FRONTAL: Gospođo Šećibović, kao načelnica za obrazovanje Raškog, Rasinskog i Moravičkog okruga, a kasnije i savjetnica u Ministasrvu rada, zapošljavanja i socijalne politike ostavili ste dubok trag svojim radom u vladi premijera Đinđića. Danas ste, opet, uspješna poslovna i društveno-politički aktivna žena, koja živi i radi u Bosni i Hercegovini. Postoji li po vašem mišljenju razlika između položaja i statusa žena u Srbiji i Bosni i Hercegovini?

Veliko hvala na ovom pitanju, jer ovo pitanje zahteva zaista ozbiljnu analizu koja uključuje ne samo ženu već i sve one prilike i neprilike sa kojima se žena suočava tokom svog života, od rođenja, okruženja u kome sazreva pa i do ulaska u neku novu porodicu koja izvorno  nije njena porodica, porodica koja nosi neke nove običaje, nove prilike i sve te neke situacije koje oblikuju jedan  period u životu svake žene. Vreme u koje ste me vratili pre 17 godina je podrazumevalo i neku drugu Marijanu, mlađu ženu koja je bila puna entuzijazma, volje i želje za uspehom i dokazivanjem. Bilo je to neko vreme koje sada sa ove distance zasigurno mislim da se ne može ponoviti jer energija koju je nosio pokojni premijer Đinđić pa mogu slobodno reći i dobar deo njegove vlade bila je neverovatna. Niko nije postavljao pitanje dužine radnog vremena, obima posla, pa i plate, a sve to samo iz jednog razloga, osvojili smo slobodu. Sloboda je podrazumevala  preuzimanje odgovornosti, a odgovornost je bila velika.

Nasleđe koje je ostavio Slobodan Milošević je bilo teško breme za nošenje. Urušenu zemlju sa urušenim sistemom vrednosti, trebalo je pokrenuti. Premijer Đinđić je to jedino mogao i uspeo u tome. Te tri godine do ubistva premijera pokazale su da Srbija ima dobre stručnjake, kvalitetne radnike, da u Srbiji ima znanja i stvari se mogu posložiti.  U životu vam se ukaže prilika i iskoristite je ili ne, a ja za sebe mogu reći da sam priliku, pruženu šansu iskoristila na najbolji način. Bila sam mlada žena koja je sa 34.godine bila već majka dvoje male dece i koja je u tom trenutku imala svu podršku svoje porodice da bih mogla da se posvetim svojoj karijeri. 

Ono što je jako važno istaći, velika je razlika u poštovanju prema znanju koje žena nosu u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. U Bosni i Hercegovini je gotovo nemoguće da žena uspe ako nije pripadnica neke od vladajućih partija, a u Srbiji to baš i nije slučaj. U Srbiji se žena i njene sposobnosti mnogo više poštuju nego u Bosni i Hercegovini. Kada sam došla na mesto načelnice za obrazovanje za Raški, Rasinski i Moravički okrug (bilo bi dobro da našim čitaocima napravimo tu paralelu između okruga i kantona i funkcija – okrug u Srbiji je kanton u Bosni I Hercegovini, a načelnik okruga za obrazovanje u Srbiji je funkcija kantonalnog ministra u Bosni Hercegovini, pa često volim da se našalim, a u svakoj šali ima i zbilje kada se moje kolege ministri žale na obim posla, volim da im spočitam i kažem “to što Vi radite je apsolutno ništa, ja sam bila Vi  puta 3 – imala sam u nadležnosti 200 škola, 200 direktora, a koliko je samo to učenika) nisam bila član Demokratske stranke koja je bila vladajuća stranka u Srbiji iz koje je i sam premijer. Na mesto načelnika sam došla po preporuci jednog uglednog profesora koji je u nekom period pratio moj rad u srednjim školama, aktivnosti u koje sam bila uključena van posla i jednostavno …dobila sam poziv od ministra, sada već pokojnog, prof.dr Gaše Kneževiča. Ukazano poverenje sam na najbolji način opravdala. Posao na koji sam kasnije otišla u Ministarstvo rada, zapošljava i socijalne politike je takođe podrazumevao puno odricanja, rada, ulaganja u svoje znanje. Sva ta enrgija je nešto što nedostaje mladim ženama u Bosni i Hercegovini.  Energija je preduslov za ličnu satisfakciju da uradite nešto za sebe i okruženje u kome se nalazite.

