“Cilj nove inicijative ‘Berlin proces plus’ je da se pomogne balkanskim državama da smanje ekonomsko zaostajanje za EU. Čitava ideja je da se podupru ekonomski kako bi se umanjio jaz.

- Najpre o dometima i kontekstu u kome je promovisana nova inicijativa “Berlinski proces plus”?

Kao prvo, prethodna inicijativa, “Berlinski proces”, bila je pokrenuta 2014. u trenutku kada je izgledalo da je proširenje EU u zastoju zbog veoma komplikovane situacije unutar evropskog bloka. Takođe, te godine Rusija je nelegalno anektirala Krim. Dakle, cilj “Berlinskog procesa” bio je da to premosti i zadrži fokus na Zapadnom Balkanu, u najmanju ruku među većim članicama EU, koje su deo ove inicijative, i u tome je uspeo. Njemački ministar inostranih poslova Zigmar Gabrijel je nedavno lansirao novu incijativu kako bi se ubrzao tehnološki, ekonomski i društveni razvoj balkanske regije. Nisam siguran u kojoj meri je čitav projekat dobro osmišljen. Cilj je da se obezbedi mehanizam finansiranja, pozovu članice EFTA, da se proširi lista učesnika iz EU, a da ne ostane čitav poduhvat samo na Nemačkoj, Francuskoj, Austriji i Italiji. Međutim, ima razloga za kriticizam i sumnju kako će se ova inicijativa realizovati. Najpre, treba imati u vidu iskustvo sa Paktom stabilnosti koji je pokrenut pre skoro 20 godina na sličan način da bi obezbedio fondove. Međutim, on nije dao bogzna kakve rezultate zbog birokratizma i sporosti. Drugo, već postoji mehanizam predpristupne pomoći koji treba preispitati u sledećem ciklusu od 2020. godine. U tom smislu, “Berlinski proces plus” može skrenuti pažnju sa ovog instrumenta koji bi trebalo da je prioritetan. Treći problem je brzina. Za uspostavljanje novog mehanizma je potrebno vreme. Evropljani nisu poznati po brzini u realizovanju ovakvih inicijativa, dok su ostali ekspeditivniji. Paralelno sa Gabrijelovom inicijativom je lansiran kineski projekat “jedan pojas jedan put” čiji je cilj, kada je reč o Balkanu, izgradnja autoputeva i ostalih infrastrukturnih objekata.

- Dakle, pitanje je da li će ova nemačka incijativa brzo zaživeti? Kao što ste tačno konstatovali, bilo je dosta evropskih inicijativa i obećanja, počev od samita u Solunu 2003. Neki već nazivaju ovu inicijativu novim Maršalovim planom. Da li se zna koliko će novca biti prikupljeno i za koje projekte će se koristiti?

Dosad sam čuo za mnogo Maršalovih planova. To nije Maršalov plan, već nova inicijativa da bi se redizajnirala postojeća u cilju pronalaženja sredstava za potrebe balkanskih država. Međutim, još ništa nismo čuli konkretno oko fondova, čak nema ni pravnog mehanizma. Sve je još uvek na nivou ideja. Međutim, znamo koje su potrebe regiona i njihovo ispunjavanje ne zavisi samo od novca. Jedna od prepreka za njegov razvoj je ogroman deficit u trgovini sa EU. Od 2006. on je narastao na 98 milijardi evra. To znači da su uspostavljeni takvi odnosi tako da evropske zemlje mogu da izvoze na Zapadni Balkan, dok ekonomije država regije nisu osposobljene za značajniji izvoz na tržište EU. To je, inače, stara tema još od 1980-ih. Stoga je potrebno podstaći konkurentnost domaće privrede. Drugo, propuštena je prilika da se izgradi i razgranata infrastruktura. Železnička i mreža autoputeva prilično zaostaje za evropskim strandardima. Ne čini se da će se EU brzo angažovati kao što to čine ostali akteri. Postoje planovi, ali neophodni novac sporo pristiže. Doduše, obezbeđena su znatna sredstva kroz Evropsku investicionu banku. Međutim, bitno je da se osigura da taj novac ne ide samo u potrošnju već i za investicije u budućnost. Osim infrastrukture, bitno je i obrazovanje. Gabrijel je najavio investicije u školovanje i razvijanje poslovne kulture. Kao što znate, kvalitet obrazovanja je opao u poslednjih 40-tak godina, uprkos sve većeg broja privatnih škola i univerziteta. Njihova struktura i kvalitet nisu prilagođeni potrebama ekonomije. Većina građana traži posao u javnom sektoru ili nastoji da ode u inostranstvo.

- Na Balkanu se strahuje da “Berlin proces plus” može da posluži kao zamena za punopravno članstvo u EU, imajući u vidu zamor od proširenja na starom kontinentu?

Nisam siguran da je zamena prava reč. Možda je to poziv na buđenje, da je potrebno više investicija da bi balkanske ekonomije postale spremne. Problem je višestruki. Naime, zemlje regije su već prilično integrisane u evropsku strukturu. Sve imaju trgovinske sporazume sa EU. Takođe, one su involvirane u vazdušni saobraćaj sa mnoštvo povezanih letova, deo su evropske energetske zajednice. I na političkom planu dosta toga je urađeno. Na primer, koordinišu upravljanje granicom a obezbeđena je i vizna liberalizacija. Čak su delimično deo i evropske odbrambene i spoljne politike. Tako Srbija učestvuje u evropskoj misiji na rogu Afrike. To znači da se ostvaruju pomaci na svakodnevnom nivou. Nedostaje integracija na političkom planu, tačnije, postavlja se pitanje da li je i kada će politički sistem svake od zemalja regije biti dovoljno kredibilan da ispuni obećanja i kvalifikuje se za članstvo u EU. I ove godine se pokazalo da nivo demokratije u njima nije na evropskom. Drugo, EU nastoji da smanji ekonomsko zaostajanje Balkana.

- Da preformulišem pitanje, da li je cilj ove inicijative da ispuni određene ciljeve u prelaznom periodu, dok se proširenje odlaže na neodređeno vreme?

Ne, nema odlaganja, jer je čitav proces veoma spor. Čitava ideja je da im se pomogne ekonomski kako ne bi dalje zaostajale za evropskim blokom. Ceo region je siromašniji nego pre 30 godina. Dakle, čak i ako zabeleže privredni rast od 3-4 odsto ove godine, trebaće im 25 godina da dostignu sadašnji nivo u EU. Dakle, nije ključno pitanje da li će balkanske zemlje postati formalno članice EU, već pristizanje evropskog ekonomskog nivora. Zato je Gabrijel kazao da treba sada investirati u strateške sektore, kako bi region mogao da smanjuje jaz. Takođe, članstvo ne znači automatski da ste dostigli evropski prosek. Neke zemlje su uspele, a druge, poput Hrvatske, nisu. Još tokom pristupnih pregovora njena ekonomija nije rasla po stopi kao u u slučaju nekih prethodnih aspiranata. Dakle, više ne drži vodu stav da sam proces pristupanja EU ubrzava ekonomski rast i integraciju zemalja aspiranata, jer se mnogo toga u međuvremenu dešava.Trgovinske aranžmane koje sada imaju balkanske zemlje sa EU centralnoevropske države su dostigle tek nekoliko godina pre članstva. Tačnije, one su imale potpuni pristup evropskom tržištu tek 2000. godine, a postale su članice 2004. Dakle, sada je drugačija dinamika evropskih integracija. Stoga je krajnja nagrada članstva u EU bila veća ali ima manju vrednost kada je reč o ekonomskom rastu i razvoju.

- Da li je ova inicijativa i neka vrsta reakcije na sve aktivnije uplitanje Kine i Rusije? Pomenuli ste projekat “Jedan pojas jedan put”, a Moskva nastoji da iskoristi vakum u regiji za jačanje svog uticaja. Komesar Johanes Han je izjavio da ne može više da sluša priče o ulozi Kine i Rusije jer je EU daleko najveći ekonomski partner Zapadnog Balkana.

