To, za "Novosti", poručuje patrijarh Irinej u osvit ogromne pretnje koja se nadvila nad pravoslavljem odlukom Carigradske patrijaršije da prizna autokefalnost Ukrajinske crkve. 

* Dok svi verni iščekuju kakav će odgovor pripremiti Moskva, u opravdanom strahu da bi čin Vartolomeja mogao da izazove čak i ratni oganj, prvog po časti u SPC najpre pitamo koju poruku je preneo vaseljenskom patrijarhu i mitropolitu Ilarionu, s kojima se odvojeno sreo u veoma kratkom roku? I da li je to bila neka vrsta pomiriteljske misije?

Nisam bio u nekoj specijalnoj pomiriteljskoj misiji, ali sam, u ime SPC, činio sve što sam mogao da se izbegne najgori scenario. Najpre je naš Sabor apelovao na Njegovu svetost carigradskog patrijarha da ne prenagljuje i da ide putem dijaloga i svepravoslavnog konsenzusa, zatim je naš Sveti sinod ponovo apelovao u istom duhu, a najzad sam i lično izneo naš stav prilikom susreta sa vaseljenskim patrijarhom u Solunu. Naravno, prethodno sam razgovarao i sa Njegovom svetošću patrijarhom moskovskim, a stav naše Crkve preneli smo i svim pomesnim autokefalnim crkvama. To je upravo stav da treba potpuno i neizostavno poštovati vekovni crkveni poredak i svete kanone, što naša majka crkva u Carigradu, nažalost, po mišljenju ogromne većine episkopa i teologa SPC, sada ne čini. Mi nismo na klackalici "za i protiv". Mi smo za jedinstvo Crkve, slogu, odgovornost, vernost kanonskom poretku, a protiv svega što deli i vodi u opasnost raskola. Kao potez koji vodi do raskola, i to ne samo na kanonskom području autonomne Ukrajinske pravoslavne crkve, nego direktno i nedvosmisleno otvara mogućnost gotovo i da potencira nove raskole u drugim pomesnim crkvama, doživljavam i poslednje saopštenje Svetog sinoda Carigradske patrijaršije od 11. oktobra. To saopštenje je slovom, stavovima i duhom suprotno učenju i ustrojstvu Pravoslavne crkve. Njegov poslednji stav koji, navodno u duhu mira i ljubavi Hristove, apeluje na izbegavanje nasilja, odmazde i preotimanja crkava i manastira, liči mi na zatvaranje očiju pred lako predvidljivim posledicama sopstvenih postupaka, da ne kažem baš na pilatovsko pranje ruku.

* Budućnost KiM pitanje je svih pitanja u Srbiji. Inicijativa predsednika Vučića o razgraničenju sa Albancima, čini se, najveće protivnike stekla je u delu SPC. Osim zvanično formulisanog stava Sabora o KiM, vidite li još neki put koji bi vodio pravednom rešenju ovog pitanja?

Razumem svu tragiku situacije sa kojom su suočeni naša država i sav srpski narod, kao i sve muke i dileme sa kojima se bori predsednik Vučić, ali smatram da ne treba ići na brza ili, ne daj Bože, provizorna rešenja. Ne možemo i ne smemo dati ono što je vekovima naše, a što nikad u istoriji nije pripadalo albanskoj državi, bez obzira na to što je to oteto i sada pod stranom okupacijom. To je jednodušni stav našeg Arhijerejskog sabora i velike većine naših vernika. Mi nismo ni za kakav konflikt, dakle ni za takozvani zamrznuti konflikt, ali nismo ni za priznavanje svršenog čina postignutog nepravdom, agresijom, nasiljem, zločinima.

* Više puta ste rekli da Crkva može i hoće da podrži državu, u trudu da zaštiti presudne interese našeg naroda. Govorili ste i da se Vučić lavovski bori za KiM. Kako vidite položaj SPC u slučaju da država i Crkva ne postignu saglasnost oko najboljeg rešenja za južnu pokrajinu?

