Као осмогодишњак упловио је у свијет тениса. Данас дијели правду на најважнијим тениским турнирима на свијету и представља Бања Луку и Републику Српску у најљепшем свјетлу. У интервјуу за Фронтал говори о финалу Вимблдона и побједи Новака Ђоковића, о каријери али и положају тениса у Републици Српској.

Фронтал: Какав је осјећај бити међу најбољим судијама на свијету?

Ђурђевић: Прије свега, данас осјећам много већу одговорност од оне коју сам осјећао док сам судио на мањим турнирима. Имао сам огромну жељу да дођем до врха, ишао сам корак по корак, од турнира најнижег ранга, преко турнира из серије 500 и Мастерс, па све до Грен Слем турнира. Сад, кад је све то остварено, могу да кажем да је осјећај заиста одличан, сматрам да сам на правом путу, имам још већу жељу да се доказујем на највећим тениским турнирима на свијету и заиста сам поносан на све до сада остварено. 

(Wimbledon 2019)

Фронтал: Како коментаришете финале Вимблдона између Ђоковића и Федерера?

Ђурђевић: Финале јесте било узбудљиво, неизвјесно до посљедњег ударца у мечу, међутим ово није било ни близу Новаковог најбољег издања. Федерер је пропустио можда и највећу прилику у каријери да стави тачку на причу о најбољем тенисеру свих времена, док је са друге стране Новак сада најозбиљнији кандидат за ову титулу. Био је то меч између двојице тенисера са највећом зарадом у историји тениса, двојице тенисера између којих ће да се води мртва трка око броја недеља проведених на првом мјесту на свијету. Врло ријетко се дешава да играч који освоји и мање гемова и мање поена у мечу, добије тај меч, поготово што сви статистички параметри иду у прилог противнику. А то је онo што се десило у Вимблдонском финалу, гдје је Федерер био статистички бољи у свему, али не и у крајњем резултату.

Новак је остварио своју 26. побједу против Федерера од укупно 48 њихових сусрета. Мислим да ће ова побједа Новаку бити огроман вјетар у леђа у намјери да пообара све могуће рекорде које до сада није оборио. Ту прије свега мислим на број Грен Слем титула, којих тренутно има 16, а ако му пође за руком да још нешто мање од годину дана проведе на мјесту број 1 на свјетској ранг листи, срушиће Федерера и у том сегменту.

Фронтал: Колико је озбиљан и одговоран позив линијског судије и по чему се разликује од судије у столици? 

Ђурђевић: И линијски и судија у столици имају огромну одговорност. Линијски судија је фокусиран на једну линију, и у дјелићу секунде мора да донесе одлуку о томе да ли је нека лопта у терену или ван њега, иако је врло често разлика имеђу овакве двије лоптице један или два милиметра. Судија у столици прати апсолутно сва дешавања на терену, комуницира са играчима, доноси одлуке које се понекад и разликују од одлука линијских судија, изриче резултат и сл. Међутим, главни судија и линијске судије чине један тим, заједно раде, а све са циљем да меч одраде професионално, са што је могуће мање грешака. Осим тога, систем „Око соколово“ односно  Челенџ у тенису, знатно је унаприједио и олакшао доношење крајње одлуке, јер се одлука компјутера не може опозвати.

Фронтал: Завршили сте Факултет политичких наука у Бањој Луци, одсјек Међународни односи. Одакле љубав према тенису и како је текао развојни пут до професионалног тениског судије?

Ђурђевић: Љубав према тенису датира још од моје 8. године када сам у бањалучком ТК Младост почео да тренирам тенис. Касније сам, сасвим случајно, почео да судим мечеве аустријске тениске лиге. Многи и не знају да сам на самом почетку бављења суђењем судио искључиво мечеве у столици и то неколико година. У то вријеме аустријску лигу су играли и неки од најбољих тенисера свијета. Касније сам столицу замијенио линијом и нисам се ни најмање покајао. Почео сам са турнирима из серије 250, судио на десетинама оних из серије 500 и 1000, да бих прошле године поред два Грен Слема, судио и финале завршног Мастерса у Лондону.

Фронтал: Из чега се састоји обука за тениског судију? Колико је потребно времена и труда уложити да се добије цертификат и одрeђена значка?

