Pitanje sreće, odnosno kako biti srećan, je postalo preokupacija mnogih, pa tako imamo svjetska istraživanja o tome kako biti srećan, indeks sreće, knjižare koje su pune knjiga koje nam pružaju savjete i obećavaju ključ tajne sreće. Ali, da li je zapravo suština u tome "kako" biti srećan?!

„Danas je izuzetno popularna priča o sreći. Često se nameće kao imperativ, pa se mnogi preispituju i zahtevaju konstantan osećaj sreće. Realnost je takva da se na putu ka našim ciljevima često nalaze brojne prepreke. U takvim situacijama, kada nam je otežan ili zablokiran put ka nečemu što nam je baš važno, potpuno je prirodno da osećamo neke neprijatne emocije. Te emocije nas žuljaju i motivišu da prevazilazimo prepreke. Imperativ sreće nam često dovodi ljude koji ne žele da osećaju neprijatne emocije, koji žele isključivo prijatne emocije. To je nemoguće, a ne bi bilo ni korisno, ne bi bili motivisani da nešto menjamo, da kreiramo, da napredujemo. Neprijatne emocije imaju svoju funkciju i važno je da ih ne anesteziramo ili izbegavamo. Ukoliko ove neprijatne emocije prerastu u snažnije emocionalne reakcije, koje nas vode u destruktivna ili autodestruktivna ponašanja, ponašanja koja nas sve više udaljavaju od cilja, tada možemo govoriti o disfunkcionalnim emocijama i njima se u psihoterapijskom procesu bavimo“, priča za Frontal Branislava Popović, psiholog, kognitivno-bihejvioralni psihoterapeut, terapeut traume metodom psihodrame iz psihološkog savjetovališta „Ipostasis“ iz Banjaluke. Psihološko savjetovalište "Ipostasis" formirano je sa ciljem pružanja stručne pomoći osobama sa različitim emocionalnim problemima.

(Branislava Popović)

Ona ističe da suština priče nije u tome kako biti srećan, već kako voditi smislen i ispunjen život.

„Ovakav život podrazumeva rizike, kao i periode stabilnosti, neuspehe i uspehe, gubitke i dobitke, pa samim tim podrazumeva irazličite prijatne i neprijatne emocije koje ih prate. Za življenje ispunjenog života, važne su dve stvari: da znate šta su vaše vrednosti ka kojima ćete graditi svoj život i da delujete u pravcu tih vrednosti. Čak ni neprijatne emocije, koje se na tom putu povremeno javljaju, neće umanjiti značaj i vrednost događaja i životnih perioda, ukoliko ste bili posvećeni, aktivni i znali kuda idete", kaže Branislava.

Mentalno zdravlje i psihoterapija kod nas su još uvijek stigmatizovane, naša kultura gaji brojne predrasude i skoro da su na ivici da se smatraju pravim tabuom. Naša sagovornica smatra kako su u životu veliki „neprijatelji“ predrasude i stereotipne slike, jer se "ljudi  boje onogo što ne poznaju".

„U našem društvu postoji stigma u odnosu na mnogo toga, pa i na psihoterapiju. I ne samo u našem društvu. Ljudi ne znaju puno o psihoterapiji, kao ni o problemima psihičke prirode, iako su sa mnogima od njih sigurno povremeno imali iskustva. Ljudi se često boje onoga što ne poznaju. A još češće imaju pogrešne zaključke i stvaraju krive, stereotipne slike. Promeni ove slike doprinosi sa jedne strane javno istupanje i priča o psihičkim problemima, posebno o značaju zaštite mentalnog zdravlja. Sa druge strane, lična iskustva, koja šire glas o dostupnosti i efektima psihoterapije.  Moj trenutni utisak je da psihoterapija vidljivija kao opcija. Ljudi koji su u patnji traže informacije i dolaze do nas. Postoji sumnjičavost i nesigurnost obično na početku, kao od većine novih i nepoznatih stvari, ali dolaze. O tome govori i otvaranje više novih savetovališta poslednjih godina. Ipak, ljudi najčešće dolaze kad problemi eskaliraju, te mislim da bi trebalo mnogo više pričati o zaštiti mentalnog zdravlja i prevenciji“, objašnjava Branislava.

