О Катедри за србистику, на којој ради већ 20 година, каже да је она „браник српске постојаности“ на нашим просторима и да је то нешто што је општепознато, не само међу српским филолозима, него и много шире.

Фронтал: Шта је за Вас ћирилица, колико je онa важнa у опстанку српског народа и у борби против оних који би је радо укинули и забранили?

Саша Кнежевић: Не свиђа ми се теза о опстанку српског народа. Срби нису угрожена врста па да се стално понавља та теза. Срби треба да живе и раде као сав нормалан свијет на развоју свог национа. Нико нас не угрожава биолошки осим нас самих. Само Српкиње и Срби могу рађати нове генерације Срба, као што само Срби могу очувати ћирилицу. Српска ћирилица је идентитетски ресурс српског народа и њу није успјела уништити ниједна окупациона сила која ју је тек привремено забрањивала на овим просторима. Ћирилице ће бити док буде било Срба који желе бити Србима и ту никакав спољни фактор није и не може бити пресудан. Ако некоме смета, то је њихов проблем, знате, да се ћирилица није користила у Хрватској, не би је усташе забрањивале и из тога настаје комплекс коме су подложне слабашне културе које своје утемељење покушавају засновати на негацији других и бољих. Данас ћирилицу нико не може забранити и њу могу угрозити само Срби њеним некоришћењем.

Фронтал: Какав је положај ћирилице данас у српском друштву, колико и на који начин је она угрожена?

Саша Кнежевић: Српско друштво је сувише широк појам, али мислим да ми на овим просторима треба да се бавимо њеним статусом у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Суштински њен је статус најбољи у Републици Српској. У Федерацији БиХ ћирилица дијели судбу преосталих Срба у њој. Босанска вила у Сарајеву се штампа латиницом и то је довољан коментар. Знакови поред пута су исписани на оба писма, али не вјерујем да се у Федерацији објављују уџбеници на ћирилици, а 1867. за турског земана у Босанско-вилајетској је печатан ћирилични Буквар за основне школе. Законски се прописи вјероватно поштују, али стварна равноправност не постоји. Занимљиво је видјети „Зборник“ посвећен сакупљачу народних умотворина Мехмед-бегу Капетановићу Љубушаку из 1992. године, у коме су радови већине сарајевских истраживача, ондашњих Муслимана, штампани ћирилицом, као што је и Љубушаково „Народно благо“, након латиничног добило и издање на ћирилици истих година када је штампан и буквар, по чему испада да су Срби имали већа права за вријеме Топал Осман-паше него данас. Дакле, ћирилица дијели народну судбину, гдје нема Срба, нема ни ћирилице.

Фронтал: Иако се многи од нас позивају на патриотизам, угоститељске објекте и радње често називају страним именима, кажу због популарности. Како утицати на њих и друге да је ћирилица много љепша?

Саша Кнежевић: У питању је садржан и одговор на питање. Зашто се користи појам патриотизам када постоји лијепа српска ријеч родољубље, ваљда да дјелује паметније, модерније у сваком случају. Помодарство је веома опасна ствар у данашње вријеме. Млади су веома склони трендовима, а онда стари, понекад и не схватајући њихово значење, а да би били у тренду те трендове додатно искривљују. Утицати се не може, али за то могу постојати законска рјешења којима би се привилеговале фирме које користе ћирилицу, не само на натписима, него у  јеловницима, у којима неће стајати напиТци, натписима изнад рафова на којима ће умјесто прехраНбени стајати прехрамбени производи и слично. Тај процес треба започети у јавним институцијама. У домовима здравља или болницама сви натписи морају бити ћирилични, докторима се мора избрисати тачка иза др, у општинама сви натписи и сва имена морају бити исписана ћирилицом, осим ако онај чије је име не захтијева друкчије.

Фронтал: Ни у локалним заједницама немају много интереса да таквих назива на улицама њихових градова и општина буде што више. Не постоји, кажу, никаква могућност да на то утичу? Изговор или не?

Саша Кнежевић: Ја не знам да постоји истраживање такве врсте које би потврдило ту тезу. Не вјерујем да је начелницима општина у Федерацији стало да натписи у њиховим срединама имају ћириличну варијанту, али их закон присиљава на то. То није питање њихове добре воље, него прописа. Професори не доносе прописе нити могу утицати на њихово доношење, али можемо апеловати, заједно са свјесним појединцима из медија, на њихово доношење. Питање је, дакле, коме у Републици Српској смета доношење Закона о употреби језика и писма?

