О чему је реч? Овде бих се хтео осврнути на нас саме, становнике наше Републике (без разликовања у националној или верској припадности). Какав смо ми заправо народ? И шта заправо желимо ако ишта желимо?

Кренимо испочетка. Наш човек је запао у стање расутости и летаргије. Склони смо да затворимо очи пред сваким озбиљним проблемом јер немамо храбрости као наши преци. Имамо озбиљан проблем где је држава запала у стање труљења, не због страног фактора колико због сопствене унутрашње трулежи. 

Када један народ крене стварати државу он се треба односити као када домаћин гради кућу. Ако не удари добре и чврсте темеље кућа ће се у догледно време сама од себе урушити или при налету неког јачег ветра или земљотреса као природних појава. Кочић је пре око сто година изрекао судбоносне речи који у суштини дају најбољу дефиницију истинске државе и народа: "ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као вук." Ове речи смо олако прихватили и са њима се дичили и тако их олако и заборавили. Погазили, онако како је својствено само нама. И не само да смо погазили Кочићеве речи већ и од многих наших мудрих предака. 

Према држави се не односи као лопов, коцкар, халапљивац, идиот. Ако поткрадаш свој дом њему следи пропаст. Ако другим укућанима прећуткујеш исто (не)дело следи пропаст. Укућани се исељавају као да беже од какве куге. А зар и не беже од неке врсте куге? Зар управо овакво стање у држави и није равно куги?

Од славне историје и предака до неславне државности и идиотизам. То је наш пут којим смо кренули или боље речено на који смо скренули услед личних ниских побуда. Морал смо погазили, религију искварили, пророке протерали, културу расточили на Гранд и Фарму, књижевност затрли, и свако достојанство човека погазили. Постали смо лоши домаћини.

Постали смо лоши укућани. Кућу смо сазидали без здравих темеља па је читава грађевина нездрава. Људи живе у нездравим околностима, болесног морала и реч није Реч – жива, већ је само реч - празна, неодржива, бесмислена. Такви смо и ми - празни. То надопуњујемо нездравим препаратима како бисмо се одржали у животу.

Ако жмиримо на недела ратних профитера којима је рат представљао само занат и са њима чинимо компромис онда шта наш човек може очекивати? Какво благостање ишчекује? Зар то није лицемерно? Зло дрво не рађа добра плода. Нити га је икад родило. Коров не рађа жито, оно се чупа и у ватру баца. Зар то није усуд који и нама следи ако се не променимо?

Нема компромиса са таквим људима којима Република представља спекулацију, а рат занат!

Нема компромиса са лошим домаћином ако волимо свој дом, нити са лошим укућанима ако нам је као старешинама дома стало да се дом одржи. Није нам потребна револуција да бисмо подигли дух овог народа изнад анималног, или да бисмо променили систем и комплетно стање друштва. Потребна је револуција духа у нама самима и само тако ће наши потомци на другачијим темељима градити нешто достојно постојања. 

Домаћин не лаже своје укућане, јер то доноси привид благостања али не и истинско благостање. Нас неће уништити непријатељи када већ сами од себе пропадамо. А и зашто би се неко трудио срушити нешто што ће се само од себе урушити? Сваки дом има свог непријатеља, и то је природно стање ствари, али не постоји замишљени непријатељ осим у ситуацији као код нашег народа услед патогномичног стања из ког проистиче шизофрено-мазохистички порив.

Појединци као светле тачке постоје, али њих поједе мрак касабе. Не може један човек променити систем, нити подићи духовну револуцији. На то морамо већина пристати добровољно. Ако то не желимо, онда је узалуд било какав труд појединаца. 

И шта нам следи? Каква будућност?

Следи пропаст, то је неупитно. Народ се расточио, расуо, запао у бесмисао живота и постојања.

Болест је метастазирала. Следи лечење болесног организма. Упитно је да ли ће преживети.

Покоп и парастос су веома очигледни. Све нам то следи ако нешто не предузмемо. Ако не почнемо мењати животне навике. Ако не почнемо на време одстрањивати туморе. Иначе, узалудно је све. Узалуд је потенцирати културу, писменост, религијско исправљање, правду или било шта друго, ако дух друштва не жели и не жуди за животом.

Можда овакво стање и одговара нашем човеку? Можда још није време за духовну револуцији?

То се да приметити из свакодневних примера на улицама Бањалуке, Бијељине, Приједора, Требиња, Невесиња, Добоја, итд. Нисмо у стању ни улице средити како треба, шеталишта направити са укусом, грађевине без архитектуре (стил типичан Балкану који сам назвао надоградња), културна добра пропадају (пример Кастел у који гледам док ово пишем), обале несређене и запуштене, депоније по планинама (Романија, Мањача и др.), депоније смећа на сваком ћошку и постављене где се стигне, реке пуне смећа, и просто речено све се ради без воље и неког духа да се нешто постојано изгради. Ово ми не можете порећи јер говорим Истину. На вама је шта ви желите.

И наш духовни живот је онакав какви смо ми изнутра. Верске старшени су заузете такмичарским градњама верских грађевина (које опет ничу без икаквог архитектонског и уметничког укуса), креирању буџета и личном богаћењу. Духовни живот народа су запоставили. А и како не би кад су и свој сопствени духовни живот запоставили. Презаузети су политиком и новцем. Уместо Бога изабрали су Мамона. Као теолог могу то рећи и не смем прећутати.

Учитељи, доктори, академици, и сви они који чине битан слој здравог друштва су постали канцерогени и као такви метастазирају овим друштвом. О политичарима не бих пуно трошио речи јер мислим да је свима јасно ко само мало отвори очи.

Можда ће многи ове моје речи тумачити као жељу за рушењем ове Републике, али ко би се дрзнуо то рећи испао би глуп, јер је јасно да моје речи имају тенденцију да наша Република буде здрава.

За крај поставићу питање, да ли смо вукови или паразити? На нама је да се одлучимо куда ћемо даље. 

Аутор: Горјан Кљајић