Članice EU, uključujući i Nemačku, definitivno žele da pokažu da su aktivne na Balkanu i da mogu mnogo toga da urade. Dakle, ovde nije toliko reč o kontra strategiji prema namerama Kine, već o ostvarivanju obećanog. Kao što je Han rekao, EU je ubedljivo najveći ekonomski partner zemalja regije, ali što nije uvek vidljivo. Kada je reč o kineskim investicijama na Zapadnom Balkanu, niko nije protiv njih jer je to dobro za građane. Naravno, veoma je važno da su one ekonomski održive, da ne ugrožavaju životnu sredinu. Dakle, veoma je važan i njihov kvalitet a ne samo da neko ulaže novac. Rusija je, pak, aktivnija na političkom nego na ekonomskom planu i to ne uvek konstruktivno.

- Međutim, Rusija snabdeva gasom balkanske zemlje, pre svega Srbiju, koji je geostrateški veoma važan proizvod.

Cela EU sarađuje sa Rusijom u energetskom sektoru. No, treba imati u vidu da se preko Evropske energetske zajednice i gas i drugi energenti mogu transferisati iz EU do Zapadnog Balkana preko konektora u Rumuniji. To znači da se može izbeći bilo kakva blokada u snabdevanju gasom tako da se smanjuje ta zavisnost u tehničkom smislu. Kada je reč o finansijskoj strani, da podsetim da Zapadni Balkan ne dobija gas od Rusije po sniženoj ceni.

- Da, recimo Nemačka plaća jeftinije od Srbije. Stiče se utisak da, paradoksalno, iako balkanske zemlje barem u tehničkom smislu napreduju na evropskom putu, one imaju u vidu da neće ući u nju u narednih 10, možda i 15 godina, tako da se u međuvremenu okreću i drugim akterima, pre svega Moskvi i Pekingu. Da li EU gubi poluge uticaja u ovoj regiji?

Teško je definisati šta su to sada poluge uticaja. Na primer, političari više ne mogu da igraju na kartu da će za svog mandata uvesti zemlju u EU. Nijedan od aktuelnih politčara na vlasti na Balkanu ne može sa sigurnošću reći da će biti na istoj poziciji kada njihove zemlje jednoga dana postanu članovi evropske porodice. Dakle, političari ne mogu više da povezuju svoje individualne planove sa uspešnom pričom o evropskim integracijama, kao što je to bio slučaj pre desetak godina. Takođe, sada je veći pritisak na njih zbog korupcije i ostalih kršenja vladavine prava. S druge strane, EU sve više investira u bazične slojeve društva. Ovde nije reč samo o viznoj liberalizaciji, ili projektu Erazmus, već i saradnji mladih, raznim startup programima, koje je najavio Gabrijel, a koji mogu biti odmah dostupni mladim preduzetnicima. Ovu vrstu poluge treba razviti. Kada je reč o političarima, deo njih nije spreman da sprovede reforme, jer znaju da ne mogu odmah da računaju na pozitivne rezultate.

- Na tragu ovoga što ste rekli, Srbija napreduje tehnički ka EU, ali ne sprovodi suštinske reforme. Čak jača autoritarizam jer Aleksandar Vučić uviđa da zemlja neće zadugo postati članica pa se onda okreće i ka Rusiji i Kini, sedeći tako na dve stolice. Moguće je da Srbija jednog dana uđe u EU suštinski nereformisana i liči na Orbanovu Mađarsku.

Tačno, i u EU su svesni toga postavljajući pitanje zašto se ne sprovode suštinske reforme i da li su joj potrebne takve nove članice. Takođe, posle Bregzita, prethodno grčke dužničke krize i drugih internih problema – postoji uzdržanost prema daljem proširenju. Jedina je prilika da kada se završi ovaj institucionalni ciklus Evropske komisije 2019 – možda njen novi saziv bude sklon da ponovo osnaži evropski projekat. Dakle, postoji rezervisanost i nije preostalo mnogo toga da ubrza taj proces. Balkan se poslednjih godina nije pokazao u najboljem svetlu na političkom planu. Koliko je puta upotrebljen suzavac u parlamentu, često raspisani prevremeni izbori, bojkotovana skupština, kritikovano kršenje demokratskih procedura. Istovremeno, ove zemlje nisu previše atraktivne za investicije. Koliko Srba iz dijaspore investira u Srbiju, ili Albanaca na Kosovo? Veoma mali broj. Stoga Gabrijel i ostali evropski političari žele da pomognu da balkanske ekonomije postanu konkurentnije kako bi se smanjilo njihovo zaostajanje za EU.