Kako sam svakodnevno u kontaktu sa curama, mladim ženama (kao profesor na fakultetu), teško mi pada kada ne mogu da pronađem u njihovim očima tu iskru koja govori o želji da budu svoje, zadovoljne sobom i poslom kojim se bave. Imam utisak da im je puno toga teško, da su im mnogo, mnogo važnije druženja sa prijateljima, ispijanja kafe nego čitanje knjige, odlazak u pozorište, bioskop ili neku tribinu. Kako sam veliki ljubitelj pozorišta i trudim se da pratim pozorišni repertoar Kamenog teatra, sa žaljenjem moram reći da na svim tim predstavama ima jako malo, neznatno mladih ljudi, cura koja žele nešto da vide, nešto što će provocirati njihove stavove. Kultura je nekako taj segment koji može da vas ponese, da udahnete to nešto, dobijete krila, poletite i napravite dobre stvari. Kada šetate bilo kojim gradom u Bosni I Hercegovini videćete da sve mlade devojke, pa i žene dosta liče jedna na drugu – slično se odevaju, sve one koje nose duge kose su uglavnom ravnih, ispeglanih frizura, visokih potpetica, veštačkih noktiju. Tako ne izgleda žena koja se bori u društvu za svoj položaj, koja želi svojim znanjem da se nametne i dokaže da se bez nje ne može. Ova žena borac je svoja, ona liči samo na sebe i duh je ono što nju izdvaja od drugih. Deset godina boravka u Bosni i Hercegovini suočilo me je sa puno pitanja na koja ne mogu dati smislene odgovore kada je žena u pitanju, uvek mi nešto u odgovorima nedostaje – jasno je da je Bosna i Hercegovina patrijahalno na višem nivou nego Srbija, ali to nije smetnja, to može biti prednost bosanskohercegovačkoj ženi. Patrijarhat u mojoj glavi znači uređen sistem sa jasno postavljenim pravilima u kojima je žena sve samo ne zatvorena. Naprotiv, žena ima mogućnost školovanja, zaposlenja i ličnog ostvarenja. Njoj nije potrebna partijska knjižica za dokazivanje svog znanja.

FRONTAL: Ženska politička platforma kao vlada u sjeni i korektiv postojećih politika” najnoviji je projekat koji ste pokrenuli skupa sa jednim brojem entuzijastica koje se, čini se, kao i vi, nisu spremne pomiriti sa postojećim statusom žena u BiH. O čemu se tačno radi, i ko su dame koje pored vas nose ovu ideju?

Ženska politička platforma kao vlada u sjeni je dobila svoj naziv sa kojim smo se preko društvenih mreža predstavili javnosti, zovemo se NA POTEZU. Sam naziv grupe ekspertica govori da smo mi, žene od znanja i pera sada na potezu I želimo da pokažemo da u nama postoji to znanje, iskrena želja i namera da se dobre stvari urade za Bosnu i Hercegovinu i ovaj divan narod koji u njoj živi. Najpre godine muka, boli i tuge, zatim godine mrcvarenja, a na kraju osećaja da smo svi skupa postali taoci jedne grupe ljudi koji su se odvojili od običnih ljudi, koji žive u svojim svetovima, koji ne znaju za muku, glad, siromaštvo I tugu, sve ovo pobrajano je otvorilo projekat “NA POTEZU” kao vid pobune i traženje načina da se stvari promene. Vama će možda izgledati ideja utopijska, ali ja duboko verujem u ovaj projekat jer znam, prošla sam ovo stanje u kome je bosanskohercegovački čovek danas (krajem devedesetih poželjne destinacije za ljude koji su živeli u Srbiji su bili Australija i Novi Zeland). 

Mnogo mojih prijatelja je odselilo i nisu se vratili i nikada se sigurno neće ni vratiti, tako da ovo sa čim se suočavamo danas u BiH nije meni nepoznato, samo sada znam kako to zaustaviti. Tih devedesetih sam još bila mlada i puno toga nisam znala, ali iskustvo i godine su najveći kapital koji možete poneti sa sobom. Naš program je usmeren na ključne segmente za razvoj svakog ozbiljnog društva – obrazovanje, kultura, zdravstvo, mladi i sport, očuvanje životne sredine i zapošljavanje. Ekonomija, privreda, pravosuđe…sve su to stvari koje izlaze iz obrazovnog sistema, bez dobro postavljenog obrazovnog sistema nema privrede, nema stabilne ekonomije, nemoguće je izboriti se protiv korupcije. Svaka ozbiljna država svoje temelje zasniva na obrazovanju. 

Na žalost u Bosni i Hercegovini političari spomenu obrazovanje kroz svoje programe a da ih pitate nešto dublje da vam kažu, ništa niko ne zna. Dame koje nose ovaj projekat su prof.dr Amra Bratovčić sa Tehnološkog fakulteta, Univerziteta u Tuzli, mr.Zerina Hadžić, stomatologa, koja je trenutno na doktorskim studijama, mr. Ivana Krstanović, magistrica engleskog jezika, lektorica, prevoditeljica, članica Društva novinara BiH, mr.Ljubinka Kulišić, magistrica muzičkog izvođenja koju je inače bosanskohercegovačka javnost upoznala i kroz pokušaj građanskog otpora, “PODRŽIMO SESTRE KULIŠIĆ”, Maja Kostović, diplomirani menadžer u sportu koja pokazuje da sport nije samo rezervisan za muškarce, Amna Popovac, diplomirani elektroinžinjer i poduzetnica koju bosanskohercegovačka javnost poznaje kao društveno angažovanu mladu ženu koja dosta vremena provodi u radu sa mladima. Članica je mnogih udruženja i grupa kojima je cilj stvaranje boljeg poslovnog okruženja u BiH i obrazovanje mladih lidera. Naša Amna je članica Mreže žena graditelja mira. Naravno je ovo je naš početak, projekat je na početku, još puno prostora ima za žene koje žele svojim znanjem da doprinesu boljem životu u Bosni I Hercegovini. Tokom septembra meseca, predstavićemo se bosanskohercegovačkoj javnosti svojom platformom koja će dati jasno naše smernice i ciljeve. Čeka nas ozbiljan posao na jesen, obilazak gradova u Bosni I Hercegovini, širenje ideje i razgovor sa ljudima kako bi uspeli da spoznamo sve problema sa kojim se susreće običan čovek. Mi znamo jedno i to želimo – da budemo u funkciji običnog čoveka jer on je bogatstvo Bosne i Hercegovine.

FRONTAL: U BiH prisutna je diskriminacija više društvenih i socijalnih grupa po različitim osnovama. Jedna od njih je i različit odnos prema porodiljama u kantonima i entitetima kada je u pitanju i onako mizerna porodiljska naknada. Nisu li bosanskohercegovačke žene ovdje zakazale kada je u pitanju njihova međusobna solidarnost?

Solidarnost među ženama je inače veliki problem kod bosanskohercegovačkih žena.  Da li je u pitanju ljubomora, zavist, šta je to u njihovim glavama, teško je doći do odgovora. Pitanje porodiljskih naknada je samo kap u moru kada se posmatra položaj žene u društvu. Ona nije stimulisana da rađa, da se ostvari kao majka. Politike su svojim nemarom, nebrigom,  neiskrenošću jasno poslale poruku da dete rođeno u Sarajevu vredi više nego dete rođeno u nekom drugom kantonu jer porodilja u Sarajevu ima daleko veće doprinose nego porodilja u bilo kom drugom kantonu. Drugi problem je što poslodavci prilikom razgovora za posao, najpre pitaju mladu ženu da li je zasnovala porodicu i da li ima nameru rađati decu, a to je više nego strašno! Bosna i Hercegovina na jednoj strani se suočava sa belom kugom, mladi se sve teže odlučuju na bračnu zajednicu, a na drugoj strani su autistični političari koji su uglavnom skoncentrisani u centrima - Sarajevu i Banja Luci, pa ne vide napuštene kuće, napuštena sela, sporadično čuju da im se škole tamo negde zatvaraju jer dece nema, a i ne rađaju se. Njih se to ne tiče, oni tih problema nemaju, njihova deca su dobro zbrinuta. Nije rešenje u solidarnosti, bilo bi dobro da je ima više, rešenje je u sistemskom pristupu i poštovanju  donetih, napisanih i usvojenih Zakona.

