Након што су из Бос.Крупе, стигли комунисти браћа Терзић и укључили се у борбу са нашим Радићким одредом, затим Авдо Ћук, почели су нам све чешће долазити у посјету и други људи-комунисти, углавном илегалци. Прво су нам дошли руководиоци у устанку из других сектора Подгрмеча Петар Војиновић, а онда и Бранко Ћопић. Затим је у Велики Радић стигао Славко Родић из с. Хргар, командант Бихаћког партизанског одреда, који је по задатку Партије дошао код нас. Он је врло брзо успоставио веома пријатељски однос са нашим командантом Милом Глишићем, па је и Миле одлазио код њега на Хргар. Славко је био један веома стрпљив и смирен човјек, који је волио да све нас борце, као и што више народа окупи и да с нама разговара. Онако шланг са наусницама и углађеног изгледа, личио нам је на неког високог официра. Цијенио је мишљење и ријечи нас окупљених бораца, а исто тако и народа присутног на тим разговорима. Желио је чути шта свако од нас бораца мисли о начину наше борбе и како би се требали што боље организовати да станемо на пут окупатору и усташама НДХ. Сваки пут би посебно напомињао како наша борба за слободу мора бити јуначка, али и чиста као суза, те да се нико не смије упустити у пљачке и друге пороке, који штете нашем угледу. Затим, да не смијемо дозволити да упаднемо у канџе братоубилаштва и освећивања муслиманима за злочине изрода из њиховог народа , јер ови борци муслимани, из Крупе, који су стигли у Радић да се боре с нама, својом храброшћу и оданошћу нама, показују исправност таквих наших опредјељења. Те да ћемо тако помоћу њих и њихових упоришта и илегалних веза, које имају у Крупи, Бихаћу моћи ширити нашу пропаганду, разобличавати злочиначку НДХ и муслимане привлачити на своју страну... 

Народ га је једнако као и ми борци пажљиво слушао и одобравао све што је говорио. Онда је, такође тих дана Славко Родић довео у В.Радић у нашу команду и комунисте Марка Крндију и Стојана Матића. При том доласку у Радић из Хргара су се спустили преко радићких брда у сумрак, те су их не знајући о коме се ради, наша патрола зауставила у близини радићког гробља, јер је с њима било још војника-бораца у пратњи, што је овим било сумњиво. Ми из летеће десетине смо били на окупу, те смо одмах дошли и ја сам препознао Славка Родића, а он ми је представио Марка Крндију и Стојана Матића. Онда су с њима пошли и борци Хргарчани, те смо сви у нашој команди заједно вечерали и до касно у ноћ разговарали. 

Марко Крндија је био изразито висак човјек, са плитком личком шубаром и официрским одијелом без еполета, док је Стојан био знатно нижи, такође у војничком одијелу, са некаквим високим опасачем, а на глави је имао шубару. Међутим, током ноћи, скоро пред свануће до наше страже су стигли двојица курира из Хргара са поштом, у којој је био хитан позив за Крндију и Матића да се врате назад. Наиме, Италијани су навалили из Грачаца, пробили се једним дијелом, али да их наши борци на том подручју, задржавају. Наши борци су их под фењерима допратили њих двојицу и остале борце из пратње, скроз до близу Мартињца и шуме Грмеча, те се вратили назад кад се већ добро разданило. Када су били у нашој команди њих двојица су обећали нашем команданту Мили послати нагазних мина, јер смо им говорили о нашим нападима на возове, који су пролазили кањоном Уне, у рејону с. Грмуша. Тада су они предложили да вршимо минирања на тој прузи и да ће нам зато послати те нагазне мине. 

Након неколико дана до нас су дошли два човјека, неки Словенац Славко и један личанин у дугачком кожуну од коже, скоро до земље и на самру довезли 6. нагазних мина, запакованих у дрвеном сандуку. То су биле мине, ручне прављене од водоводних цијеви, промјера 120-155 мм, са обе стране заварене и са паљењем на притисак. Одмах сутрадан смо ми из летеће десетине упутили се до Брине, те су Але Терзић и још двојица другова, подметнули једну мину на прузи, код жељезничког моста. Међутим, како нико од нас није био вичан томе, када је воз наишао само је каписла опалила, али мину није активирала. Док смо ми изнад Брине, на Надвириваљки, чекали да видимо како ће воз бити срушен, ништа се од тога није десило, већ су нам усташе одоздо, поред тунела, кренули довикивати и спрдали се с нама, да их ,,слабо плашимо". Онда смо након два дана поново отишли до Брине, двојица су се спустили, ноћу око 22. часа и поставили мину код једног подзида, 150. метара о постоља тунела, у близини трачница пруге. Људи су то радили у великој брзини, па нису стигли да поставе мину под трачнице воза, него поред пруге. Сутрадан ујутро, први воз који је ишао из Бихаћа ка Крупој изазвао је експлозију мине и при томе тешко оштећен, али ми нисмо постигли наш циљ да воз усљед експлозије мине одлети и сурва се у Уну. Онда су, кад су за ту акцију чули Хргарчани, послали нам из Матин Брода два борца, који су од нас узели 4. нагазне мине и однијели да их подмећу на прузи између Бос.Крупе и Отоке. Морам још у овом дијели рећи да када сам говорио о Марку Крндији, ми нисмо знали да се он у ствари зове Марко Орешковић, а да му је Крндија - надимак. А, то смо сазнали, знатно касније. 

Почетком зиме 1941.г. до нас дошла тужна вијест да је погинуо Стојан Матић у борби са Италијанима, када су ови нападали на Лапац и Срб, у Лици. За Крндију се тада ништа није могло чути, све док у Четвртој непријатељској офанзиви нисмо наишли на неко гробље, гдје су нам борци показивали гробове те испричали да су то гробови четничких бандита, који су убили Марка Орешковића Крндију. 

Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића