Portugalska vlada je povećala minimalnu zaradu, ukinula povećanje PDV-a, vratila socijalnu pomoć siromašnijim i porodicama sa više dece. Uveden je i jedan dodatni porez, na luksuzne nekretnine, vredne više od 600.000 evra. Budžetski deficit za 2016. bio je ispod 2,1 BDP-a, najniži još od revolucije koja je srušila režim diktatora Antonija Salazara 1974.

Antoniju Kosti su u 2018. potrebne samo dve stvari. Da ekonomija nastavi da se oporavlja i da Benfika nastavi da pobeđuje.

Potonja stvar bila bi čudo svoje vrste, pošto je omiljeni tim premijera Portugalije ispao iz Lige šampiona sa šest glat-poraza, a u prvenstvu su rivali Porto i Sporting ispred njih; no ovo prvo, to je već nešto što je izvesno, i što više nije ni neobično, mada i dalje izaziva pozornost širom Evrope.

Portugaliji se dešava, kao što je napisao moj novostečeni prijatelj, novinar ekonomske rubrike uglednog lista Publiko, Seržio Anibal, "kriza dobrih vesti". Jedna od retkih država sa levičarskom vladom u Evropskoj uniji odbacila je, na zgražavanje "partnera", nametnute mere štednje, izašla iz dilova sa MMF-om i Evropskom centralnom bankom, i već pune dve godine teraju po svome. I ide im, pohvaliće se svuda Antonio Kosta, baš dobro.

Bernardo Kosta Figeira je lice izmenjene, optimistične Portugalije. Nije mladi hipster iz nekog ateljea u Bario Altu, nije ni preduzetnik iz Alfame, u čijim će restoranima umešni ugostitelji podvaliti turistima -- i u decembru, na prijatnih petnaestak stepeni, ima ih tma, tumaraju ulicama sa mapama i foto-aparatima i guraju se u karakteristične žute tramvaje -- prosečan fado kao da je vrhunski fado (dobro, cepidlačimo, ako fado uopšte može da bude prosečan), Bernardo ima pedesetak i kusur godina, široki osmeh, duži kecelju Benfike oko struka u klupskoj radnji/kafiću u Rua Augusta u centru grada, i ozbiljnu volju da ne odustane.

Kada je u jeku krize ostao bez posla kojim se bavio ceo život, prešao je na kelnerski zanat, a onda je odlučio da u isto vreme iskoristi procvat turizma i postao vodič za one "šetajuće ture" po gradu. U vreme kada njegovi ispisnici iz Srbije provode godine na birou, bez ikakve nade u prekvalifikaciju, ili biju ogorčenu bitku sa modernim tehnologijama, Bernardo je napravio sajt na engleskom da ga turisti lakše nađu.

"Šta je trebalo, da platim nekome da mi napravi sajt? Ne, seo sam za kompjuter, uključio one tutorijale na Jutjubu i četiri dana ih gledao. Pa sam se bacio na posao, i sve uradio sam."

To "uradi sam" je mantra nove Portugalije, od vlade Antonija Koste, lidera Socijalističke partije, koju podržavaju Levi blok, Portugalska komunistička partija i Ekološka partija "Zeleni", pa naniže. To, i ona široka, južnjačka gostoljubivost i optimizam.

Okej, nije kao da je narod koji je izmislio neprevodivi termin "saudade" da označi neuhvatljivu tugu, melanholiju i neizdrž mornara i ljubavnika, narod Pesoe i Saramaga, odjednom postao srećan, i dosta će mi sagovornika u Lisabonu reći da strahuje od naredne krize, koja bi mogla da sruši celu evrozonu, a ne samo fragilnu portugalsku privredu na putu oporavka, ali stvarno im ide neporecivo dobro. Uprkos svim predviđanjima i upozorenjima.

Pa dobro, može li Portugalija da bude uzor za druge države koje su u sličnom problemu? Ima li u Lisabonu, ne računajući naše fudbalere i brojne iseljenike koji se "nikad ne bi vratili", ikakve lekcije za Serviju, kako na milozvučnom jeziku nazivaju našu zemlju? Kako su se oni oporavili iz kandži dugovanja, krize i nemaštine i počeli da, sa krajnjeg zapada kontinenta, emituju taj feel-good faktor na koji će naleći, šta god o njemu mislili, Džeremi Korbin?

Kriza iz 2008. je skoro obezglavila portugalsku ekonomiju. Godine 2011. su MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka obezbedili državi pojas za spasavanje vredan 78 milijardi dolara, ali uz nametnute mere štednje, pošto je 2010. deficit bio više od 11 odsto. Kreditori su, naravno, zahtevali stezanje kaiša koje je tadašnja konzervativna vlada Socijaldemokratske partije (nemojte da vas ime zavara, ovo je desni centar) i premijera Pedra Pasosa Koelja vrlo entuzijastično sprovela u delo.

Za dve godine, izdvajanja za obrazovanje bila su smanjena za 23 odsto. Gotovo istovetno pogođeni su zdravstvo i socijalna zaštita. Privreda je posrnula 3,2 odsto u 2012, nezaposlenost je bila na vrhuncu 2013, sa 17,5 odsto (skoro 40 procenata među mladima), a 2012. godine 41 odsto više kompanija proglasilo je bankrot nego godinu dana ranije.

Sve to je bilo neophodno, tvrdili su u vladi, ponavljao je premijer Koeljo u udarnim informativnim emisijama, da bi sutra bilo bolje. Od penzionera i zaposlenih u javnom sektoru se, zvuči li vam to poznato, očekivalo da podnesu najveću žrtvu, pa su plate u javnim preduzećima i ministarstvima smanjene za 30 odsto. Ukinuta su čak i četiri državna praznika, povećano je radno vreme, a glavni refren vlasti -- setićete se, garant, i ovoga -- bio je da su Portugalci postali previše lenji i da moraju više da rade.

Eksperiment se završio na izborima.

Antonio Kosta je u novembru 2015, kada je Portugalija već odbila poslednju tranšu kredita, došao na vlast, nakon što je napravio koaliciju sa krajnjom levicom. Konzervativci, koji su dobili relativnu većinu, njegov su pakt sa "radikalima" i "komunistima" nazvali "žeringonsa", što je posprdni portugalski termin za komplikovanu mašinu koja ne funkcioniše. Bezvredno sokoćalo, drugim rečima. Neki drugi su, jednako s odsustvom nežnosti, naveli da je reč o "vudu ekonomiji": nemoguće je, govorili su, odbaciti mere štednje i ispuniti stroge fiskalne mete.

Svi su predviđali propast. Sumnjičavo su vrteli glavama i spremali se za "novu Grčku", za prvog kandidata koji će biti najuren iz evrozone.

Ali Kosta je uspeo. Rezanja su uništavala potrošnju, i da bi došlo do oporavka, potražnja je morala da se stimuliše. Vlada je povećala minimalnu zaradu, ukinula povećanje PDV-a, vratila socijalnu pomoć siromašnijim i porodicama sa više dece. Uveden je i jedan dodatni porez, na luksuzne nekretnine, vredne više od 600.000 evra.

Budžetski deficit za 2016. bio je ispod 2,1 BDP-a, najniži još od revolucije koja je srušila režim diktatora Antonija Salazara 1974. godine. Vraćene su penzije, plate u javnom sektoru, radno vreme, onako kako su bile pre dogovora sa "trojkom". Nezaposlenost pada. Portugalija je prvi put uspela da ostane u okvirima fiskalnih pravila koja nameće Evropska unija.

Vlada je prevazišla sva predviđanja. Tri godine zaredom, iz kvartala u kvartal, privreda raste.

Portugalija je tako, i svesno i nesvesno, postala model za ostatak kontinenta. Hoće li to, mutatis mutandis, primetiti neko u Srbiji?

"Evropa je odabrala put štednje i nemaju ovako dobre rezultate", hvalio se ministar ekonomije Manuel Kadeira Kabral. "A mi smo pokazali da sa politikom vraćanja plata ljudima, oni imaju više samopouzdanja, i investicije se vraćaju."

Logika koja je kontrirala bedi bila je jasna, mada kontraintuitivna kada pomislite na ono što se događalo u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj, gde je ekonomska nesigurnost dobro podmazala uzlet ekstremne desnice. Pa čak i kada pomislite na socijaldemokratske stranke, koje su jednako buncale o neophodnim merama štednje i kolabirale -- o tome je, o pasokizaciji levice širom Evropske unije, pre nekoliko brojeva Nedeljnika podrobno pisao Željko Pantelić.

Novinar Publika Seržio Anibal smireno će mi, u razgovoru u prijatnoj, radnoj atmosferi lista, nadomak luke i Mosta 25. april -- kao da ste u San Francisku -- reći da je vlada uradila mnogo dobrih stvari, ali da je imala i sreće.

"Dogodio se bum u turizmu, ponajpre zbog pretnje terorizmom na drugim destinacijama. Smanjenje PDV-a (ovde poznatog kao IVA) sa 23 na 13 odsto pomoglo je barovima, restoranima, privredi", priča Anibal. "Najveće probleme imali su tokom stravičnih požara. Građani smatraju da je bilo grešaka, ali ne krive samo vladu za to."

Na Univerzitetu Lisabona srećem se sa jednim od najuglednijih profesora u Portugaliji. Žoze Virijato Soromenjo-Markes dobro je upoznat sa istorijom naših prostora. Bio je, kaže mi, jedan od retkih, ako ne i jedini portugalski intelektualac koji je otvoreno ustao protiv bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Njegovo protestno pismo predsedniku Klintonu objavili su najtiražniji listovi, a danas kaže da je samo branio princip, ali da mu je žao što na Balkanu još nema pomirenja. Duboke rane što ne zaceljuju, reći će mi i to, samo su dokaz da je posredi bio građanski, bratoubilački rat. To je uvek najteže izlečiti...

"Portugalija nije preterano različita od Srbije. Dobrobit naših dvaju naroda je potpuno vezana za sudbinu Evropske unije", bilo je prvo što mi je rekao u predvorju fakulteta.

Izvor: nedeljnik
Piše: Marko Prelević