U tom kontekstu, u njegovim naučnim radovima redovno su teme i bivše eks-Ju republike. Napisao je više zapaženih knjiga koje su redovno prevođene i prihvatane u evropskim naučnim krugovima. To se posebno odnosi na njegovo istraživanje sabrano u knjigu “Rat i mit”, objavljenu 2018, a knjiga je prevedena na vodeće evropske jezike. Profesor Jović je predavač na Fakultetu političkih znanosti, a gostujući je profesor i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

“Srbi i Hrvati se pre svega moraju odmaknuti od devedesetih, koje su bile najgore godine za sve nas. Šta bi bilo da su Francuzi nastavili da o Nemcima govore kao o agresorima i okupatorima i 25 godina posle Drugog svetskog rata? Da li bi mogli da se okrenu budućnosti i miru, ili bi ostali večni zarobljenici prošlosti? A imali su mnogo razloga da tako govore o Nemcima, ali na svu sreću nisu.”

Intervju sa profesorom Jovićem počinjemo sa Jugoslavijom, njegovom omiljenom naučnom pričom, za koju je napisao da je to odumrla država. Pitamo ga da li je Jugoslavija ideja koju su definitivno pojeli naši nacionalizmi, ili ona čeka neko bolje društvo?

JOVIĆ: “Države koje nestanu nikad se ne vraćaju, osim ako su nestale zbog vanjske okupacije ili okolnosti koje su sasvim izvan njihove kontrole. Stoga ne očekujem obnovu Jugoslavije. Za to nema ni interesa u zemljama koje su nasledile Jugoslaviju. Međutim, sasvim je druga stvar kada se radi o osećaju da smo mnogo izgubili raspadom Jugoslavije. Mislim da taj osećaj gubitka i dalje postoji i da je čak prisutan i kod novih generacija, među kojima se traže neke alternative postojećem stanju. Ipak se radi o narodima koji su veoma bliski po jeziku, kulturi i sudbini, bez obzira na to što se političke elite, naročito nacionalističke, trude da povećaju razlike među njima. Nakon Jugoslavije te nacionalističke elite imaju potrebu da preoblikuju nacije i da redefinišu odnos prema drugima. To se vidi kroz stvaranje “novih” jezika, kroz stvaranje “novih” crkava, “nove” istorije, kao npr. što je bio slučaj u Makedoniji za vreme Nikole Gruevskog, kao i kroz javne diskurse koji nisu samo antijugoslovenski nego su i usmereni protiv drugih naroda i novih država. U mojoj struci je, međutim, poznato da je isto toliko koliko je istina da narodi stvaraju države istina i da države stvaraju narode, odnosno da ih nastoje uvek iznova konstruisati, najčešće kroz negiranje njihovih prethodnih identiteta. Delimično u tome uspevaju, ali taj proces nije završen i videćemo kako će završiti.”

Mogli smo da počnemo i sa pitanjem koje korespondira sa svim vremenima na svim našim prostorima, a koje glasi: Da li će naši nacionalizmi uništiti ili pojesti sve valjane ideje Balkana, osim što neće pojesti sami sebe?

JOVIĆ: “To koje su ideje valjane a koje nisu, kao i šta je Balkan – da li je to nešto pozitivno ili negativno – zavisi od toga u šta verujete i kako vidite Balkan. Nama je nametnuta teza da je Balkan bio uvek bure baruta, i da je zajednički i miran život bio retkost. Ali, činjenice su mnogo složenije. Osim što je imao periode velikog nasilja, Balkan je imao i duge periode mira i razumevanja. Ali, to se danas retko ističe. Možda se baš zbog toga nacije na Balkanu nalaze tako isprepletene, ili je to barem bio slučaj sve do nedavnih nacionalističkih ratova. Za one za koje je etnički pluralizam i multikulturalnost pozitivna a ne negativna stvar, Balkan je pre svega šansa da se konstruiše takvo društvo. Za one druge, koji misle da budućnost pripada samo homogenim nacijama i njihovim državama, takav Balkan bi morao da nestane, jer je homogenost glavna vrednost. Teško je, međutim, pomiriti taj trend etnototalitarizma sa modernim svetskim kretanjima, koje karakterišu migracije, globalizacija i uticaji koji prelaze granice nacionalnih država. Premda, iluzija je da će zbog globalizacije nestati nacije i nacionalizmi, kao što je iluzije očekivati i obrnuto: da će nacionalizam sprečiti globalizaciju. Odnos između nacionalizma i globalizacije je kao na klackalici: čas su jedni u prednosti, čas drugi, ali brzo se postiže ravnoteža u kojoj nijedna od te dve tendencije ne biva zauvek poražena.”

U našoj, pa i u evropskoj političkoj javnosti, Vaše političke stavove prate epiteti “liberalni” ali neretko i “kontroverzni”?

