Vladimir Pištalo od 1993. godine živi u Americi. Tačnije – tamo provodi osam meseci godišnje, koliko traje školska godina, jer studentima u Masačusetsu predaje istoriju. Zato na pitanje da li je put u Ameriku povratak ili odlazak, ili je to put u Srbiju, Pištalo odgovara češkom komunističkom anegdotom čija je poenta – "ne mogu da živim tamo, ne mogu da živim ovde". Statistički gledano, kaže, živi negde nasred Atlantika. Sve to (i ne samo to) je i zapisao u najnovijoj knjizi "Značenje džokera". Pisac romana o velikanima nauke i književnosti, sada je autor zbirke eseja o Americi, Srbiji i smehu.

Čitaocima ste poznati po romanima, sad ste objavili zbirku eseja. Zašto?

Dođu čoveku te pobude... Sakupio sam eseje koji su izlazili od 1991. godine, neki od njih su i tzv. ratni eseji, zatim iz Amerike, onda sam ih godinu dana glancao i dodavao nove eseje. Jer, kako ja to volim da kažem, esej je mišljenje. A ko nema svoje, imaće tuđe.

A čije mi mišljenje imamo?

E to je pitanje! Ima onaj jedan odlomak kada jedan lik kod Andrića sretne austrijskog konzula, pa mu on kaže "imate dobre bečke naočare", a on odgovori – "naočari su bečke, ali su oči naše". To je taj antikolonijalizam, jer antikolonijalizam nije samo oružana borba, nego i borba za svoju interpretaciju sveta. I ta interpretacija i borba za interpretaciju ne prestaju. I ovi su eseji doprinos tome – jer, što bi opet Andrić rekao: uzaludno je pitati drugog šta te boli!

Kad smo već kod te sopstvene interpretacije, koliko mi danas imamo mogućnost za to i koliko prošlost pomaže? Vi govorite i pišete o posebnim tumačenjima pa čak i o prodaji prošlosti.

Prošlost sigurno utiče, ali glavna stvar je biti okrenut ka budućnosti. Ja sam neka iskustva svoja ovdašnja i američka nastojao paralelno da interpretiram.

Interesantna je situacija da je ta knjiga ("Značenje džokera") prodata. Ceo tiraž i sad je drugo izdanje aktuelno. Obično je roman privilegovana forma, ali eto i esej je bio kupovan mnogo. Očigledno je važnija sama književnost nego forma u koju je spakovana.

Jedan primer tih eseja koji su se mnogo prodavali je "Blago cara Radovana" Jovana Dučića, ne pravim paralele, ta je knjiga prodavana u neverovatnom broju. U Francuskoj je to normalno i francuski izdavači eseje prodaju Kinezima kao nešto normalno. A ovi eseji, konkretno "Značenje džokera", imaju u sebi i poezije i priča i anegdote i ako je to živa forma, ona komunicira sa čitaocima.

Ima i smeha. Vaš izdavač i urednik je ove eseje opisao kao knjigu o smehu. Smejemo li se mi danas?

Možda se manje smejemo nego ranije, ali nije smeh nešto što nedostaje nama kao narodu. Nama možda nedostaje sposobnost za organizaciju, ali sposobnost za smeh – ne brinem se za to, jer vicevi se pojavljuju o raznim stvarima. Pošto se knjiga zove "Značenje džokera" i ljudi me kao Vi pitaju postoji li džoker, moram da ispričam priču.

To je jedna situacija povodnja na Drini. Mujo sedi, kuća mu je u vodi i dolazi Haso i poziva ga da uđe u čamac, ali Mujo kaže: "Neka, hvala, ja sam bio dobar čovek uveče i mene će bog da sačuva."

Drugi dan, voda do krova. Opet dolazi Haso sa istim pozivom, ali Mujo opet odgovara da neće i da će ga bog sačuvati.

Treći dan, Mujo sedi na odžaku. Dolazi Haso i opet ga poziva da uđe u čamac, da se spasi. Mujo opet kaže da neće.

