Do nedavno i same stidljivo angažovane na tom polju, evropske hrišćanske crkve polako počinju da razdvajaju sudbinu izgnanih hrišćana i muslimanskih izbeglica.

Ova RTS-ova tema planirana je pre nego što su egipatski islamisti pre dva dana izmasakrirali grupu Kopta koja je putovala na proslavu crkvenog praznika u El Minju, jednako kao što je prošlonedeljna tema o prkosnoj rezignaciji prema žrtvama terora na tlu Evrope planirana pre masakra u Mančesteru. Oba događaja pokazuju, nažalost, da se o islamističkom teroru trenutno može pisati i unapred.

Kada se sa crkvenim velikodostojnicima svih hrišćanskih denominacija razgovara o temama koje obuhvataju ubrzane demografske promene evropskih društava i progon hrišćanskih zajednica sa šireg prostora Bliskog istoka, evidentno je da se oni, bez razlike, bore sa jednom etičkom i jednom teološkom dilemom. Obe su im vezale ruke i sprečile da preuzmu aktivniju ulogu u dramatičnim trenucima evropskog kontinenta.

Etička dilema: Da li hrišćanske crkve imaju pravo da glasnije oplakuju sudbinu 26 pobijena Kopta, nego 260 muslimanskih migranata koji se udave u Sredozemnom moru u pokušaju da se dokopaju obećane zemlje Evrope?

Teološka dilema: Da li evropske kulture ostaju i dalje "hrišćanske" čak i kada većina njihovih pripadnika nije direktno religiozna, te da li tako sekularizovane one uopšte "zaslužuju" crkvenu zaštitu?

Etički kod: Mi smo bili oholi!

Vladika Andrej - usput, on je ovih dana na Sinodu SPC unapređen, pa više nije samo episkop austrijski, švajcarski, italijanski i malteški, već i v. d. nemački - gleda na to pitanje iz istorijskog konteksta. "Mi smo počeli oholo sa njima, potcenjivali smo ih kad su nastali", kaže vladika za RTS, misleći na muslimane ranog srednjeg veka (negde do 1050 - 1100).

Svako ko bi pomislio da je vladika o jednoj aktuelnoj temi progovorio izdaleka i naokolo, greši. Vladika Andrej se ustvari služi vrlo modernim argumentom "samokrivice", koji dominira političkim diskursom Zapada: "Mi beli hrišćani" smo krivi, jer smo muslimane potcenjivali, ignorisali, poslali na njih krstaše, u novom veku ih porobili, ekonomski zloupotrebili, kolonisali, međusobno posvađali, te sad s pravom dolaze kod nas po naplatu istorijskih greha.

Dobra vest takve pozicije je da je SPC postala uticajni igrač ne samo unutar porodice hrišćanskih crkava, već i u humanističkom diktusu koji vlada evropskom politikom. Sedmog marta ove godine, vladika Andrej je bio jedan od izvestilaca na visokom diplomatskom skupu u ženevskom sedištu Ujedinjenih nacija, kada se raspravljalo o sudbini progonjenih hrišćana. Od izolovane i svetovno klaustrofobične institucije kakva je bila, SPC je postala dinamični društveni akter u nizu pitanja na evropskoj sceni.

Loša vest takvog statusnog napretka jeste da je, kao i sve druge moderne hrišćanske crkve, SPC time izgubila delatnu moć da se prioritetno zalaže za sudbinu prognanih hrišćanskih zajednica.

"Moramo da pomažemo svima koji su poniženi i prezreni, bez obzira na veru", kaže Andrej. Isto kaže bagdadski nadbiskup Žan Benjamin Sleiman, koji ovih dana putuje po Austriji i drži predavanja i mise. To već mesecima govori austrijski nadbiskup i kardinal Kristof Šenborn. Tako se zvao i skup u Ženevi na kome je vladika Andrej držao govor u martu: "Pomoć hrišćanima i drugim religioznim zajednicama u zoni ratnih konflikata".

Tako je reagovao i papski nuncij u Kairu, nadbiskup Bruno Muso, na poslednje ubistvo nad Koptima kod Al-Minje izjavljujući (izvor Kathpres, novinska agencija KC u Austriji) kako je taj akt usmeren "protiv hrišćana, Crkve, i svih Egipćana".

Ne, izveden je protiv 26 Kopta. Teza "svi ili niko" smrtna je presuda za hrišćanske manjine koje su ostale na izvornim antičkim lokalitetima, za njih pogubnija od opasnosti da će skončati od ruku islamista. "Svi" znači da će pomoć dobiti brojniji, a to na prostorima u pitanju nisu hrišćani; "niko" znači da je Evropa ucenjena vlastitim humanizmom.

Sigurno, nisu sve evropske crkve podjednako bespomoćne po svim tačkama velike religiozne seobe naroda. Kada vladika Andrej insistira na istorijskom kontekstu, to jest moralno preuzima na sebe - u konsekvenci i na SPC - greh krstaških ratova, on to čini u nadi da bi zapadna društva quid pro quo preuzela na sebe moralnu odgovornost za ono što su u poslednjih dvadeset godina učinila na Kosmetu i u Bosni.

Bosna i Kosovo se u takvom tumačenju pokazuju kao "trampolin" modernog islamizma, odskočna daska za širenje religioznog terora. Veza između "gašenja hrišćanske sveće" na Bliskom istoku i na Kosovu (mart 2004.) nije pravolinijska, već, cinično rečeno, "kapitalna" (capitalis = ono što se odnosi na glavu, caput. Vladika povezuje nestanak antiohijskog mitropolita Pavle Jazidžia iz Alepa pre četiri godine, kome su islamski militanti "verovatno odsekli glavu", sa sudbinom oca Haritona iz manastira Crne reke, koji je pored Prizrena nađen bez glave, tako i sahranjen.

Etički kod: Kad pobedimo ID, sve će biti gore!

Progon hrišćana i iseljavanje muslimana s bliskoistočnih prostora se sa evropske strane shvata kao moralka o zločinu i kazni. Za direktne aktere, naprotiv, radi se o politici.

Sleiman na tribini u Beču prošle nedelje: "Iza terora na ulicama Bagdada i onog u Mančesteru stoje politički ciljevi. Svaki atentat odašilje političku poruku. Normalni građani uglavnom ne prepoznaju teroristički akt kao politički čin, već ga doživljavaju fatalistički. Ali politički adresati takvih poruka ih itekako razumeju kao ono što one jesu: Politički program sastavljen na jeziku nasilja."

Sleiman za Prese: "ID teror u šiitskom kvartu ima za cilj da šiite još više ujedini u mržnji prema sunitima. Kada jednog trenutka ID bude pobeđen, onda će doći mir za sve. Ali politički, borba za državnu prevlast među šiitima i sunitima će tek tada početi. U budućoj preraspodeli moći mi hrišćani više nismo protagonisti. Naše stradanje će se samo produbiti."

Prevedena na direktni jezik, teza bagdadskog nadbiskupa je sledeća: Kad ID uz angažovanje svih lokalnih snaga i asistenciju međunarodne zajednice jednog dana bude pobeđen, konačno će se stvoriti uslovi da iračkim hrišćanima bude još gore.

Teološki kod: Imaju li kulture religiju?

U principu, etička dilema hrišćanskih crkava je rešiva preko pojma reciprociteta. Teološka im pada mnogo teže.

Da bi zaista postale delatnije u aktuelnoj krizi, hrišćanske crkve bi morale da odgovore na jedno pitanje: Da li su evropske kulture za njih uopšte hrišćanske? Konkretno, da li su za njih hrišćani i oni koji ne veruju u Boga, ali farbaju jaja za Uskrs?

Da li je Crkva - misli se zbirno na crkve svih hrišćanskih denominacija - nas agnostike, ateiste i kulturološke kripto-hrišćane, ostavila na cedilu da se bez njene pomoći nosimo sa pritiskom ultra-religioznog islama?

Tu Crkva igra nefer igru. Sveti se za doba Prosvetiteljstva kad ju je liberalni um izgurao iz politike, za sekularni duh koji je isterao iz obrazovanja, za racionalni um koji je isterao iz nauke.

Istina, Crkva ne kaže što ste hteli, to ste dobili, samo se tako ponaša. Istina, glavni zadatak Crkve je osluškivanje velikog Transcedenta, ali dve hiljade godina istorije neporecivo legitimiše hrišćanske crkve kao zainteresovane i uticajne igrače u svetovnim odnosima.

"Ovo ovde" im nikad nije bilo svejedno. Ili možda sada jeste?

