Međutim, po suštinskim stvarima, odnosno prema politici koju će voditi, novi francuski predsednik će oličavati kontinuitet sa tamošnjim politikama, koje su vođene još od 1995. godine. To je i odgovor na pitanje ko stoji iza Makrona: stoji značajan deo francuske elite, koja je pronašla svog šampiona izvan tradicionalnih partija - koje velikom brzinom gube kredibilitet i relevantnost. Ekonomska i birokratska elita je tako podržala novo lice, na koje su se kladili da će moći da probudi izvestan entuzijazam kod mladih i zaustavi uspon suvereniste i populiste Marin Lepen. Francuski establišment je tako sebi kupio još 5 godina standardne terapije, ali ako ne bude pomaka (pre svega u Evropi) - dolazak populista i diskontinuitet su neminovni.

Upravo zato što će u vođenju politika predstavljati kontinuitet, Makron će se sudariti sa istim preprekama i ograničenjima, kao i njegovi prethodnici. Najvažnije pitanje za Francusku je redefinisanje odnosa sa Nemačkom. Naime, od uspostavljanja Evropske centralne banke u Frankfurtu 1998. godine, a naročito od izbijanja «krize javnog duga» u Evropi 2009. godine, Nemačka je najuticajnija članica Evropske unije, dok se Francuska našla u podređenom položaju. Izvor nemačkog uticaja nije samo brutalno efikasna ekonomija, već i način funkcionisanja evrozone, koji radi prevashodno u korist Berlina. Naime jak evro, zabrana subvencionisanja domaće privrede, nepostojanje solidarnosti i redistribucije, kao i automatska primena pravila bez prethodne političke diskusije država članica - sve je to od starta bila nemačka vizija EU, a danas je stvarnost za sve članice evrozone.

Makron će tražiti ono što i njegovi prethodnici: političko upravljanje evrozonom (zajedničkog ministra i parlament), kao i zajednički budžet iz koga će se finansirati investicije i infrastruktura. Kao i njegovim prethodnicima, Berlin će sve te predloge odbiti, jer je zadovoljan postojećim stanjem i zna da je nezadovoljnima tehnički gotovo nemoguće da izađu iz evrozone (zato Britanci nikad nisu pristali da uvedu zajedničku valutu). Kada pomenuti predlozi ne prođu, Makron će nastojati da dodatno omekša Berlin i pridobije političko poverenja Nemaca time što će kopirati politiku njihovu politiku budžetskog suficita - i naše rukovodstvo tako nastoji da se «dokaže» Nemačkoj. Međutim, novi francuski predsednik će uvideti, kao i njegovi prethodnici, da ta politika stroge budžetske discipline nema ekonomski, već ideološki osnov, kao i da daje negativne rezultate za države koje nisu u potpunosti okončale svoj investicioni ciklus.  Istovremeno, to «unilateralno podešavanje» prema Berlinu ne obezbeđuje nikakvo smekšavanje u pregovorima o formi i mehanizmima daljeg funkcionisanja Evrope.

Kada nova francuska administracija uvidi da je nemoguće napraviti pomake i direktno uravnotežiti odnos sa Nemačkom, pokušaće to da uradi indirektno: kroz veći angažman u Mediteranu i drugim rubnim regionima. Francuska decenijama pokušava da tu dodatno nadomesti uticaj i prestiž koji je izgubila u kontinentalnoj Evropi. I tako dolazimo do određenih prilika i otvaranja za Srbiju. Naime, sve dok je Balkan pod uticajem samo jedne evropske sile, on je u suštini periferija i margina Evrope, gde je jedino važna takozvana «stabilokratija» - drugo ime za «čvrstu ruku», koja kao podizvođač ima da obavlja sve poslove za tu silu. Međutim, kada u Evropi postoji izvesna pozitivna konkurencija na Balkanu i kada je više evropskih aktera zainteresovano za naš region, to nas postavlja u situaciju gde možemo birati saveznike i više energije posvećivati sprovođenju svojih, umesto tuđih interesa.

Drugim rečima, Srbija ima interes za jačanje veza sa Francuskom i za prestanak njenog povlačenja iz jugoistočne Evrope. Na žalost, veze sa razvijenim državama se ne uspostavljaju preko noći. Naši aktuelni upravitelji mahom ne poznaju jezik niti tamošnju političku kulturu, a nemaju ni razvijene kontakte sa francuskom poslovnom, intelektualnom niti kulturnom elitom.

Tu se vraćamo na moju staru tezu, a to je da u Srbiji glavni problem ne leži u složenoj i nepovoljnoj geopolitičkoj situaciji, već u domenu upravljanja i unutrašnje politike. Da bi unapredili odnose sa ključnim državama u Evropi i svetu, neophodno je prvo podići kapacitete domaće administracije, privrede, diplomatske službe i analitike. Dolazak novog francuskog predsednika može da posluži kao podsetnik da se tome pristupi bez odlaganja, jer u proteklih pet godina ništa bitno nije urađeno na bilateralnom planu između naše dve zemlje.

Autor: Nikola Jovanović - Programski direktor CIRSD-a, za štampano izdanje Politike