Казао је ово у разговору за “Глас Српске “ лингвиста Милорад Телебак, који је добитник овогодишње “Кочићеве награде” за свеукупно лингвистичкои књижевно дјело, које је посвећено практичним питањима српског језика и његов рад представља озбиљан рад на језику нашег времена.

“Кочићева награда” ће му бити уручена приликом свечане академије, која ће бити одржана у оквиру предстојећег “Кочићевог збора”.

Добитник сте овогодишње Кочићеве награде. Шта Вама значе награде иначе, а шта Вам значи ова која носи име једног од највећих чувара српског језика?

ТЕЛЕБАК: Награда је друштвено признање за нечији рад, труд и резултате. За рад и труд се не мора бити награђен ако нема баш истакнут значај. Кад је ријеч о Кочићевој награди, могу сигурно да кажем да је то моја највећа награда, најдража и највреднија у мојим осјећањима и доживљавању награде. Кочић је величина, не само код нас овдје, него у цијелом српском народу и његовој књижевности, у његовој националној и социјалној борби, у културној мисији, а посебно у очувању језика у тешка времена окупације.

Који је, по Вашем мишљењу, највећи проблем српског језика данас? Шта Вас, као лингвисту, највише боли?

ТЕЛЕБАК: Цело тело ту ме боли.

Студенти Вас веома често нису доживљавали као професора него као језичког прегаоца.

ТЕЛЕБАК: То је тачно. Ја сам посвећен језику. Мени су студенти говорили да нисам професор него посвећеник. То је мене освијестило. Ја сам тачно то - посвећеник. Нисам професор који одржи час и оде кући и више није професор. Ја сам професор од буђења до заспивања. Моја кућа служи као језички сервис. Нема одакле ме не зову, чак и из Србије ме зову. У свако доба ме зову. И никада није проблем јер је добро да људи размишљају о језику.

Иако је та тема веома исцрпљена, али како, укратко, гледате на ове језичке варијанте које сада називају бошњачким или босанским језиком?

ТЕЛЕБАК: То је заиста истрошена тема. Лингвистички гледано, не постоји бошњачки, а чак ни хрватски језик. Мада се хрватски на неки начин паралелно развијао као варијанта српског језика. Бошњачки језик није био ни варијанта јер је штокавски, као и хрватски. Једноставно се жели преко језика остваривати политичка надмоћ и капитал. Сматрам то и отимањем и крађом, али, шта ћете, они немају језик, а треба им. Нису народ, а треба да буду народ. Десило се то да су на силу преименовали српски језик. Њима ваља језик, али им не ваља име. Ја то донекле разумијем.

Сјећате ли се своје прве лектире и како сте се заљубили у језик?

ТЕЛЕБАК: Нисам писац, нисам ни приповједач, као што су Кочић и Ћопић. Сви знају њихове приповијетке. Ја сам неко ко је научио да чита и пише прије поласка у школу. Прва моја лектира су биле епске или јуначке народне пјесме јер потичем из Херцеговине, а тамо свака кућа има гусле и пјесмарицу. Чак и ако нема у кући неко ко зна гуслати, нека су гусле у кући јер доћи ће неко ко је гуслар, па ће загуслати. А друга моја лектира је била “Јазавац пред судом” Петра Кочића, тако да сам готово напамет знао ту причу. Отуда прва права љубав према народној поезији и књижевности.

Због чега је, по Вашем мишљењу, важно знати народну епску поезију?

ТЕЛЕБАК: Ко не зна народну поезију не може бити комплетна и васпитана личност. Ко не зна стихове “Мајке Југовића”: “Ја их млада ни родила нисам да ми леже на меку душеку, већ да бране земљу од душмана”, на који начин развити другачије патриотизам и морал код младог човјека? На који начин научити правду него када прочитате: “Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по баби, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”?

Да ли уочавате некога ко би могао да настави Ваш лингвистички пут?

ТЕЛЕБАК: Ја сам борац за језик. Мене занима тај рукавац Кочићеве ријеке у метафоричком смислу. Кочић се борио и у сабору и изван њега за језик. Када су нам све узели, он само језик није дао. Има и бољих лингвиста у српском народу од мене, али нема их, или су веома ријетки, који раде на језику овако како сам ја радио. Мој рад није сведен на амфитеатар. Мој рад је ишао у сваку кућу.

Како сте постигли тако велику популарност својим књигама, које се продају у хиљадама примјерака?

ТЕЛЕБАК: Моје књиге нису писане као уџбеници јер знам да то нико не би читао. Уџбенике не читају ни они који треба да читају. Моје књиге су тражене јер су питко написане. Спој су поуке и анегдоте, шаљивости и запакованости. Професор Иван Клајн је у једном приказу моје књиге рекао да су моје књиге “заслађене горке пилуле граматике”. То је тачно суштина мог стила. Дакле, уз виц иде поука, а то се онда лако памти. Ту сам ухватио читаоце и популарност.

Мисија

Да ли имате некакву мисију у наредном периоду?

ТЕЛЕБАК: Имао бих шта још да кажем, мада сам ја доста тога рекао. Језик је бескрајан. Језик је готово несазнајан. То је најсложенија датост човјеку. Нема краја. Бавим се лингвистиком читавог живота и све више ми се јављају неке ријечи и идеје о којима би требало расправљати и које би требало негдје укоријенити у њихово мјесто постанка. Чудно је како се неке ријечи погубе и измијене кроз историју, а никле су из истог коријена. Ми готово да и немамо у српском језику ништа из етимологије, нити етимолошки приручник, нити етимолошки рјечник. На томе би морала радити група људи. Да ми је 40 година, упустио бих се у ту борбу, али са 70 тешко. Написао сам доста, све сам рекао и задовољан сам тиме што сам урадио.

Извор: Глас Српске