I sada mislim da se predsednik Vučić lavovski bori za KiM, i to pod neviđeno neravnopravnim uslovima, ali i da vekovni nepromenjivi stav Crkve svoga naroda i ujedno svoje vlastite Crkve doživljava kao pomoć, a ne kao odmaganje i otežavanje ionako preteške situacije. Nadu i utehu uliva to što on višekratno izjavljuje da neće nametati svoju volju i svoja eventualna rešenja već da će poštovati slobodno izraženu narodnu volju, pa makar se s njom intimno i ne slagao. Crkva, po svojoj prirodi, ne donosi državne i političke odluke, ali ima pravo, a još više dužnost, da ukaže na večna merila i večne vrednosti, pre svega na služenje pravdi, slobodi, miru i životu za sve i svakog, pa, ne na poslednjem mestu, i za svoj narod, svoje vernike.

* Svedoci smo velike polemike u javnosti povodom emitovanja rijaliti programa na izuzetno gledanim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Koji je vaš stav o ovim banalnim, a sve češće i izrazito vulgarnim sadržajima u medijima?

Čestitam ministru kulture što je pokrenuo ovo pitanje. Onome ko takve stvari hoće da gleda, neka se prikazuje posle ponoći na posebnom kanalu i neka plati! Rekli su mi da je takva praksa u svetu. Ukoliko je problem u zakonima, neka ih promene! Deci i mladima treba pružiti dobre primere, a ne da im besprizorni služe za ugled. Televizija treba da služi prosvećivanju naroda, kulturi, prosveti, naravno i razonodi, humoru, ali sa merom i ukusom.

* Srbija, srpski narod i njegove vlasti izloženi su velikim pritiscima i pretnjama koje dolaze iz razvijene Evrope kojoj i sami stremimo. Vidite li u skorije vreme Srbiju u društvu država EU?

Naš glavni problem i nisu naši vekovni susedi Arbanasi nego upravo "razvijena Evropa", pa i Zapad uopšte (čast izuzecima), jer se ne bavi prevashodno rešavanjem krize i prevazilaženjem sukoba, štetnog i opasnog za sve, a ne samo za nas Srbe, nego se, nažalost, ponajviše bavi svojim "večnim interesima". U EU, rekao bih, baš i ne izgaraju od želje za našim prisustvom, što zbog našeg prijateljstva sa Rusijom, što iz svojih unutrašnjih razloga, i zato stalno postavljaju nove uslove, traže da prihvatimo njihovo "rešenje" za KiM i odlažu li, odlažu. Ako i kada dođemo na red, EU će biti sasvim drugačija nego što je danas, ukoliko, naravno, bude postojala. Reći ću šaljivo: bar za njenu buduću sudbinu nećemo mi Srbi biti krivi.

* Kako tumačite to što nam iz Brisela sugerišu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa EU, što je paravan za njihovu stalnu želju da uvedemo sankcije Rusiji?

Na to sam vam već odgovorio. Ma koliko članstvo u Uniji izgledalo privlačno sa ekonomskog aspekta, ne verujem da ćemo mi ikada kupiti za sebe člansku kartu po ceni uvođenja sankcija Rusiji ili bilo kakvih akata neprijateljstva prema toj velikoj, jednovernoj i bratskoj zemlji.

* Da li je u ovim globalnim gibanjima i oživljavanju hladnog rata pozicija vojno neutralne i samostalne Srbije uopšte održiva?

Mislim da jeste održiva - štaviše, i jedina realna šansa za opstanak Srbije na međunarodnoj pozornici.

* Kako komentarišete najave iz sveta da BiH čeka proces unitarizacije, što za nas znači nestanak Republike Srpske? Da li će srpski narod uspeti da spreči ovaj proces?

Republiku Srpsku je ogromnim žrtvama stvorio srpski narod i ona neće, ako Bog da, ni nestati niti se utopiti u unitarnu Bosnu. Nedavni izbori to pokazuju - građani Republike Srpske glasali su prvenstveno za Republiku Srpsku.

