Маслињак, виногради, производња вина, меда, сира, радионице, народна кухиња - све је то развијено у оквиру ове епархије протекле двије деценије. Најзаслужнији за то су, кажу Херцеговци, владике Атанасије и Григорије, а њихов рад наставио је владика Димитрије.

Епархија захумско херцеговачка и приморска често је у жижи јавности. Свештенство и монаштво на мало другачији начин, у односу на неке друге епархије, функционише и живи. Због тога су некада и на мети критика, више оних кулоарских него отворених, мада има и таквих.

Доласком владике Атанасија на ове просторе, почетком деведесетих година, почела је интензивна обнова духовног живота кроз приближавање народа вјери, а посебно кроз обнављање страдалних или девастираних манастира на простору Епархије. И ту је владика Атанасије оставио неизбрисив печат у једном изузетно тешком времену. Након што је умировљен владика Атанасије, на трон Епархије 1999. године, дошао је владика Григорије. Заједно са владиком Атанасијем наставља рад на духовном оживљавању овог краја, али и на интензивном оживљавању економије.

Јеромонах Порфирије каже да се манастир Тврдош у посљедњих 15 година развијао у сваком погледу.

- Све је то захваљујући владики Григорију, а касније и нашем игуману који је радио уз његов благослов. Економија се шири, али она није главна. У манастиру је то саставни дио нашег монашког и духовног живота, али није основни - каже јеромонах Порфирије.

Плодно тло камените Херцеговине искориштено је да се на манастирским просторима почне производити оно што у овом дијелу може да успије. Највише се на том пољу урадило у склопу манастира Тврдош, али и други манастири наставили су и унаприједили производњу којом су се бавили. Да се рад исплатио, доказ је и чувено Тврдошко вино које се данас може наћи на свјетским полицама и које је добитник бројних признања.

- Записано је да је манастир још у 16. вијеку производио вино. Дакле, већ тада базирали су се на узгоју винове лозе и производњи вина, које је касније постало бренд. Наша жеља није да манастир буде препознатљив по вину, него вино по манастиру. Од 2000. почео је интензивнији узгој винове лозе и 2002. године, захваљујући добрим људима - пријатељима манастира, те владике Григорија и оца Саве, купљени су виногради и Поповом Пољу, како не би постали земљиште и територија других народа - прича јеромонах Порфирије.

Од пионирских корака стигло се до винарије у којој се производе вина која се на бројним сајмовима у региону, Европи, али и свијету налазе уз чувена свјетска вина. Напорним радом, залагањем и ентузијазмом, остварен је велики успјех који представља вишеструку сатисфакцију и корист. Искорак је учињен и са маслињаком. Планирано је да се од тренутне, само за потребе Епархије, крене у већу производњу уља које би, можда, имало путању као и вино и некада постало бренд.

- Маслина је библијско дрво. Она је овдје сађена и у 17. вијеку. Имамо стабло старо 230 година. Иницијатива је потекла од владике Атанасија који је прије петнаестак година донио прве маслине из Грчке. Слиједећи његов примјер, сваке године садило се десетак стабала, а сада и по педесетак. Сада имамо око 700 стабала и још оне у Петропавловом манастиру. Намјеравамо да започнемо ширу производњу, а продавали бисмо уље и у манастирској продавници - наводи јеромонах Порфирије.

Монах Теофил каже да је манастир Тврдош својим примјером подстакао и остале манастире да крену на пут економске самооодрживости.

- У Петропавловом манастиру у Петровом пољу исто се баве узгојем винове лозе. Манастир Дужи се бави сточарством и производњом сира. Што се тиче осталих манастира, сви некако успијевају да живе независно и да сами зарађују свој хљеб. Свако од нас има своје послушање и у свом духовном животу доприноси монашком животу - каже монах Теофил.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска својим начином функционисања може бити примјер другима.

- Црква у Херцеговини дала је примјер устројства дома, што сваки домаћин у Херцеговини зна - истиче монах Теофил.

И осим што су нашли начин да обезбиједе економску независност, у Епархији су осмислили рад тако што су помогли и народу овог краја. Запошљавају раднике, који од тих плата обезбјеђују егзистенцију својим породицама. Један од њих је Радивоје Милић, који већ пет година ради у манастиру Тврдош.

- Ми смо као велика породица. Они имају потребу за том радном снагом, а ми имамо прилику да зарадимо новац, тако да је ово здрава средина у којој се лијепо осјећам. Моје задужење, заједно са још једним колегом, односи се на пријем поклоника и туриста који посјећују манастир - наводи Милић.

Јеромонах Порфирије каже да је у манастиру тренутно запослено 30 људи. У сезони када је берба грожђа или маслина, ангажовано је и до 300 сезонских радника из Херцеговине. Епархија има и своје пчелињаке, а надалеко је препознатљив и њихов мед. Осим овог дијела ,покренута је и идеја о народној кухињи, која већ дуги низ година функционише у Епархијском дому у Требињу. У протеклих нешто више од двије године, рад кухиње финансијски је подржала и градска власт.

- Идеју је покренуо владика Григорије с намјером да пружимо помоћ социјално угроженим категоријама на подручју Требиња. У кухињи се дневно прави од 120 до 130 оброка - истиче јеромонах Порфирије.

Готово годину дана, корисник народне кухиње у Требињу је и Босиљка Ћурић која је избјегла из Дубровника. Живот би јој, прича, био много тежи и компликованији без ове кухиње и подршке Епархије.

У Епархији су, кажу, само искористили оно што је Бог Херцеговини дао - небо, ваздух и воду и тако успјели да постигну све ово до сада. Стекли су финансијску стабилност, али и оно најважније - успијевају да помогну народу овог краја. Сви заједно, уз духовни живот, у служби су обезбјеђивања бољих услова за живот.

Владика Атанасије и Григорије својим битисањем на трону Епархије дубоко су утиснули печат у историју ове свете земље. Њихов насљедник владика Димитрије сигурним кораком иде њиховим стопама. Критичара је увијек било и биће, па тако и "оштрих" ријечи, често непримјериних, које нису мимоишле ни ову епархију.

Извор: ртрс