Frontal: Putujući svijetom šta si naučila o njemu, a šta o sebi i koje putovanje je bilo najbolja lekcija?

Dijana: Svako putovanje je za mene nova lekcija o meni. Svaki put širim svoje granice i uviđam šta sam sve sposobna da uradim. Gradim svoje samopouzdanje i osećaj lične vrednosti. O svetu sam naučila da je tu da nam pruži iskustva koja su nam potrebna da bismo rasli. Da se sve što želimo ostvaruje i da kakve su nam misli, takav nam je život. Da ljudi nisu ni dobri ni loši, već njihova ponašanja. Da je naše samo da naučimo kako da brinemo o sebi i zaštitimo se u različitim situacijama.

Nepal i penjanje do ABC kampa na Himalajima je bilo putovanje koje me je najznačajnije pokrenulo. Tu sam od svog vodiča naučila da je najvažniji cilj u životu: Biti srećan. I naučiti da vidiš radost u svakom danu, trenutku. Živeti u momentu. Jer to je jedino što imamo.

Frontal: U Tanzaniji si postala heroj jednog sela pokrenuvši ljude da renoviraju školu i omoguće djeci obrazovanje. Šta te je držalo cijelo vrijeme da ne odustaneš od svog cilja i kakav je osjećaj na kraju vidjeti da si uspjela?

Dijana: Ta deca u Tanzaniji su tako radosna. Puna ljubavi, topline, radosti. Nisam im mogla odoleti. Njihova žar za znanjem i želje koje su imali za školu su mi proširile vidike i pomerile me. Duboko u sebi verujem da svaka osoba ima neke fenomenalne potencijale u sebi i moja misija je da ljude podržim u njihovom ostvarivanju. Obezbeđivanje opreme za školu i renoviranje učionice je bio samo kanal za mene kako da podržim male genijalce da ovom svetu daju nešto što im treba. U njima je možda neki novi Tesla, Opra Vinfri, Bijonse. Njihove kapacitete tek treba da otkrijemo i moj doprinos je bio da im dam ono što im treba. Jer kao mali nemaju pristup svim resursima ovog sveta. Sve vreme me je držao taj unutrašnji žar da sva deca imaju pravo na kvalitetno obrazovanje. Kada sam stajala ispred učionice sa tablom na kojoj piše šta drugarstvo znači, osećala sam ispunjenost u stomaku. Ispunila sam svoju svrhu u tom selu.

Frontal: Možeš li da napraviš paralelu između ljudi u Srbiji i Tanzaniji, po čemu se najviše razlikuju, da li u nečemu sliče i šta je ono što je tebe "kupilo" u ovoj afričkoj državi?

Dijana: Ljudi u Tanzaniji imaju u sebi više radosti. Prihvataju svoj život takav kakav je i žive ga najbolje što mogu sa trenutnim resursima. I kada se nešto loše desi, prva reakcija je da okrenu na šalu i osmeh. Iz tog stanja pristupaju problemima i mnogo lakše ih rešavaju. Njihova mantra je: HakunaMatata. Nema problema. I Pole, pole. Polako, polako. Ne žure da postignu sve živo, već su prisutni u trenutku i uživaju u malim stvarima. Mnogo više i kvalitetnije vreme provode sa porodicom i prijateljima. Pokazuju više solidarnost, iskazuju otvorenije ljubav i pružaju snažniju podršku jedni drugima. To je ono što u Srbiji ne vidim.

Ono po čemu liče je taj meraklijski duh, da vole druženje i veselja. To je ono što je istinski prisutno u ljudima sa Balkana, ali što mi se čini da je isisao naš fokus na zapadnjački način života. Mene je kupila ta živost u ljudima. Nekada mi je bilo naporno to što svako sa svakim priča i što mi se javljaju svi na ulicama. Sa druge strane, ti bliski odnosi sa ljudima čine da se čovek uvek oseća povezano i živo. Oseća se kao da smo svi deo ovog sveta i da smo i u sreći i u tugi zajedno u tome.

Frontal: Uz puno hrabrosti, malo ludosti i vjere u sebe koja je granica čovjekovih mogućnosti?

Dijana: Granice su samo u našoj glavi. Možemo sve što poželimo! Najveći izazov je stisnuti zube i krenuti. I verovati da će nam samo ta akcija dati moć da stvorimo za sebe neki novi put. Novi identitet koji će biti samouvereniji i bliži sebi. Verujem da je naša svrha na ovoj planeti da iskoristimo u potpunosti svoje potencijale i da je to jedini ispravan put. Da iznova skupljamo hrabrost, ulazimo u nove izazove, rešavamo ih i ostvarujemo svoje snove.

Frontal: Šta je ono u čemu ljudi treba da potraže inspiraciju u momentima kada se čini da ih ništa ne interesuje i motiviše?

Dijana: Meni uvek koristi šetnja i boravak u prirodi. Otići na selo, boraviti uz reku, druženje sa životinjama i ta opuštena stanja nam pomažu da se povežemo sa najdubljim delovima u nama koja imaju odgovore na sva pitanja. Uključujući i to: U čemu leži moja strast? Tada treba poslušati intuitivni osećaj šta treba da radimo i dozvoliti sebi da ne razmišljamo zašto nas nešto vuče, već samo pustiti i uživati u procesu.

Svi mi smo imali neke omiljene igre kada smo bili mali. Treba ih se prisetiti, povezati sa tim dečijim duhom i poigrati. Dete u nama nam može jedino dati odgovore o kreativnosti i inspiraciji.

Frontal: Da li je svaka promjena korisna, ili se nekada trebamo držati komforne zone i kako se ti osjetiš da je vrijeme za neku promjenu u tvom životu?

Dijana: Mislim da su promene dobre i važne za svaki rast. Ipak, svaka promena je za naš organizam stres. Taj stres može biti pozitivan ali ipak s vremena na vreme nam treba vreme da se ušuškamo, primirimo i primemimo telo za nešto novo što predstoji. Moje prirodno stanje je kretanje kroz promene i doživljavanje novih stvari. Ali trudim se da na 3-4 dana novina dam sebi 2-3 dana primirja kada obrađujem te nove informacije. Ako su promene veće i izazovnije, onda je i taj proces kreiranja nove zone komfora duži.

Frontal: Obzirom da ti ljudi često traže neku motivišuću priču, ispričaj i nama jednu koja je tebi pomogla u nekom trenutku manjka motivacije?

Dijana: Najviše mi pomognu priče ljudi koji su se našli u toj sličnoj fazi i koji su izašli iz nje. Kada mi neko ukaže na širu sliku ovog procesa zvanog život. Baš trenutno sam u fazi pronalaženja neke nove sebe. Nakon 9 godina u kompaniji, Afrike, volontiranja, sve mi se istumbalo i ne znam kuda idem. Kada sam to podelila sa mojoj drugaricom Martinom, ona mi je otvorila vidike da ću samo kroz iskustvo i nove poduhvate koje realizujem pronaći sebe. Mislim da je važno da oko sebe imamo ljude koji prolaze slične procese i da možemo sa njima da podelimo strahove i faze u kojima se nalazimo. Kada dobijemo taj osećaj povezanosti, da nismo sami u tome, nekako se lakše ide dalje.

Svoju motivišuću priču podeliću u e-book-u koji lansiram do kraja godine, sa svim značajnim iskustvima koja su mi pomogla da nastavim da ustajem i kada potonem.

Autor: Dajana Mičeta