Na kraju se Mujo udavi. Dođe na nebo i kaže bogu: "Zašto mi nisi pomogao kad sam bio dobar čovek? Zašto si me pustio da stradam?" A bog mu odgovori: "Pa jesam li ti tri puta slao Hasu?!"

Znači, važno je prepoznati džokera. Ne da džoker ne postoji, nego postoji u konkretnim formama koje izgledaju možda previše familijarno da bismo ga prepoznali. Zato treba znati otvoriti oči.

Čemu se smeju u Americi?

I tamo ima dosta viceva. Neki su i slični našima, neobična je ta oralna kultura. Ja sam čovek koji uočava sličnosti više nego razlike i ova knjiga priča je više o sličnostima nego o razlikama. To je i priča o ljudima kao što su naš Koraks i Henri Luis Menken.

Jedan satiričar je govorio da nikada nije sreo budalu u kojoj nije uživao i da u stvari posao humoriste zavisi od budala. U stvari i Koraks je rekao, misleći na političare uglavnom, "ovde je Eldorado". I to je potpuno ista priča koju je rekao i Menken.

Kreativnosti i poezija i humor imaju isti način funkcionisanja, a to je neočekivano. I to pronalaženje džokera u obe sredine... I ako je Andrić, moja prethodna knjiga "Sunce ovog dana", bila knjiga poštovanja prema našem velikom piscu i našem najvećem junaku interpretacije sveta, ovo je na neki način knjiga nepoštovanja. Jer, što se kaže, čovek može da se pravi ozbiljan, ali ne može da se pravi duhovit. Ako neko ispriča vic, to se odmah može videti na licu ljudi, to je ta nepotkupljivost humora kojoj je posvećena ova knjiga.

Verujte mi, moji studenti ne vole Čarlija Čaplina. Čaplin je bio smatran za univerzalan humor, njega si gledali ljudi u selima koja nemaju struju u Africi i smejali se fizičkoj komediji jer je ona očigledna. A mojim studentima kad pokazujem kako se on igra sa svetom kao Hitler u "Velikom diktatoru" ili kako upada u onu mašineriju u "Modernim vremenima" oni to gledaju bez osmeha. Možda jer nisu videli nikoga da se tome smeje. I onda mi je palo na pamet da li humor prolazi, da li je uslovljen kulturnim činjenicama, da li je uslovljen poštovanjem autoriteta... Čaplin kao i većina mojih junaka u ovoj knjizi ne poštuje autoritete, a možda su moji američki studenti učeni da sada više poštuju autoritete. Možda je u tome stvar.

Pominjete studente, Vi ste profesor američke istorije. O tome između ostalog i pišete. Da li Vam često ljudi kažu kako Amerika nema istoriju? Ili je ta istorija kratka u poređenju sa ovdašnjim poimanjem istorije?

Nije to kratko razdoblje. To je kao istorija Srba u Ugarskoj, a mi ne mislimo da je istorija Srba u Ugarskoj kratka ili malo važana. E to je otprilike isti period. Ali nije čak ni stvar u dužini, već da je to interesantna priča. I ne biste verovali kolika je količina nepoznavanja što se tiče američke istorije. Ja sam nastojao da uradim personifikovanu američku istoriju, da uzmem interesantne likove kao što su Čaplin, Linkoln, Mark Tven ili čak naš Čarls Simić, a svaki od njih ima u sebi element džokera. Nastojao sam da je na neki način humanizujem i da bude neposrednija, da ne bude samo u sociološkim kategorijama i meni se činilo da je to funkcionisalo dobro. Priče o Srbiji i Americi su komplementarne.

Sami ste pomenuli neka imena, među njima i Čarlsa Simića. Koliko je on Vama lično važan kao neko s kim komunicirate ali i kao neko ko je s ovog prostora a ko je veoma cenjen u Americi?

On je dobio Pulicerovu, dobio je Mekarturovu nagradu, koja se zove nagrada za genije, on je član Američke akademije gde ne možete da uđete ako neko ne umre! On je i to rekao šaleći se: "Znači, sad si ovde došao i treba da umreš tu."

Taj humor, a on je govorio da su strategije humora i poezije iste. Kod njega je bilo najzanimljivije to ikonoklastičko nepoštovanje autoriteta. Kad su ga jednom zvali u Belu kuću, on nije otišao jer je rekao da ne zna šta bi imao da im kaže ili oni njemu.

Mislio je da pesnik treba da ima taj nezavisan, autonoman odnos, da je život prekratak da bi se govorile floskule. I poneo je tradiciju srpskog dadaizma ili ja bih čak rekao montipajtonovstva koje je nasledio od dede, često je pričao anegdote koje i ja nekad pričam kao svoje. Čarli je inače u Ameriku došao kao Mehmed Paša u Tursku sa 13 godina.

On je hteo da razume tu sredinu i uradio je ono što je Vuk Karadžić radio. Shvatio je da svaka američka država ima svoju zbirku folklora i on je tako iz dubine pokušavao da shvati Ameriku. Meni je Čarli dao neku vrstu slobode, jer, recimo, da ova Amerika o kojoj ja pišem je srpska Amerika.

Kako se Mark Tven našao u srpskoj Americi?

Tven je bio Teslin prijatelj i veliki humorista i imao je potrebu i da govori istinu i da ga vole, a to nije lako jer obično morate da birate. A postoji i očuvana slika na kojoj Tven u ruci drži jednu od Teslinih sijalica... Uvek postoje veze.

A ja sam začuđen koliko u stvari postoji rupa u našem poznavanju Amerike. Mnogo se prevodilo, ali stihijski. I Tven, koji je američki Gogolj, kod nas je smatran dečjim piscem. Isto tako, Menken je najpoznatiji novinar u istoriji Amerike, a kod nas je prevedena samo jedna njegova knjiga. Eto meni je i nepoznavanje Menkena neshvatljivo i to osvetljavanje i njega je popravljanje stihijske slike o Americi.

Pišete da je cela američka književnost izašla iz belog sakoa Marka Tvena, kao što je Dostojevski rekao da je ruska izašla iz Gogoljevog "Šinjela". A da li smo mi zaista od Andrića?

Jesmo, i to iz Andrićevog mantila. Andrić je antikolonijalista i on je znao da to što dobijete političku slobodu ne znači da ste slobodni od interpretacija. On se borio za slobodu tumačenja, on je govorio – zašto moja misao dobra i prava da bude manje vredna od iste takve u Berlinu ili Londonu? To su i danas aktuelne teme, naročito u vreme neokolonijalizma, vraćanje Andriću, a ja sam to radio i u knjizi "Sunce ovog dana".

Mislim da je Andrić bio interpretiran kao epski pisac, a mi se sad vraćamo Andriću kakav je on bio, njegovoj lirskoj strani, meditativnoj. I možete ga tretirati i kao džokera, jer je njegov odnos prema smehu uvek bio pozitivan, on je govorio da je teško društvu i pojedincu koje ne zna da se bezazleno smeje. A što se igre tiče, govorio je da kada prestanemo da verujemo u stvarnost igre, svako od nas zalazi u mračnu šumu.

Za svoju prethodnu knjigu, o Andriću, govorili ste da ste je pisali, između ostalog i zato da bi ljudi još više voleli Andrića. Da li ste sada imali nameru da čitaoci zavole Ameriku? Ili da je bar malo bolje upoznaju?

Ako bih jednu stvar hteo da naglasim, to je da humor nije antitetičan mišljenju, nego sredstvo mišljenja i ja kažem da meni izgleda da Rodenov "Mislilac" neće mnogo smisliti, čovek će se pre nečega setiti kad se smeje. Ili – treba imati poštovanja prema nedostatku poštovanja prema carevom novom odelu. Neko je rekao da je humor najcivilizovanija muzika na svetu, a neko da je najkraće rastojanje među ljudima i humor je zaista sredstvo razumevanja među ljudima.

Izvor: RTS