Na pitanje kada se ljudi najčešće obraćaju psihoterapeutu, Branislava kaže: „Najčešće se javljaju kad problem eskalira. Patnja je najčešći motiv za javljanje. Mentalnim zdravljem se treba baviti i pre javljanja ozbiljnih problema, što je često teško jer je mentalno zdravlje nepoznanica. Formalno obrazovanje je siromašno znanjima koja se odnose na razumevanje psihičkih pojava i procesa, npr emocionalnog ili kognitivnog funkcionisanja čoveka. Ova znanja izgleda podrazumevamo, a to je loše. Decu ne ostavljamo da se spontano opismene, niti da spontano usvajaju osnovne računske operacije, zašto ih uskraćujemo za znanja o sopstvenom funckionisanju? 

Odrasli se informišu putem interneta, što može biti dobro, ali češće dovede do još veće nesigurnosti i konfuzije. Važno je da izvori našeg informisanja budu relevantni, te je bolje potražiti savet stručnjaka u vezi literature ili linkova za informisanje, nego tragati za informacijama na forumima“, objašnjava ona.

Najčešći psihološki problemi – anksioznost i depresija

„Najčešći problemi sa kojima se u svom radu susrećem su različiti oblici anksioznosti  i depresivnog raspoloženja. Anksiozni problemi sejavljaju u vidu paničnih napada, fobija, strahova u socijalnim situacijama, strahova od misli, za sopstveno zdravlje, preterane brige za sebe, druge ili budućnost... Depresivno raspoloženje takođe može biti različitog nivoa, trajanja i ozbiljnosti“, kaže Branislava i dodaje da „ponekad, problemi sa kojima ljudi dolaze zahtevaju i medikamentoznu terapiju, pa se u tretman uključuje i psihijatar. Ovde postoji jedan paradoks. Sa jedne strane se javlja strah od posledica uzimanja lekova, negativnih efekata, zavisnosti, a sa druge strane je velika zloupotreba, tj uzimanje lekova na svoju ruku. Adekvatnu medikamentoznu terapiju može samo psihijatar prepisati, a u najveći rizik vas dovodi upravo nestručno uzimanje lekova. Poslednjih godina se sve češće javljaju i osobe sa zavisnošću od kocke. Drago mi je da je i ovaj problem prepoznat i da se psihoterapija vidi kao moguća opcija za prevazilaženje ovog problema.“

Mnogi ljudi psihoterapijski proces doživljavaju kao Frojdvosko „ležanje na krevetu“ u hipnotisanom stanju. Kako izgleda jedan psihoterapijski proces, Branislava objašnjava: „Psihoterapijski proces, na samom početku, obično podrazumeva jasno definisanje problema na kojima se želi raditi, kao i terapijskih ciljeva.Klijent je aktivni učesnik u procesu. Ciljevi se definišu zajedno sa klijentom.  Tokom seanse psihoterapeut sa klijentom dolazi do razumevanja psiholoških mehanizama koji održavaju problem i rade na nihovoj promeni.Psihoterapijskih pravaca ima puno, pa se i sam pristup problemu razlikuje."

Nezadovoljstvo u braku nije znak kraja

Brank je institucija. Danas smo svjedoci da se mladi veoma brzo odluče da krunišu svoju ljubav, ali se još brže odluče da se razvedu. Zvanična statistika pokazuje da je u Republici Srpskoj više razvoda nego brakova, svaki šesti sklopljeni brak bio je razveden. Zašto je to tako, objašnjava Branislava: „Partnerski odnos nije nužan, već je izbor koji pravimo. Ranije je sloboda izbora bila mnogo manja. Stigma, osuda i pritisci kada je u pitanju prekid braka su bili mnogo jači. Mislim da je to razlog zašto se danas ljudi češće razvode. Ne mislim da su odnosi manje kvalitetni,  niti da je problema više nego ranije, već da ljudi imaju veću slobodu da prekinu odnos.