Intervju kardinala Šenborna (Prese, 10.4.2017.) školski je primer distance prema svima koji u javnom dijalogu koriste argument kulture.

Njegovi stavovi: Muslimanima se ne može zameriti što šire islam. Oni imaju pravo na ekspanziju svoje vere. Na kraju krajeva, to isto su nekad radili i hrišćani. Više je zabrinjavajuće to što "hrišćani popuštaju u veri". Svaki hrišćanin i svaka hrišćanka moraju se upitati "a čime sam ja to doprineo/doprinela da Austrija ostane hrišćanska zemlja?".

Kardinal metodološki razdvaja religiju od kulture, pa religiozne poziva na trening, a "kulturne" izbacuje iz tima.

Evropska nauka i umetnost, filosofija, društvena organizacija, pravo, politički moral, etičke vrednosti, čak i koncept "države blagostanja" - sve se to razvilo iz i oko judeo-hrišćanskog religioznog konteksta. Današnje evropske kulture su, sociološkom terminologijom rečeno, "sekularizati" religije.

Tako dolazimo do paradoksalne situacije da su agnostici i ateisti danas spremniji da idu na barikade za očuvanje hrišćanstva, nego što je Crkva voljna da prizna kako to uopšte ima neke veze s njom.

Ima nagoveštaja kako SPC po tom pitanju, barem neki u njoj, pokazuje diferencirani stav. U javnom nastupu u Ženevi, vladika Andrej na jednom mestu kaže kako crkve "razumeju i cene duhovna blaga sačuvana od strane ljudi koji nisu kršteni". Dalji kontekst bi išao u smeru da on pod "nekrštenima" misli na Jevreje i muslimane, a ne na domaće agnostike, kad tu ne bi bila opaska o "čuvanju blaga" ("preserved").

Termin o čuvanju i pohranjivanju dopušta međutim i drugačije tumačenje - da je moderno SPC krilo svesno problema. Ako sutra nema hrišćanske kulture koju "čuvaju" non-baptized agnostici, ateisti i bulumenta specijalista angažovanih na poliranju dve hiljade godina istorije, nema ni Crkve.

Vuk sit, a ovce na broju

Kultura nije jednoznačan pojam. Glavni politički i institucionalni akteri koji daju ton aktuelnoj migracionoj krizi raspoređeni su duž čitavog teoretskog spektra.

U svojoj suštini, izbeglička kriza je kulturna revolucija.

Za zagovornike slobodne migracije, koji i dalje vladaju u mnogim zemljama, kultura je prakseološki pojam. Ono što se stvara odozdo, na mikro planu, to je kultura. Trajne vrednosti mimo prakse ne postoje, a praksa kao praksa, svaki je dan drugačija.

Na tom stajalištu stoje najuticajnije političke elite Evrope. Na upravo završenom Danu evangelističke crkve u Berlinu, Angela Merkel je pred publikom morala da se brani jer je - u odnosu na 2015 - ograničila slobodno useljavanje. Na skupu G7 u Taormini samo je američka intervencija sprečila da se seoba naroda u završnom dokumentu i službeno nazove "velikom šansom" za Evropu. U Briselu su neki nemački i austrijski izveštači bili šokirani jer se NATO, ponovo na američko insistiranje, proglasio legitimnom polugom u rešavanju migracione krize.

Na drugoj strani, Crkva deluje iz diferencijalno-teoretskog pojma kulture. To znači da je za hrišćanske crkve kultura samo jedan od podsistema u društvu, onako kao što su to politika, pravo, ekonomija, religija, nauka, i slično. Zato Crkva ostaje hladna kad protivnici migracija pozivaju u odbranu "kulture". Zašto bi ona branila jedan podsistem?

Za onaj deo javnosti koji insistira kako islam nije deo Evrope (iako muslimani jesu), kultura je prostor integrisan snagom simboličkih poredaka. Polazi se od toga da samo zajednički, deljeni i tradirani simboli drže društvo na okupu i osiguravaju njegovu stabilnost.

"Moramo da se potrudimo i u granicama naših sposobnosti i talenata nađemo načina da se izvučemo iz ove krize tako da je vuk sit, a ovce na broju", kaže vladika Andrej, sumirajući stav čitave porodice hrišćanskih crkava.

Jednom rečju, traži se kompromis između vukova i ovaca.

Autor: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča