ФРОНТАЛ: Недавно је објављен Ваш роман „Кад ће срећа па се зарати“. Како је настала идеја за овај роман?

КНЕЖЕВИЋ: Роман је објавило Удружење књижевника Републике Српске, које се све више потврђује као битан издавач на овим просторима. Путовао сам ономад у Тршић на фолклористички скуп и у уз пут, у вожњи, вјероватно под разорним утицајем омиљених радијских шлагера, родила ми се идеја и кад сам стигао тамо схватио сам да немам папир. Сјео сам у Васића колибу  почео записивати тезе у биљешке на телефону, јер конобарица није хтјела да ми посуди своје блокче. Тако је настала скица романа, а послије све дође само по себи. Транспонујете доживљаје и властита осјећања у извјесну романескну форму, прилагођавајући их према тих десетину теза, заправо, тако је настао један други необјављени роман, а за овај се и не сјећам.

ФРОНТАЛ: 20. септембра је одржана промоција романа у фочанском Центру за културу и информисање. Какви су први утисци и реакције?

КНЕЖЕВИЋ: Ја се пријатно изненадим када видим непознате људе на промоцији моје књиге. Вече прије Фоче, промоција је одржана у Рогатици, а ових дана ће бити у Источном Новом Сарајеву. Ову књигу ће представљати моји бивши студенти. Занимљиво да су сви до сада пронашли различите аспекте који су им се чинили значајним, што сам видио и по одломцима које су изабрали за читање публици. С обзиром да су промоције и једино мјесто на којима заинтересовани могу доћи до књиге ова врста интеракције је драгоцјена, а Бањалучани и посјетиоци овог града моћи ће ју купити у књижари Култура. 

ФРОНТАЛ: Роман је прича о судбинама двојице пријатеља и људи око њих, односно о универзалним судбинама свих људи чије је животе протекли рат у потпуности измијенио. Да ли у редовима страница овог романа има и Ваше личне судбине или можда неких личних догађаја?

КНЕЖЕВИЋ: У умјетности је све лично. Различита је само мјера аутобиографичности. Присуствао сам промоцијама на којима аутор или промотери инсистирају на истинитости догађаја описаних у књизи. Каквог то има смисла? Његош је у Предисловију свага Огледла српског записао: „За црногорске пјесне може се рећи да се у њима садржава историја овога народа, који никакве жертве није поштедио, само да сачува своју свободу. Истина да поезија на неким мјестима понешто увеличава подвиге Црногорацах; но на многима и важнијима држи се строго точности“. Само оно у чему се преувеличава јесте поезија, само то је умјетност.

ФРОНТАЛ: Написали сте до сада четири романа: „У сјећању на заборав“, „Откуд памет оном ко је нема“, „Јадни мој Марко“ и посљедњи „Кад ће срећа па се зарати“ . Колико сви ти романи имају заједничког и да ли уопште имају?

КНЕЖЕВИЋ: Донекле им је јединствен аутор, мада се и он битно измијенио у ових петнаест година. Штошта је научио, много тога заборавио. Скоро идентичан им је хронотоп, који се помало увлачи у двадесет и први вијек како и вријеме само стари за нама. Заједничко им је што имају тајанствена мјеста уз која можете сити да се исплачете.

ФРОНТАЛ: Када бисте морали да издвојите један од ова четири романа и препоручите га као обавезно штиво за читање који би то био и због чега?

КНЕЖЕВИЋ: Свакако „У сјећању на заборав“, он је најтоплији. У међувремену сам се очигледно нагутао злогубне горчине, али и постао исувише сентименталан према својим јунацима, а први се мачићи увијек у воду бацају. 

ФРОНТАЛ: Изјавили сте да се бавите „усменом и уопште културом сарајевских Срба“. Данас у Сарајеву имамо мали број Срба. Да ли су Срби одустали од Сарајева или је Сарајево одустало од Срба?

КНЕЖЕВИЋ: Ја се тим феноменима бавим као фолклориста и као писац. То су два опречна полазишта, али се у оба случаја бавим њиховом прошлошћу. Сарајевски Срби су Хазари новог доба. Данас има много Срба у Сарајеву, једни раде у Органима за велике или бар пристојне паре, а други у бутицима и кафићима за сићу, а заједничко им је то што с првим мраком побјегну из те рупе. Отприлике као и у Мостару, Дубровнику или Приштини. Ја сам због свих њих веома тужан.

ФРОНТАЛ: Професор сте на Филозофском факултету у Палама на Катедри за српски језик и књижевност. Да ли је српски језик у опасности, јер данас имамо ситуацију гдје се све више користе стране ријечи, а посебно међу млађом популацијом којима је драже и љепше све што је туђе?

КНЕЖЕВИЋ: Језик не може бити у опасности све док има своје матерње говорнике. Док је мајки биће и српског језика. Нама само мајки недостаје.

ФРОНТАЛ: На каквом нивоу је данас српска језичка култура и колико је „опасно“ то што на примјер на јавној сцени све више говоре и пишу неписмени или полуписмени људи?

КНЕЖЕВИЋ: Проблем има јасан узрок и тешке посљедице. Ми смо од приповједачке, сами себе пререгистровали у културу комуникације. Док суштина приповиједања није у томе шта ћете рећи, него како ћете нешто испричати, јер је у њој ријеч Бог, у комуникацији ту функцију преузима вијест. У времену лажних богова и вијести и говор и израз постају лажни. Констатовање проблема је прва степеница, друга је заузимање гарда и борба против њега. Ја одавно предлажем једно једноставно, а притом мултифункционално рјешење. Законом би се ваљало обавезати сваки медиј у јавном простору да запосли једног новинара и једног лектора. Тиме би се подигао ниво медијске, али и фунционалне писмености, велики број сјајних младих људи би добио посао и порасло би интересовање за ове студије које је, под неразложним притиском технолошке надрикултуре у перманентном опадању. Они би имали обавезу да све садржаје, не само оне које доноси њихов портал, него и све коментаре провјере и елиминишу све неписмене садржаје као увредљиве за мозак. Писмени медији би имплицитно производили писмене читаоце, односно говорнике. Када се из медија искључе неписмени коментари, као и сваки други увредљиви садржаји и они који учествују у тој врсти комуникације ће се дохватити правописа, јер су можда плаћени да пљују и грде своје неистомишљенике, па и кад то чине, нека барем буду писмени. 

Аутор: Данка Савић