Фронтал: Бошњачка страна често избјегава Србе у БиХ називати само Србима, већ босански Срби, православни Босанци и слично. Како се одупријети томе, јер многи често улазе у конфликте због таквих провокација?

Саша Кнежевић: Бесмислено је због тога улазити у било какве конфликте. Не може територијално одређење детерминисати национално. По рођењу ја сам Босанац, јер сам рођен у Сарајаву, али сам, као и сви моји преци, по националности Србин. Србин сам био и у претходној држави, Србин бих био и у Никарагви. Опет је у питању комплекс оних чији су преци били Срби, тако се изјашњавали на пописима у двадесетом вијеку, кад више нису били Турци, па били муслимани, па Муслимани и онда постали Бошњаци. Ми смо све вријеме били Срби. Има Мухамед Филиповић тезу да је Богољуб Петрановић, као обреновићевски шпијун донио са собом српско име у ове крајеве, а заборавља да је Српска православна црква имала своје богомоље много прије него што се први добри Бошњанин потурчио.

Фронтал: Како коментаришете тврдње бошњачке стране да је Вук Караџић преписао „босански“ рјечник, односно са рјечника који је настао 187 година раније?

Саша Кнежевић: Ово је веома добро питање јер ћу кроз њега одговорити на једну веома важну појаву. Срби су склони да се залијећу и улазе у бесмислене расправе са потпуно небитним појединцима и о потпуно излишним темама чиме само њима дају на значају. У години када би се на све стране требала обиљежавати двјестогодишњица Вуковог Рјечника институције ћуте, дријемају, „Племе моје сном мртвијем спава“, и када студенти Катедре за србистику Филозофског факултета на Палама организују сјајну приредбу тим поводом, ниједна телевизија не налази за сходно да то сними и прикаже у јавности. Да је среће, цијело љето би општинске славе започињале тиме, а не концертима преплаћених дрмогузачица. Ниједан наш проблем не долази од других, већ од нас самих.

Фронтал: Многи сматрају да је Катедра за Српски језик и књижевност „најјача“ на Филозофском факултету, колико Вам то значи за ових 20-ак година колико ту радите и колико сте задовољни успјехом студената који су дипломирали на тој катедри?

Саша Кнежевић: Четврт вијека је Катедра за србистику темељ Филозофског факултета. Та је Катедра браник српске постојаности на овим просторима и то је општепознато не само међу српским филолозима, него и много шире. Професори ове Катедре су ове године по први пут у историји учествовали на Међународном конгресу слависта и поред свих покушаја опструкције из Сарајева поред наших имена је стајало БиХ – Република Српска. То је доказ да треба бити упоран, али и мудар у остваривању својих права. Томе настојимо научити и своје студенте и успијевамо у томе. Већина професора српског језика и књижевности у источном дијелу Републике Српске су били студенти ове катедре и овог факултета. На њиховим часовима се пише ћирилицом и за њих не постоји дилема којим језиком говоре, да ли је „Хасанагиница“ српска народна пјесма и да ли је Иво Андрић српски писац. То су темељи на којима се гради национална свијест.

Наши ђаци и студенти немају проблем са својим националним идентитетом, он им се намеће изван школских клупа кроз трендове и медијске шарене лаже. Константно им се потура теза о непотребности знања и предоминацији вјештина, као да смо на почетку цивилизације. Намеће им се теза како они нису потребни друштву у транзицији у којем је свакако све релативно и у коме је писменост, као и свака друга елементарна културна доктрина,  ирелевантна категорија. Зато на крају поново апелујем, јер нисам у прилици да доносим законе, да се донесе пропис по коме би сваки медиј или јавно гласило било које врсте морало имати запосленог новинара и лектора српског језика, јер је то најбољи начин да се спријечи цунами неписмености и бруталног примитивизма којима су изложени грађани Републике Српске. За један дан бисмо ријешили питање незапослених професора српског језика и новинара у Републици Српској и трајно ријешили питање очувања српског језика и ћирилице у јавној сфери.

Фронтал/Миљан Рашевић