FRONTAL: Čini se da se glas žena o njihovom položaju u BiH ne čuje dovoljno u javnosti. Kao stručnjak u polju komunikologije, recite nam molimo vas šta je po vašem mišljenju razlog tome?

Mediji su u dobrom zakazali. Uglavnom se svi sete žene za 8.mart, poslednjih godina je u modi Valentinovo,  žene su interesantne pred izbore kada se otvori pitanje njihove zastupljenosti na famoznim listama ili se pak okrenu ženi kada ona/one postignu neke od vrhunskih rezultata u sportu, nauci, umetnosti, te ih ne mogu izbeći. Nažalost, političke stranke su preuzele uređivačke politike u medijima. Međutim…postoji nešto što se zove i neposlušnost i nemoguće je sve koji se pobune otpustiti sa posla. Nekako su i novinari zakazali, moralno zakazali. Sve vuče jedno – drugo, na sceni su uzročno-poslednični odnos i zato svi trpimo.

FRONTAL: I pored toga što se svaka politička partija barem deklarativno zagovara veći uticaj žena u politici, te u svojoj organizacionoj strukturi ima neku vrstu pokreta koji okuplja i proklamuje navedeno, svjedoci smo da je i ovaj put veoma mali broj žena na prvim na stranačkim listama. Kako konačno otrgnuti barem komad moći koju, očigledno, muškarci u strankama ne misle dobrovoljno predati?

Postavlja se ključno pitanje – da li je i jedna žena rekla da želi da nosi listu, da li je i jedna žena rekla da želi da vodi jednu političku partiju, da li je i jedna žena spremna da izađe glasno i kaže JA ZNAM, JA MOGU, JA TO ŽELIM! Ja to nisam čula. Ne vide muškarci u Bosni i Hercegovini ženu na vodećim pozicijama. Ona može biti direktorica vrtića, osnovne ili srednje škole, možda negde i dekan/dekanesa nekog fakulteta, retko rektorica, ali direktorica velikih kompanija, u Bosni I Hercegovini, NE! Nekako je tužna spoznaja da su žene u Bosni i Hercegovini prećutno pristale na to “drugo” mesto, to neko mesto iza, mesto na čekanju. To je nedostatak one energije sa početka priča, jer ne verujem da žena ima problem sa samovrednovanjem. Energija i koren u vaspitanju su zadrške za uspeh!

FRONTAL: Na kraju, žene su kroz našu, balkansku istoriju, u najtežim trenucima uvijek bile najjače. Ima li onda mjesta sumnji da će ipak na kraju izboriti za ono što im pripada?

Hm…jako teško pitanje. Sa jedne strane imamo Euripidovo shvatanje “ženama škodi preterano razvijen intelekt”, zatim Demostena koji je sve sažeo u sledećem “Imamo prijateljice zarad užitka,  naložnice zarad svakodnevnog telesnog zdravlja i supruge da nam rađaju potomke”, a na  nekoj trećoj strani je Pikaso, dobar poznavalac žena. Za njega “Postoje samo dve vrste žena- boginje i otirači. A opet, jednoj pudlici, ništa nije tako slično kao druga podlica. To važi i za žene”.  Nekako je sve žena u Bosni i Hercegovini sažeta u ovim opisima. Ali ja duboko verujem da mi možemo uspeti, ako ništa drugo, nateraćemo muškarce da nas prihvate kao ravnopravne partnere kako u politici, tako i u svim ostalim sferama društva.

Autor: Denis Čarkadžić

Frontal