FRONTAL: Na konkursu Filmskog centra Srbije najviše novca za realizaciju dobio je film „Toma“ o Tomi Zdravkoviću, čiji je režiser Dragan Bjelogrić a biće rađen po Vašem scenariju. Koliko Vam to znači i šta Vas je motivisalo da napišete priču o jednom od naših najvećih boema?

PEJAKOVIĆ: Željko Joksimović i njegov menadžer Bane Obradović su godinama gajili ideju da jednom snime film o Tomi. Kasnije smo se tom timu priključili Bjela i ja. Toma jeste jedan od najvećih i najplodnijih autora naše savremene narodne muzike, vrlo karakterističnog zvuka, harmonije i emocije, ali je i simbol jednog vremena, vremena real-socijalizma i zabluda, rekao bih. 

FRONTAL: Kakvu nam priču donosi film i kada je planiran početak snimanja?

PEJAKOVIĆ: Scenario je rađen po narudžbi i skoro dvije godine sam se spremao da uđem u pisanje priče, a kasnije i scenarija. Toma je čovejk jednog vremena koje mi, 52-godišnjaci, poznajemo i sjećamo ga se. I ovo i jeste priča o tom vremenu i jednom Tomi u njemu. Međutim, pokušao sam izbjegnem anegdotski način pripovijedanja, da izbjegnem gomilu anegdota o Tomi i napišem scenario o čovjeku koji je simbol jednog vremena i koji, zajedno sa njim, propada, uz pucanje i pjesmu. Tozovac je imao zanimljivu opasku, rekao je, ako praviš film o Tomi, neka bude kaubojski. To je vrlo tačno rekao, jer je Tomin život baš to - kaubojski film. A kada će snimanje, e, to ne znam...

FRONTAL: Kome će pripasti čast da glumi Tomu Zdravkovića? Da li će to biti Željko Joksimović ili Vi ipak vidite nekog drugog u toj ulozi?

PEJAKOVIĆ: Ne znam ni to. Ne vjerujem da će to biti Željko, iako on ima glumačkog dara, to znam još iz vremena kada nije bio ultra-popularan, kad smo se i upoznali, sredinom 90-tih... Režiser će odlučiti.

FRONTAL: Glumac, reditelj, scenarista, muzičar. Šta Vas najviše ispunjava i kako uspjevate da se posvetite ovom širokom opisu uloga?

PEJAKOVIĆ: Radim ono što sam uvijek radio. Od jednog posla ne mogu da živim, a i ne živi mi se od jednog posla. Uvijek sam šetao, kretao se kroz razne esnafe i zanate. To mi je prirodno stanje. Mada, to može da dovede do površnosti u radu, ali trudim se da to izbjegnem koliko god mogu.

FRONTAL: Nedavno ste izdali novi singl „Svaku noć je isti mrak“, a uskoro izlazi i novi album „4 prsta“. Kakva je simoblika naziva „4 prsta“ i kakve su reakcije na novi singl?

PEJAKOVIĆ: Reakcije su dobre, ali, iskreno, ja čekam da izađe album. Ovaj prvi singl je stara stvar, ona ne odražava na pravi način duh četvrtog albuma. 4 Prsta su moj najbolji album. Znam da se mnogi neće složiti, ali ja se nikad nisam radovao izlasku ploče kao što se sad radujem i iščekujem. Vrlo ličan album, ali i vrlo šaren, raznolik. I tu je Voja Aralica pokazao svoje veliko majstorstvo - savršena produkcija. Bez Voje ne bi bilo ni moje muzike. A simbolike nema puno - ja sam rođen s četiri prsta na desnoj ruci. Nemam mali prst i kad ću ako ne sad, četvrtom albumu dati ime - 4 Prsta.

FRONTAL: Album „4 prsta“ je snimljen sa bendom u nešto drugačijoj postavi. O čemu se tačno radi i da li imate novi naziv za bend?

PEJAKOVIĆ: Napravio sam ono što sam odavno htio - manji, džez-fank bend. Sa ubicama za instrumentima i dušama u grudima. Čast mi je da sviram sa takvim muzičarima: Ivan Aleksijević, Milan Pavković Pavke i Duca Ivanišević. I, naravno, Voja Aralica. Sa nama je i Dado Gajić, stari član benda, ali sada kao tonac i tehnička podrška. Bend je moj, pa se tako i zove. I tako će se zvati i ubuduće.

FRONTAL: Da možete promijeniti jednu stvar na svijetu, šta bi to bilo?

PEJAKOVIĆ: Bio bih pažljiviji sa ljudima. Gajio bih otmenost u sebi, a ne kult revolucionarnog primitivizma i ogrijehovljenosti. 

FRONTAL: Beograd ili Banja Luka? Jel možete napraviti paralelu između ova dva grada i njihove uloge u Vašem životu?

PEJAKOVIĆ: Ja živim u oba grada. Meni je to jedan prostor i doživljavam ga kao svoju otadžbinu. U Beogradu bih trebao da živim, a u Banjaluci zaista živim. Lakše je živjeti u manjem gradu. A Beograd je tu, blizu, i treba da je sve bliže...

Autor: Danka Savić