И док су негатори климатских промјена, чији најутицајнији представник сједи у Бијелој кући, поново одбацили упозорења као наручену пропаганду, дио научне заједнице сматра да су опасности још веће јер је извјештај, како тврде, занемарио најслабију карику у ланцу климатских промјена – такозване тачке без повратка.

Ријеч је о факторима ризика код којих постоји опасност да, када се пређе једна прекретница, ефектом домина настане спирала повезаних неповољних догађаја. На примјер, топљење леда на половима је само по себи лоше јер он одбија дио сунчевих зрака и хлади планету. Међутим, када се отопи, тамна вода упија више топлоте и даље доприноси загријавању и топљењу леда, у врзином колу узрока и посљедица. Исто тако, топљење леда на Гренланду може да поремети голфску струју, што би довело до пораста нивоа мора и акумулирања топлоте у Јужном океану и потом убрзало топљење глечера на истоку Антарктика. Отапање леда изазива још један проблем, јер огољава и дестабилизује пермафрост, зону вјечитог леда. Одатле пријети да се ослободи велика количина метана, гаса који изазива већи ефекат стаклене баште од угљен-диоксида.

Роберт Лартер из „Британског антарктичког прегледа” описао је поларне ледене покриваче као „успаване џинове” који ће, ако пређу тачку без повратка, изазвати пустош.

„Док се ледени покривач топио послије посљедњег леденог доба, било је периода када се ниво мора подизао стопом већом од три метра у једном вијеку, што је брже него сада… Морамо бити веома опрезни да не пробудимо ове успаване џинове”, рекао је Лартер за „Гардијан”.

У извјештају стручњака УН за климатске промјене (ИПЦЦ) упозорава се да би планета за само 12 година могла да достигне пораст температуре од 1,5 Целзијусових степени у односу на прединдустријско доба. То је најамбициознија граница одређена Париским споразумом из 2015, док је горњи лимит постављен на два степена.

Разлика од пола степена је, по мишљењу стручњака ИПЦЦ, огромна. С порастом за 1,5 степени 14 одсто свјетске популације било би изложено смртоносним тропским таласима сваких пет година, док с два степена више тај проценат расте на 37. У првом сценарију, 350 милиона становника у градовима трпјело би несташице воде а корални гребени би масовно одумирали. У другом, 411 милиона становника остајало би без воде, а корали би „углавном нестали”. Са два степена топлијом планетом, мање хране било би на располагању становницима у дијеловима Африке, у Средоземљу, централној Европи и у регији Амазона.

Један од копредсједавајућих ИПЦЦ Панмао Жај нагласио је да се већ уочавају посљедице глобалног загријавања од једног степена, а то су све екстремније временске прилике, пораст нивоа мора и нестајање леда на Арктику.

У извјештају се наводи да ће већ до 2030. године свјетска температура бити за 1,5 степени изнад преиндустријског доба, што ће убрзати ризик од екстремних суша, шумских пожара, поплава и несташице хране за стотине милиона људи. Да би се одржала на том нивоу, обновљиви извори енергије требало би да обезбиједе 70 до 85 посто снабдијевања струјом до 2050. у односу на садашњих око 25 процената, а глобалне емисије угљен-диоксида требало би да падну за око 45 процената до 2030. године са нивоа из 2010. Аутори признају да тај циљ вјероватно неће бити испуњен, а да ће се штета поправити коришћењем технологије апсорбовања угљен-диоксида.

Закључак је да се емисије могу смањити, али да успјех зависи од политичких лидера. Ако владе у наредне двије године не буду показале амбицију да смање емисију гасова који заробљавају топлоту, то ће значити да су свјесно одустале од зацртаних 1,5 степени. Циљ извјештаја је да пружи смјернице не само политичарима него и појединцима за то како да промјеном личих навика дају допринос: од мање потрошње меса, преко енергетски ефикасних уређаја до ређег коришћења авионског превоза.

Извор: Политика