Ђурђевић: Обука се састоји из писменог и практичног дијела. Иако све то може да дјелује лако, постоји мали милион ситуација у којима се можете наћи у улози судије и за сваку од тих ситуација потребно је прије свега познавати правило, а затим и донијети коначну и исправну одлуку. Не само што је потребно да се уложи много труда, потребно је годинама стицати искуство на мечевима различитог нивоа, временом напредовати, стицати одређене значке, али вам чак ни оне нису никаква гаранција да ћете бити дио највећих турнира и највећих мечева. Ја лично познајем на десетине судија са тзв. бронзаном значком, који нису успјели да суде на турниру који по својој величини превазилази ниво Челенџера. Разлоге за то вјероватно треба тражити у њиховом дјеловању ван терена, што је један сегмент на који се обраћа посебна пажња од стране људи који су надлежни за судијске селекције. 

Фронтал: Шта сматрате за највећи успјех у судијској каријери?

Ђурђевић: Што се судијских успјеха тиче, поред учешћа на 10 Грен Слем турнира до сада, суђење на завршном Мастерсу у Лондону сматрам својим највећим успјехом. То је турнир на којем, поред 8 најбољих тенисера свијета, позивницу добија само 10 најбољих иностраних судија, а у таквој конкуренцији наћи се међу њима, и то као једини из овог дијела Европе, представља не само ствар репутације, него и потврду да сте свој посао годинама обављали перфектно и да је ваше мјесто ту потпуно заслужено. У новембру ове године тај турнир ћу судити и други пут. Једним од највећих успјеха сматрам и суђење првог  издања Лејвер купа у Прагу, а ове године ћу на истом такмичењу учествовати и други пут, у Женеви.

Фронтал: Када се осврнете на све мечеве које сте до сада судили, који меч бисте посебно издвојили?

Ђурђевић: Било је ту неколико мечева који остају урезани у глави цијели живот. Финала у Риму Ђоковић – Надал и Ђоковић – Федерер, финале у Монте Карлу Ђоковић – Надал, финала у Дубаију Ђоковић – Федерер, четвртфинале у Њујорку Серена и Венус Вилијамс, финале у Монтреалу Федерер и Зверев, финале у Базелу Федерер – Копил. Међутим, ни један од ових мечева није на мене оставио утисак као прошлогодишње финале у Лондону између Ђоковића и Зверева, вјероватно због притиска који сам осјећао, а и због чињенице да сам на суђење у  финалу лондонског Мастерса чекао толико дуго времена.

Фронтал: Ко је од тенисера оставио најбољи утисак на Вас, односно кога бисте издвојили као некога ко је "на земљи  и сусретљив"?

Ђурђевић: Дефинитивно Новак Ђоковић и читав његов тим који га прати по турнирима. То су људи које врло често сретнете по ходницима стадиона, по комплексима, па и по центру града у којем се турнир одржава, и који вас, ако вас познају наравно, сваки пут срдачно поздраве и са вама размијене пар реченица. Уз Ђоковића ту бих споменуо и Јанка Типсаревића, а раније и Јелену Јанковић. 

Фронтал. Ко је по Вама "Новак Ђоковић" међу судијама?

Ђурђевић: Мени лично шведски судија Мухамед Лајани. Човјек који се издваја нетипичним суђењем, импровизовањем, потпуно другачијим изговарањем резултата, разговорима са играчима, па дјелимично и „коучингом“, за шта су га оптуживали на прошлогодишњем УС Опену. Осим њега, ту је још неколико изузетно квалитетних судија, Лихтенштајн из Француске, Кјотавонг из Британије, Аздераки из Грчке, Штајнер из Аргентине, Бернардез из Бразила.

Фронтал: На каквом је нивоу и каква је перспектива тениса у Републици Српској?

Ђурђевић: Мислим да није искоришћена шанса која је пружена успјесима српских тенисера у посљедњој деценији. Потпуно сам сигуран да је другачијим и професионалнијим приступом могло много више да се оствари. Данас међу такмичарима у РС постоји само неколико њих који се квалитетом издвајају од осталих, док се прије 4 или 5 година издвајало на десетине њих. На овогодишњем јуниорском Вимблдону и јуниорском Ролан Гаросу, није учествовао нити један тенисер из Босне и Херцеговине, и ја мислим да та чињеница даје  одговор на ваше питање о нивоу тениса код нас.

Аутор: Данка Савић