavanja stanja kakvo jeste. Hrvatska nije bila antijugoslovenska – ona je to postala tek sa ratom koji je odgovarao i hrvatskim šovinistima kao što je odgovarao i slovenačkima, srpskima i albanskima. Ali, to je prošlost i iza nas je. Iz koncerta Lepe Brene ne može se zaključiti da Hrvati danas žele obnovu Jugoslavije. Ali, ljudi želi slobodu da slušaju i pevaju šta hoće, a ne da im generali to zabranjuju ili dozvoljavaju.

Kao stručnjak za međunarodne odnose kako određujete sadašnji poredak u svetu – da li su SAD i dalje dominantna sila?

Jesu, naročito u vojnom smislu. U svemu drugome imaju ozbiljne konkurente, osim u količini i vrsti naoružanja, te u novcu koji izdvajaju za te svrhe. Pritom treba znati da je moć SAD-a u tome što može odrediti na šta će reagovati a šta će ignorisati. SAD je velika sila po tome što ne mora ništa učiniti ako to ne želi, a može ne baš sve ali mnogo toga ako želi. Pa ipak, osim možda u nekoliko godina neposredno nakon 1989, SAD nikada nije bila jedina sila u svetskoj politici. Taj „unipolarni momenat“, kako su ga neki moji kolege nazvali 1990, doista je bio momenat, trajao je kratko. Konkurencija dolazi, pre svega, iz Kine.

Ima li razloga da se ljudi u našem regionu boje Kine kao sile?

Za sada nema, jer Kina nastupa kao „miroljubiva sila“, ali države se često ponašaju nepredvidivo, naročito kada povećaju moć. Uspon Kine je dobar za Srbiju, jer Kina priznaje teritorijalnu suverenost Srbije, za razliku od SAD-a. Kina ignoriše postojanje EU tamo gde može, npr. njena inicijativa „Kina + 17“ jednako tretira i zemlje koje su članice EU i one koji nisu iz ovog regiona. Istodobno, rast Kine je dobar za autoritarne lidere u regionu, jer Kina ne postavlja uslove kao što su demokratizacija i liberalizacija. Štaviše, skeptična je prema liberalnoj demokratiji i podržava „čvrste“ i dugotrajne vođe.

Da li EU prema zemljama u ovom regionu ima kolonijalan odnos, ili da li zemlje regiona imaju podanički odnos prema EU? Takvo gledište u Srbiji ima Saša Radulović, koji posebno apostrofira Nemačku, a u Hrvatskoj Pernar i Peović.

Ne bih rekao tako, iako mi je poznat ovaj argument. EU jeste neka vrsta nove imperije, zato što ograničava suverenost nacionalnih država. A to čini s pravom i razlogom: nacionalne države u Evropi su suviše često u 20. veku pokazale da svoju suverenost ne znaju povezati sa idejom i praksom mira. Ograničenje suverenosti nacionalnih država je osim toga preduslov njihove veće bezbednosti. Kao i svaka druga „imperija“, i EU ima svoj centar i svoju periferiju, na čemu insistiraju neomarksisti, a delom i nacionalisti. Međutim, radi se o „dobroćudnoj imperiji“ koja ne vodi ratove za osvajanje i koja ipak ima pozitivnog uticaja na razvoj svih zemalja-članica, iako ne svih jednako. Nejednakost je velika i povećava se, ali to bi se dešavalo i bez EU, verovatno još i više nego sada. EU nije jedina opcija, ali je – barem za mene – i dalje najbolja od ponuđenih za naše zemlje.

Izvor: Danas.rs