Неколико храбрих људи је покушало. Сви су ухваћени и мучени. Није ни сваки заробљеник успио да се држи кодекса по којем је непријатељу требало да пружи само основне информације. Многи од нас су у неко доба попустили под злостављањем. Али капетан Шијан није. Он је кодекс поштовао до задњег слова.”

Ово су ријечи америчког сенатора Џона Мекејна, човјека који није имао обичај лијепо говорити о Србима записане у његовој књизи “Вјера мојих очева” 1999. године. О Србима није говорио лијепо, називао их је убицама недостојним слободе, али како то Божији наум уреди, према једном Србину гајио је велико поштовање и просто се стидио својих поступака у успоредби са величином младог америчког Србина који је читавој америчкој нацији показао како бити стамен и од каквог материјала могу бити саздани људи српског наслијеђа.

Као амерички борбени пилот, будући сенатор и и републикански предсједнички кандидат поражен у трци од Барака Обаме, 1967. године оборен је изнад Сјеверног Вијетнама и ускоро заробљен. Доведен је у по злу чувени затвор “Ханој Хилтон” гдје је међу утамниченим ратним заробљеницима већ настајала легенда о несаломљивом Ленсу Лазару Шијану који је својим држањем просто натјерао вијетнамске чуваре да га убију. Постоји прича да је Лазар Шијан име добио по кнезу Лазару овјенчаном мученичким вијенцем, која, као да нам је хтјела показати да му је његова судбина, именом које му је надјенуто, намјенила мучеништво.

За потпуну причу о животу капетана Шијана, засигурно једног од највећих америчких херојаВијетнамског рата, треба се вратити у назад, у вријеме када су ријеке српских младића из Херцеговине, Црне Горе, Лике и Далмације хрлиле преко бескрајних морских пространстава, тражећи нови живот у далекој и непознатој земљи. Млади лички исељеник, Петар Шијан ступајући на острво Елис, пролазећи тадашње лабаве и попустљиве америчке љекарске и имиграционе комисије, вјероватно није слутио, да ће његов унук, његова крв, страдати у војсци земље у коју тада први пут ступа, бјежећи од војске из родног краја. Населио се у Милвокију, који бјеше уточиште многим Личанима. Херцеговци и Црногорци бјежали су у Калифорнију која их је подсјећала на изгубљени завичај, док Личани одабраше плодне земље са суровим зимама да их сјећају на стари крај. Ту је упознао Мару Перић, земљакињу из Лике и ускоро је оженио. Морао је бити мало бољег имовног стања јер га црквени љетописи у Америци означавају као једног од оснивача Цркве Светог Саве у Милвокију. У браку су изродили четворо дјеце, сина Славка и кћери: Јелену, Анђелију и Росу. Али попут многих других наших исељеника прве генерације, због тешког живота, ненавикнут на новине новог свијета, Петар је преминуо тек што је прешао четрдесету годину живота.

Његов син Славко држао је послије очеве смрти мали ресторан и оженио се 1941. са Иркињом Џејн Артриџ. Вјенчали су се у Цркви Светог Саве у Милвокију, и већ 1942. добили сина Лазара, американизовано Ленса. У годинама послије, родили су им се и син Марко, те кћер Јања-Џанин. Лазар је одрастао у српској заједници Милвокија која није заборављала традицију и поријекло, али полако се стапала у америчко окружење и мијењала животне навике све више се отварајући према америчком друштву. Још од раног дјетињства Лазар је показивао наклоност ка спорту и имао јак такмичарски дух, но није само спорт занимао младог америчког Србина. Био је талентован и за глуму, те одиграо у српском парохијском дому те у својој школи много позоришних представа. Након матуре са одличним оцјенама у средњој школи Бај Вив, уписао се у морнаричку академију у Њупорту, Роуд Ајланд, одакле је 1961. послат на ваздухопловну академију у Колорадо Спрингсу . Био је успјешан спортиста и члан репрезентације академије у америчком фудбалу три године, али је у последњој години студија напустио екипу како би се посветио студијама. Након што је дипломирао 1965 завршио је летачку обуку, оспособио се за пилотирање авионом Ф-4 Фантом Два и био послат у ваздухопловну базу Да Нанг у Јужном Вијетнаму.