Partnerski odnos ne može biti savršen. To znači da će u njemu pored prijatnosti i zadovoljstva, nailaziti i teški trenuci, konflikti, izazovi, nerazumevanje, želja za kontrolom partnera, monotonija... Kada se u partnerskom odnosu javlja nezadovoljstvo, kod jednog ili oba partnera, dobro je pozabaviti se time. Ljudi često ignorišu nezadovoljstvo, kao i druge neprijatne emocije ili promene u odnosu, a to dovodi dugoročno do eskalacije problema i otežava rad na unapređenju kvaliteta odnosa. Nezadovoljstvo u braku nije znak kraja, već signal koji nam daje šansu za blagovremeno reagovanje.“

Društvene mreže -"idealna slika o životu"

Društvene mreže su postale svakodnevnica, mnoštvo imaginarnih prijatelja, jednostavno "idealna slika o životu", svi su srećni i zadovoljni, lijepo obučeni, nasmijani i "bogati". No, pozadina je mnogo drugačija, mnoštvo usamljenih osoba, često na rubu siromaštva sa snovima o idealnom životu. I dok mislimo kako je nekom „prijatelju“ lijepo u životu i kako uživa, padamo  u jedno depresivno stanje jer ne možemo i mi to isto sebi da priuštimo. Koliko društvene mreže utiču zapravo na sreću kod ljudi, Branislava ističe  kako to nije „cjelovita slika“.

Naglašava kako društvene mreže prikazuju selektovane informacije, najčešće lijepe i pozitivne, nekad uljepšane, nekad ne. 

„Ukoliko te isečke shvatimo kao jedinu realnost, lako možemo postati očajni pred sopstvenom.  Važno je život posmatrati celovito, sa lepim i ružnim stvarima koji ga čine. Takođe, važno je na život gledati iz sopstvenih cipela, jer samo život usmeren ka sopstvenim vrednostima može biti ispunjen i smislen.“

Svjedoci smo da danas ljudi sve drže „u sebi“, ne povjeravaju se skoro nikome a često se dešava i da pokušaju sebi oduzeti život. Crna hronika nam je postala svakodnevnica, pa se čak i ne trudimo razumijeti zašto je neko sebi oduzeo život ili zašto je neko depresivan i nervozan. U svemu tome, mi smo čak skloni osudama i nerazumijevanju. Branislava objašnjava kako je prihvatanje i podrška bitna ali da je ipak osnovna podrška u traženju stručne pomoći.

„Važno je razgovarati, a još važnije je potražiti stručnu pomoć ukoliko problem ne prolazi. Prihvatanje i podrška bliskih ljudi su prvi korak u sopstvenom priznavanju problema i traženju pomoći. Ipak, dobro bi bilo da smo svesni koliki je realan domet podrške koju nam mogu pružiti bliske osobe. Prijateljska podrška ne može da zameni psihoterapijski tretman. Kao što prijatelj ne može da izleči upalu pluća, ne može ni ove vrste problema. Najveća podrška koju možemo dobiti od bližnjih je podrška u traženju stručne pomoći“, kaže ona.

Za kraj, naša sagovornica svim čitaocima Frontala poručuje da zaborave na priču o konstantnoj sreći i da teže ispunjenom i životu vrijednom življenja.

„Ono što mislim da je najvažnije jeste dobro poznavanje sebe. Ukoliko sebe razumete i prihvatate, ukoliko ste svesni svojih kvaliteta i nedostataka, ukoliko se oslanjate na svoje kvalitete i ulažete trud da promenite ono što vam se kod sebe ne dopada, već radite ozbiljan posao. Zaboravite na priču o konstanstnoj sreći, težite ispunjenom i životu za vas vrednom življenja. Radost, kao i tuga, strahovi, ljutnja, deo su tog puta. Mogu biti prepreke ili vetar u leđa, ali teško cilj ili smisao kom težimo.

Psihologu se možete obratiti ne samo kad naiđete na problem u odnosu sa sobom, drugima ili u odnosu na sam život, već i ako želite bolje razumeti sopstveno funkcionisanje i reagovanje, unapređivati psihosocijalne veštine i graditi kvalitetniji život.“

Autor: Danka Savić