Са настанком Краљевине Југославије дошло је до малих, готово никаквих промјена при организацији власти, у односу на вријеме Аустро-Угарске монархије.па тако и у економској ситуацији у овом дијелу Краљевине. Чак могу слободно рећи да је Аустро-Угарска много више урадила на побољшању живота народа овог краја, јер је направила макадамску цесту од Бос.Крупе до Бихаћа, која пролази кроз села испод овог дијела Грмеча. 

Такође, урадила је и бројне шумске путеве и прилазе шуми у Грмечу, а увела и катастарске књиге и Грунтовницу. Краљевина је увела бројне порезе, којим је притискала све и свакога, почев од сељака на земљи па до занатлије и трговца. 

У тадашњим новинама се могло прочитати само у вези са догађањима у Београду, а првенствено о Краљу и његовом двору. Једино што је за вријеме те власти урађено била је Основна четвероразредна школа у Великом Радићу, али и ту је држава платила мајсторе, док је све остало обавио сам народ из В. и Малог Радића, својим добровољним радом и ангажманом. 

У мом селу, као и у осталим подгрмечким селима, најбољи и пристојан живот су имали лугар, поп Ђукић и донекле сеоски цестар, који је био плаћен за обављање посла поправке цесте.

 А, када му је требало, он је по направљеним списковима позивао народ на кулук тј. поправку и насипање цесте, већ према томе шта је коме дато у задатак, што се није смјело одбити под пријетњом одвођења у затвор. У Бос. Крупи, гдје су већински муслимани, могло би се рећи да је већина тог народа живила сиромашно. Крупа је била сва прекривена њивама, кукурузиштима, а у окућницама су људи имали баште са поврћем и воћем. 

У равници, уз токове Уне и Крушнице била је квалитетнија и роднија земља, па су ту и приноси житарица били бољи. Међутим, када дођу поплаве и поводњи, воде Уне и Крушнице све поплаве, усјеве униште и практично људи остану без љетине.

Крупски муслимани су имали бројне фамилије са пуно дјеце, која су приликом пазарних дана у Крупој, масовно долазила код људи,који су продавали нешто на пијаци и онако гладна просила или крала од неопрезних шта им се допало руку. 

Тада су се, на том простору пијаце, скупљали и разни преваранти, џепароши, а људи су највише насједали на преваранте ,,на три карте". Један од тих и таквих , звали су га Пашко је постао један највећих усташких кољача у овом крају. Нас из Великог Радића, када смо возили на пазар, са коњским колима живину и друго, на силаску цесте у Крупу, сачекивали су цијели буљуци дјеце, која су ускакала и пењала се на кола, па је често морали и камџија радити по њима. Препричавало се, како је неки човјек из с.Врањска повезао на пазар, у Крупу 20. кокошију, које је на коњским колима заградио и покрио са гушћим лотрама, па када је силазио низ цесту у Крупу, сачекала су га нека дјеца, попела се на кола да их повезе.

 Док је он управљао кајасима и коњем да заобиђе рупе на цести, дјеца су, иза његових леђа, помакла свезане лотре, направила отвор, кроз који су све кокоши излетиле ван, а да он то уопште није примјетио све док дјеца нису поискакала из кола и кренула јурити за кокошима. Фирме,које су радиле у Бос.Крупи биле су ријетке и познате су биле, фирма браће Јовановић, Милана и Богдана и фирма Јањаковић,која је пред рат преузета од неког загребачког А.Д.-а. 

Фирма браће Јовановић се бавила сјечом и продајом балвана, разне резане грађе, гдје је била посебно квалитетна и тражена грађа од јелика из Грмеча. У овој фирми су у сјечи шуме, радили и бројни Радићани. Постојале су трговачке радње и нешто занатских, углавном обућарских, у којим су се поправљале ципеле и друга обућа, а за оне богатије шустери су правили обућу по наруџби. 

Највећи дио трговине обављао се преко шверца, иако су финанци били веома строги. То су били државни службеници, одјевени у тамно-плаве униформе са капама на главама, на којим су биле њихове финанцијске ознаке. Честе су виђани на Крупским улицама са карабинима на раменима, приликом пљенидбе робе ,коју власници трговина нису пријавили, а такође ако се неко задужио код банке, па није вратио кредит, све што су могли код тог лица пронаћи, они су плијенили и односили, под пријетњом оружја. 

Банке су биле углавном приватне, давале су кредите заинтересованим, а ови су имали жиранте,које су ти из банке познавали, пе тако и за њих гарантовали. Владале су и велике преваре, тако да су неки наивни људи потписивали бланко кредитне захтјеве, на име жиранта, који је касније, након што је откривена превара имао грдне проблема да врати туђи кредит, док су неки морали ићи и у затвор да би нарадили новац за враћање туђег кредита банци. 

Трговине су биле крајње неуслове, гдје се роба качила по зидовима и испред саме радње, па су трговци морали имати стално некога ко би чувао робу од крађе. У вези с тим има и једна анегдота , често код народа, спомињана. 

Наиме, у једној од тих трговачких радњи у Крупој, робу је чувао Ковачевић Павао из с. Грмуша и газда га је стално опомињао:- Павле, чувај чавле! Финаци су посебно кажњавали трговце, ако би продавали скупље робу монопола стране земље, као нпр. цигарете, дуван, папириће и шибице и то тако да су им све то заплијенили и још су морали плаћати и казне. 

Углавном сви ти људи,који су имали некаве радње и обрте,били су притискивани са разним државним порезима и наметима, па су се служили свакавим преварама да би остварили неку добит, а све је то ишло преко леђа људи,који су код њих радили.Тако се, након завршетка рата могло сазнати за преваре у вези са радним стажом. Људи су одлазили у Крупску управу да регулишу пензије, гдје је већина њих открила како су их газде имале пријављене за радни стаж, свега неколико првих мјесеци, по запошљавању. 

Један од тих људи је био и човјек из М.Радића Миле Змијањац, који је у фирми браће Јовановић радио, на сјечи шуме близу 8. година, а пријављен је био био свега 6. мјесеци, за шта он није знао,нити је провјеравао, све док није почео припупљати радни стаж за пензионисање. У Бихаћу се рекло би се пуно боље живило, него у Крупој, али и ту је било доста градске сиротиње. 

Што се тиче трговине и знатства , такође стање је било пуно уредније. Трговине и обрт су држали већином Јевреји, код којих је роба била јефтинија него у Крупој. Ти људи су били веома сусретљиви и код њих се могло нешто купити на вересију и почек, док се такво нешто у Крупој није смјело ни помињати. Била је у Бихаћу и трговина Илије Билбије,који није дао ни чути за куповину на вересију и почек плаћања, а ако би неко желио нешто мало да купи, он би га моментално истјерао напоље из дућана. 

Крупски трговци су организовано бранили Јеврејима да отварају своје радње у том граду, тако да су Радићани, како се приближавао рат, готово сви одлазили у Бихаћ у куповину, код Јевреја. Сигурно је, да због тог и таквог трговачког умијећа Јевреја и односа према народу, доласком НДХ у Бихаћ, усташка власт , међу првим њихове фамилије одводила из овог града у заробљеништва и ко зна гдје, а онда су њихови послушници и због злочина над народом- заслужне усташе, запосједале радње,куће и сву имовину Јевреја. 

Сљедећи наставак: Доласци комуниста у Радићки партизански одред