Један догађај са почетка студентског школовања у америчком ваздухопловсту свако заслужује пажњу и најбоље говори о томе, какав је уистину човјек био Лазар-Ленс Шијан. Много прије него што је капетан Шијан добио Конгресну медаљу части, највеће америчко ратно одликовање, показао је вођство, карактер и интегритет који се очекују од само шачице високо моралних људи. У љето 1960. године кадетски кандидат Ленс Шијан и кадетски кандидат Флечер Валеј звани Флеш стигли су у Лејкланд у Тексасу, на основну обуку у припремној школи Академије. “Флеш” Валеј био је једини Афроамериканац у припремној школи. Већ првог дана инструктор академије рекао је кандидатима да се окупе како би свако себи одабрао цимера. Ленс је једноставно и потпуно природно пришао једином црном кадету и понудио му да буду цимери. Касније је Ленс повјерио Флешу да га је инструктор војне обуке питао да ли има проблема што спава у соби са црнцем. Шијанова једноставна одлука да превазиђе расне разлике био је храбар потез у вријеме када је Америка била расно подјељена духом и стварношћу. Покрет за грађанска права био је у повојима, а сегрегација је прожимала све аспекте америчког живота.

Извори доступни на интернету нејасно казују колико је борбених мисија на свом Фантому обавио тада потпоручник Лазар-Ленс Шијан. Подаци су шаролики, али једно је сигурно, током борбене мисије у ноћи 9. новембра 1967. Шијан и пилот поручник Џон Армстронг добили су задатак бомбардовања циља у Бан Лабои у Лаосу. Док су покушавали да испусте бомбу на циљ, њихов Ф-4Ц (АФ Сер. Бр. 64-0751) био је захваћен ватром, вјероватно због неисправности осигурача бомбе који је узроковао пријевремену детонацију. Шијан је успио да се катапултира, иако се приликом тога, вјероватно онесвијестио. Падобран га је спустио на каменити гребен у близини циља. Од пада у ноћи између 9. и 11. новембра ујутро, од Шијана и Армстронга (Армстронг је погинуо на лицу мјеста) нису се чули ни електронски ни радио сигнали. Међутим, рано ујутро 11. новембра, Шијан је успоставио радио везу са авионом Мисти ФАЦ Ф-100Ф који је летио изнад његовог мјеста пада. Током тог дана, Америчко ратно ваздухопловство је покренуло огромне напоре како би се пронашао положај поручника Шијана и како би бомбардери својим дејствима ублажили дјеловање густо распоређене сјеверно вијетнамске против-ваздушне одбране, у подручју гдје се крио Шијан. У сумрак тог 11. новембра, спасилачки тимови коначно су могли да спусте хеликоптер у близини Шијановог положаја. (Током ове сложене и свеобухватне акције спасавања, преко 20 авиона оштећено је противавионском ватром, а многи су се морали вратити у базу. Један авион А-1Х је оборен.) Нажалост, посада хеликоптера га није могла видјети у густој тешко проходној џунгли и након што вођа акције није чуо више радио-преносе од Шијана, посумњао је у клопку, па је наредио да се повуку . Потрага се наставила и сутрадан, али је прекинута јер више није успостављен радио контакт са Шијаном.

А на земљи, у дубинама мрачне џунгле одвијала се епска драма. Због силине катапултирања и веома грубог приземљења падобраном на стјеновити гребен, Шијан је задобио фрактуру лобање, прелом лијеве поткољенице а десна шака му је била смрскана. Био је без хране, са врло мало воде и није имао комплет за преживљавање; ипак, избјегавао је непријатељске снаге. Тешко је спознати какве је физичке и психичке напоре Шијан преживљавао током скривања и избјегавања потјера, Током овог цијелог периода, Шијан се могао кретати само у сједећем положају и то унатраг. Трпећи несносне болове, није клонуо духом, тијело очврсло дугогодишњим бављењем спортом није се предавало. Хранио се инсектима, кишним глистама и пио замућену воду. Коначно, након 46 дана скривања, 25. децембра, потпуно исцрпљеног и онесвијешћеног, пронашли су га сјеверно-вијетнамски војници. Спроведен је у заробљенички логор, измучен и уништеног здравља, већ сутрадан по заробљавању, успио је да савлада чувара и поново некако побјегне у џунглу. Нажалост, ухваћен је само неколико сати касније. Трпећи страховите болове од несреће и бруталног третмана у заробљеничком логору, свакодневно мучен и премлаћиван, на сва питања вијетнамских обавјештајних официра млади Србин је упорно одговарао: “Поручник Ленс Шијан, Америчко ратно ваздухпловство.” Касније су његови сапатници свједочили да их је такво Шијаново понашање храбрило, али да нико попут њега под мучењем и батинама није показао такво држање. Од потпуне исцрпљености, страховитих тортура и са тешком упалом плућа, поручник Шијан је у мукама преминуо 22. јануара 1968. године.

Пола године касније, постхумно је унапријеђен у чин капетана. Ленсови посмртни остаци предати су Американцима 6 година касније, у марту 1974. Мјесец дана касније је идентификован те је са војним почастима сахрањен на ветеранском гробљу у Милвокију уз опело православног свештеника из парохије Свети Сава, коју је његов дјед Петар основао. (Лазерево средње име било је управо Петар). Заједно са његовим посмртним остацима у Америку су пристигли и Шијанови логорашки сапатници који су преживјели. Они су почели ширити легенду о њему. Послије више узетих изјава, провјера, помних испитивања, и свједочења више очевидаца о Ленсовом држању, амерички предсједник је потписао указ о постхумном одликовању Лазара Шијана, “Крстом за истакнуту службу”, другим највећим америчким ратним одликовањем. Након додатних провјера и свједочења, 1976. године, на свечаној церемонији у Бијелој кући, родитељима Лазара Шијана, Славку и Џејн, уручено је и највеће америчко ратно одликовање, “Медаља части“, постхумно додјељена њиховом сину.

Од тада па све до данас прича и легенда о Шијану у Америци расте. Већ 1981. успостављена је најпрестижнија награда у Америчком ваздушним снагама која носи Шијаново име. Додјељује се за лидерске способности и квалитете, На Америчкој ваздухопловној академији, један од два питомачка павиљона носи његово име. Пред њим се налази и његова бронзана статуа. Друга статуа која приказује Шијана у лежећем положају постављена је у самом средишту академија, а ту у близини, налази се и реплика Шијановог борбеног авиона. Он је једини питомац произашао из Академија који је овјенчан највећим америчким ратним одликовањем. О њему су написане бројне књиге, новински текстови, снимљено је и више документарних филмова. Поред америчких авијатичара о Шијановом наслијеђу брину и његова сестра Џанин и брат Марко. Они никада не пропуштају прилику да назначе и Ленсово српско поријекло. Брат Марко, познати амерички умјетник, хипер реалистични кипар, изјашњава се као Србин.

Током деведесетих година у једном интервјуу америчком ваздухопловном часопису, Лазаров отац Славко, понашање свог сина објаснио је мјешавином српске традиције и америчког нагона за такмичењем. „Срби су познати по јунаштву у ситуацијама кад су надјачани. Били су жестоки борци и један на један и један на педесет”, рекао је Шијан. Можда је баш то, један амерички официр у писму часопису поводом опширног текста о Шијану написао и сљедеће:“ Животопис капетана Шијана одлична је морална поука за наше авијатичаре, Али, размишљам о нашим момцима који су у склопу мировних снага распоређени у Босни и Херцеговини, те помало се плашим да би се могли наћи у сукобу са војницима који су одрасли са традицијом и насљеђем с којим је одрастао и капетан Ленс Шијан.”

Извор: citajfilter.com 

 
Аутор: Раде Ликић