JOVIĆ: “Što se tiče ovoga “liberalni”, da – ja verujem u vrednost slobode, pluralizma, individualne i kolektivne autonomije i u korektivnu funkciju koju liberalizam ima u odnosu na vladavinu većine. Verujem da mi ovde nikada nismo imali sasvim liberalan sistem, tako da ne razumem kritiku liberalizma ili nekog “neoliberalizma” u našim okolnostima. Ova druga karakteristika – “kontroverznost” – mislim da ne opisuje dobro moje stavove. Mislim da govorim jasno i da moji stavovi nisu u kontradikciji jedni sa drugima. Kontroverzni su u odnosu na dominantne poglede na stvarnost u našim zemljama, ali to bih radije nazvao kritičnošću. Dužnost je svakoga ko misli da iznosi svoje stavove u javnosti i da bude kritičan prema toj stvarnosti, a ne da bude popularan po svaku cenu, pa i po cenu ćutanja. Povlađivanje dogmama i mitovima je kod nas, ali i u Evropi uopšte, veoma rasprostranjeno, ali to je i jedan od glavnih razloga zašto su intelektualci postali u velikoj meri irelevantni. Mnogi su se odlučili za ono što je popularno umesto da rade svoj posao.”

Drugu Jugoslaviju poslali smo na smetlište istorije i stvorili pet-šest nacionalnih država, u kojima jedino nije sporna cena koju treba platiti da svaka od njih bude jednonacionalna?

JOVIĆ: “Jugoslavija je bila teško zamisliva kao nacionalna država, a posebno nije mogla biti jednonacionalna. Ne treba zaboraviti da je ona postala žrtva nacionalističkih trendova u Evropi nakon kraja Hladnog rata. Prva pobeda nacionalizma i ideje jednonacionalnosti bila je u Nemačkoj, koja se 1990. uspešno ujedinila na sloganu “Mi smo jedan narod”. Ali, ono što je dozvoljeno Nemcima, nije drugima. Pravo naroda na samoopredeljenje se u Nemačkoj tumačilo kao pravo na ujedinjenje, a kod nas kao pravo na razjedinjenje. Cena ujedinjenja bila je velika, ali cena razjedinjenja još i veća.”

Prošle godine objavili ste takođe čitanu knjigu “Rat i mit”, u kojoj ste raskopčali stereotipe o ratu, koji određena elita pretvara u mit, mit identitetski i interesni. Sve to ste plastično objasnili na “Domovinskom ratu” u Hrvatskoj?

JOVIĆ: “Mit o “Domovinskom ratu” stvoren je kako bi se učvrstilo državno jedinstvo u Hrvatskoj, ali i kako bi se sprečili liberalni trendovi stalnim oživljavanjem rata i fabriciranih uspomena na taj rat. U Hrvatskoj se o “Domovinskom ratu” govori svakodnevno, i često se slavi a ne samo komemorira. Dovoljno je gledati vesti na Hrvatskoj televiziji i pratiti govore političara. Ali, uz to, pola miliona građana je danas registrovano kao “branitelji”, tj. veterani, učesnici tog rata. Odnosi sa Srbijom i Srbima posmatraju se u kontekstu teze da je Srbija bila agresor i okupator, i da su u toj agresiji učestvovali i hrvatski Srbi. U tome je glavni razlog i danas loših odnosa Hrvatske prema Srbima i Srbiji. Jer, kako možete imati dobre odnose sa nekim koga proglašavate agresorom i okupatorom? Kada se tome dodaju sasvim konkretni materijalni i statusni interesi ovih pola miliona ljudi i članova njihovih porodica – onda je jasno da je interpretiranje rata kao isključivo oslobodilačkog i odbrambenog u interesu mnogih. Sve dok se Hrvatska drži tog mita i te interpretacije, ona neće biti u potpunosti okrenuta miru i budućnosti, nego će se zadržavati u krugu devedesetih.”

Pisali ste, a posle i pričali o Srbima i Hrvatima kao sličnim narodima u mnogo čemu, između kojih su nacionalne politike podigle zidove i podele po mnogim ili skoro svim osnovama. Kako vidite budućnost tih država i dva naroda?

JOVIĆ:  “Oni se pre svega moraju odmaknuti od devedesetih, koje su bile najgore godine za sve nas. Šta bi bilo da su Francuzi nastavili da o Nemcima govore kao o agresorima i okupatorima i 25 godina posle Drugog svetskog rata? Da li bi mogli da se okrenu budućnosti i miru, ili bi ostali večni zarobljenici prošlosti? A imali su mnogo razloga da tako govore o Nemcima, pa ipak nisu to uradili jer im je budućnost bila važnija od prošlosti. Ne možete stvarati mir tako da stalno govorite o ratu. Ako želite mir, treba napraviti jasan odmak od prethodnih ratova. Što se tiče Srbije i Srba, oni treba da napuste ideju da su svi Hrvati ustaše, a ta je ideja prilično popularna u tabloidima. Inače, mislim da niti je danas Srbija spoljnopolitički prioritet Hrvatskoj, niti obratno. Srbija ima druge prioritete, kao što je npr. pitanje statusa Kosova, a Hrvatska je više okrenuta prema svojoj poziciji u Evropskoj uniji, te u okviru ideje “Triju mora” (Jadran – Baltičko more – Crno more), tako da postoji mogućnost za mirnije razmatranje preostalih problema. Trebalo bi iskoristiti taj moment nevažnosti u međusobnim odnosima.”

U regionu svi narodi podeljeni u svojim zabranima danas, skoro trideset godina posle odumrle Jugoslavije, žive predratno vreme u izraženoj mržnji i nesporazumima, ili je to više priča o lošim politikama čija je osnovna premisa nacionalizam i odbrana vlasti?

JOVIĆ:  “Nesporazumi se mogu razrešiti ako postoji politička volja za to. Ali, pitanje je da li postoji? Da li možemo da zamislimo pozitivan diskurs o Albancima, Bošnjacima i Hrvatima u Srbiji? Ili da se umesto predrasuda i stereotipa o Srbima, u Hrvatskoj konstruiše sasvim druga, pozitivna slika o Srbima? Ili da Albanci o Srbima govore pozitivno, kao i Srbi o Albancima? Mislim da bez takvog zaokreta nema izlaza. Istovremeno, voleo bih da se grade novi putevi i to i fizički i mentalno, kako bi se naši ljudi bolje upoznali. Ni u Jugoslaviji se nismo baš dobro poznavali. Čak i u vreme mog studiranja u Zagrebu, imali smo više kolega na fakultetu iz afričkih zemalja nego iz Srbije, a živeli smo u istoj zemlji. Ponekad je dovoljno da se samo nekoliko puta poseti ona druga sredina pa da se vidi koliko su priče o drugima jednostrane i često neopravdano negativne. Moji studenti iz Zagreba kada posete Srbiju vide da je slika o Srbima koju su dobili kroz obrazovni sistem i medije veoma netačna. Slično je i kada moji beogradski studenti dođu u Hrvatsku i vide svoje kolege Hrvate, koji ih najčešće dočekaju veoma prijateljski. Naravno, to ne znači da nema incidenata i ružnih situacija. Ali, tvrditi da svi Srbi mrze Hrvate, i da su svi Hrvati ustaše je netačno i veoma štetno. To se može razbiti samo neposrednim kontaktom.”

Hrvatska je danas podeljeno društvo, neko je napisao da zapravo ona danas liči na “Glas koncila”, što je svakako preterivanje. Koliko je snažna grupacija unutar zemlje koja se suprotstavlja utemeljenoj nacionalističkoj politici? Sa tim u vezi je i pitanje – kako je danas biti Srbin u Hrvatskoj?

JOVIĆ:  “Hrvatska je uvek bila veoma pluralistična, i zbog toga hrvatski nacionalisti stalno strahuju od njenog raspadanja. Ona ima tri dijalekta (štokavski, kajkavski i čakavski), ima eksklavu – teritoriju koja je odvojena od glavnog dela Hrvatske i to odvojena teritorijom Bosne i Hercegovine oko Neuma. Ima duboke istorijske podele nastale u Drugom svetskom ratu. Politički je podeljena na levicu i desnicu, tako da je danas nemoguće vladati bez neke koalicije, a često se dešava i kohabitacija predsednika iz jedne partije i premijera iz druge. Sve je to normalno, jer se radi o relativno slobodnoj zemlji, članici Evropske unije. Međutim, mit o “Domovinskom ratu” je prepreka pluralizaciji po pitanju odnosa prema Srbiji, Srbima i nekadašnjoj Jugoslaviji. Zato je važno ne ignorisati ono što rade tzv. dizajneri identiteta.

Kada se radi o drugom delu pitanja – kako je danas biti Srbin u Hrvatskoj – mi smo to pitanje postavili u okviru kampanje za izbore za Evropski parlament zato što smo hteli da podignemo svest o problemima sa kojima se suočavaju manjine, a posebno Srbi. Postoje i trendovi asimilacije, kao i snažni trendovi odlaska iz zemlje – i kod Hrvata i kod Srba. Ekstremisti u Hrvatskoj smatraju da je Hrvatska stalno ugrožena i da ne može ostvariti suverenost sve dok postoji ijedan Srbin u Hrvatskoj. Ako imate 92 odsto vlasništva, a neko drugi drži ostalih osam odsto – koliko danas ima manjina u Hrvatskoj – to i dalje nije baš u potpunosti vaše. Tako da oni smatraju da je postojanje tih drugih prepreka suverenosti. Na nama je da obezbedimo da ti ekstremisti ne zavladaju.”

Izvor: ekspres.net

Autor: Đoko Kesić