- Da li te ekonomske reforme mogu da podstaknu i političke? Stiče se utisak da je EU ponekad spremna da “zažmuri” na kršenja demokratskih normi od strane balkanskih političara zarad geopolitičke stabilnosti. Na primer, da bi privolela Aleksandra Vučića da primeni Briselski sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Ne možete samo insistirati na političkim promenama, jer su na kraju ekonomski problemi povezani i sa pitanjima demokratije. Mnogi ljudi zavise ekonomski od podrške države i političkih partija koje kontrolišu pozicije u javnim preduzećima. To je neraskidivo povezano. Sa strane se jedino može obezbediti da što više kapitala dođe direktno u ruke građana na Balkanu kroz razne projekte čime bi ojačalo civilno društvo. Istovremeno, i država nastoji da se angažuje u ekonomskim projektima, kao što je slučaj “Savamala”, odnosno projekat “Beograd na vodi”. Dakle, niko u EU ne “zatvara oči”, svesni su problema i zato smatraju da nije tako jednostavno primiti balkanske zemlje u svoj klub. Međutim, stiče se utisak da su pojedine nezavisne međunarodne organizacije, poput Hjumen rajts voča (HRW), kritičnije prema stanju ljudskih prava na Balkanu, nego što je to slučaj u izveštajima Evropske komisije.

- Postoji li opasnost da balkanski političari iskoriste fondove iz inicijative “Berlin proces plus” da bi se prikazali uspešnim u javnosti u prikupljanju sredstava a da, zapravo, ne sprovedu suštinske reforme?

Naravno, uvek je problem u suočavanju sa zemljama u kojima je teška politička situacija. Neophodna je i ekonomska saradnja, a kako će to biti korišćeno to je uvek otvoreno pitanje. Isti argument je korišćen čak i u Jugoslaviji tokom 1980-ih. I tada je iz Evrope slata pomoć za izgradnju infrastrukture, socijalno-ekonomski razvoj i ostale projekte. I tada se postavljalo pitanje, da li se time stabilizuje socijalistički režim i “zatvaraju oči” prema njegovim zloupotrebama. Sada se čuju takvi kritički glasovi iz NVO, Evropskog parlamenta. EU nije jedinstveni blok. Naravno, vladajuće garniture na Balkanu mogu i sada da zloupotrebljavaju fondove koji su tek u najavi za jačanje svoje pozicije. Zbog toga je Gabrijel i potencirao da novac ide direktno građanima i civilnom društvu. Naime, sredstva iz evropskih predpristupnih fondova se distribuiraju preko balkanskih država.”

- Očigledno je da u EU postoji zamor od proširenja i da se suočava sa mnoštvom internih izazova. Sama činjenica da ova inicijativa potiče od Nemačke kao najmoćnije članice a ne od Evropske komisije – govori nešto o stanju u Uniji. Kako će ona izgledati za 10-15 godina kada balkanske države budu na njenim vratima?

Definitivno će izgledati drugačije nego sada. Britanija tada sigurno neće biti članica. Sprovešće se reforme upravljanja evrozonom. Valute većine balkanskih zemalja su na neki način već vezane za evro. Cilj je i da se smanje regionalne razlike unutar evropskog bloka. Na primer, Prag gde se nalazi vaša kompanija je veoma razvijen, dok ostali delovi Češke Republike zaostaju. Moć Evrope u globalnim razmerama će slabiti i samim tim njena sposobnost da se suoči sa sukobima nalik onima iz 19 veka. To znači da će za EU biti teže da se bavi 2030-35. godine, na primer, sporom Skoplja i Atine oko imena Makedonije, odnosima Srbije i Kosova ili ustavnim reformama u BiH. Stoga je cilj “Berlinskog procesa plus” da pomogne ekonomski razvoj Balkana kako bi se otarasio nekih od problema koji vuku korene iz 19. veka.

Izvor: Radio Slobodna Evropa