* Ukazali ste nedavno na izuzetno težak položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, na šta je sa najvišeg mesta u ovoj državi SPC ocenjena kao glavni nosilac velikosrpskog nacionalizma i udarna pesnica imperijalne Rusije na Balkanu. Kako ste shvatili i doživeli ovu poruku? Kako vidite budućnost Srpske crkve u Crnoj Gori?

Da bismo bilo koji problem počeli da rešavamo, moramo se s njim suočiti. Nije, do sada, sa odgovarajućeg mesta i na odgovarajući način, definisan položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Ukoliko je izjava koju pominjete pomogla da se otvoreno govori o problemima Srba - asimilaciji, diskriminaciji po različitim osnovama, brutalnom zatiranju i falsifikovanju istorije, pokušajima otimanja svetinja, kulturnog i verskog nasleđa - više sam nego zadovoljan. Pošto je Crna Gora istorijski klasična srpska zemlja, naša Sparta, kako se ranije govorilo, i SPC mora biti ono što jeste i što je oduvek tamo bila, pod bilo čijom vlašću, turskom, mletačkom, komunističkom, stožer Pravoslavlja i Srpstva, Srpstva u smislu čuvanja, negovanja i unapređivanja pravoslavne kulture, ali i jasne odbrane ugroženih prava naroda i pojedinaca. To nikako ne znači ugrožavanje države i vlasti ili njihovih prerogativa.

* Veliku pažnju je u javnosti izazvao predloženi nacrt novog ustava SPC. Da li će Pećka patrijaršija postati sastavni deo njenog zvaničnog naziva?

Velika pažnja javnosti sa jedne strane je dobra i svedoči da mnogi brinu o svojoj crkvi, njenom unutrašnjem ustrojstvu, položaju u društvu i slično. Sa druge strane, radi se o zaista uskostručnoj i interdisciplinarnoj problematici, koju ne poznaju, ili je veoma slabo poznaju, mnogi koji su se oglašavali. Bilo je tu i pomalo komičnih stavova, maltene da Ustav Crkve ide i na referendum i slično. Crkva ovom pitanju pristupa sa najvećom mogućom pažnjom. Tekst u osnovi nije sporan. Članovi Sabora su na prethodnom zasedanju izvršili uvid, diskutovali i dali određene sugestije, a potom je odlučeno da se te i nove sugestije još jedanput razmotre, tako da se usvajanje novog ustava očekuje na redovnom zasedanju, 2019. I napokon, istorijsko ime Srpske pravoslavne crkve jeste Pećka patrijaršija. Tako je bilo, tako će i biti. Ustavom će samo formalno biti vaspostavljeno. Pećki patrijaraški presto istorijsko je, aktuelno i trajno sedište SPC. I naziv Srpska pravoslavna crkva, mada novijeg datuma, svakako će ostati u upotrebi. 

* A kako se u savremenom društvu boriti protiv opšteg trenda otuđenja i samodovoljnosti? Dolazimo li do pozicije da je porodica prevaziđena, što nam sugerišu ideolozi nekih novih pokreta?

Prvi blagoslov i prva zapovest koju je Bog dao ljudima glasi: Rađajte se i množite se i napunite zemlju! Apostol Pavle tajnu braka i porodice u Poslanici Efescima poredi sa Hristom i Crkvom, a naš narod, koji možda i ne poznaje dovoljno bogoslovske nauke, suštinski sledi apostola Pavla, pa za porodicu kaže domaća crkva. To dovoljno govori o značaju porodice. Moramo se, kao narod, odupreti takvim ideologijama. Tu odgovornost medijskih poslenika nije manja od odgovornosti prosvetnih radnika. Crkva ima svoju veliku odgovornost u promovisanju porodice kao zdrave zajednice u kojoj žive i vaspitavaju se zdrave ličnosti. Posledice razbijanja normalne porodice su narkomanija, alkoholizam, otuđenost, bežanje u sekte i druge devijacije.

Izvor: novosti