Mnogi su u tom periodu podlegli  onome što donosi laku zaradu a on se okrenuo  velikim civilizacijskim izazovima, istražio je istorijski period najznačajniji u srpskoj i pravoslavnoj tradiciji, vizantijski i srednjevekovni,  otkrivajući ono večno kreativno i živo što u tom vremenu pulsira i može  se rekreirati, aktuelizovati i usmeriti ka budućnosti. Ta vrhunska muzika, koja kompleksnoćšu zvuka sublimira ceo Balkan, njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost , prilagođena savremenoj tehnologiji  postala je svevremena i dostupna celom svetu.

Danas je Balkanika dobrodošla  na svim meridijanima  a  njen zvuk i ritam svima otkrivaju najbolji deo srpskog bića. Sanja Ilić, po obrazovanju diplomirani arhitekta,  jedan od naznačajnijih savremnih srpskih kompozitora, snagom intuicije i radoznalošću duha uspeo je da oživi renesansni duh muzike srpke i vizantijske kulturne istorije.

Veliko nam je zadovoljstvo što ste prihvatili razgovor za Balkan IN, zbog podudarnosti u imenima Balkanika i naziva našeg magazina, između ostalog. 

Šta, zapravo, objedinjuje ovaj naziv Vašeg muzičkog tima?

Ime grupe “Sanja Ilić & BALKANIKA“ objedinjuje moj rad kao autora koji se bavio svim žanrovima muzike i koji sada, u posebnom muzičkom ambijentu i sa posebnim muzičarima i instrumentima, stvara muziku koja je inspirisana širokim prostorom Balkana sa akcentom na Srbiju. Stvaram muziku koja u svom izrazu koristi  inspiraciju nekih davno zaboravljenih vremena kroz upotrebu starih instrumenata a uz veoma pažljivu i humanu primenu najsavremenije muzičke tehnologije.

Koliko dugo ste proučavali muziku Balkana pre nego što je nastao album promovisan pre gotovo deceniju sa ovom tematikom?

Kraj devedesetih godina je bio zaista katastrofalan period u Srbiji, ne ponovilo se. To je vreme kada su najgori postajali najbolji, kada su prosečni pobedjivali na festivalima i postajali pevači godine. Kada sam shvatio da muzika kod nas nije više moj muzički milje, rešio sam da se potpuno povučem iz svih javnih muzičkih dešavanja, snimanja albuma, koncerata, festivala i posvetim radu na nečem sasvim novom. U početku nisam znao šta će to biti konkretno, ali sam bio siguran da će to biti muzika inspirisana prošlošću Balkana i Srbije. Na samom početku sam mnogo čitao Ostrogorskog i o svemu što je imalo veze sa Srbijom, sa Vizantijom , sa komonveltom, sa prvom kraljevskom  dinastijom Nemanjića, ali i kasnije periode. Slušao sam arhivske snimke radio Beograda koji su pomalo davali duh tog vremena i proučavao dela raznih teoretičara muzičkog odeljenja Srpske Akademije Nauka. To je trajalo nekih godinu dana i onda sam tek pristupio komponovanju.

Kompletan redosled stvari nije bio specijalno osmišljen nego je bio puki sled okolnosti. Kupio sam savršen kućni digitalni sistem, verovatno prvi na Balkanu, koji je mogao i snimati zvuk u visokoj rezuluciji, što je do tada bilo nezamislivo za kućne sprave i krenuo sam u avanturu. Mogao sam tako u svojoj kući, u svom studiju, da snimam komotno, da uživam i da odmah čujem kako to zvuči, što do tada sve nije bilo moguće. Da ne zaboravimo da su to bile poslednje godine prošlog veka 1998 -99. Čini se da je sve to već tada postojalo ali nije. Tehnologija užasno brzo napreduje i kada se prisetimo da u to vreme 1998 – 99.  retko ko je imao mobilni telefon.

I da se vratim na moje stvaralaštvo tog perioda. Počelo je sve sa nekim crkvenim horovima i ambijentom stare Srbije i Vizantije sa blagim mirisom Otomanskog carstva. Nisam imao nikakve muzičke literature da bih se sa njom konsultovao u vezi autentičnih zapisa već sam kroz rad, malo po malo, stvarao viziju neke moje stare Srbije toga doba. A vreme je uslovno od 11 – 19. veka.

Kako u svojoj kompleksnoj muzici dovodite u sklad ideju celine i  parcijalne  elemente koji je čine tako  ekspresivnom?

Ideje su se rađale i samim dolaskom muzičara u studio koji su svirali te čudne instrumente. Ti, za mene novi zvuci, đumbuša, gajdi, zurli, uta, saza, bendira … davali su mi inspiraciju za pokretanje novih ideja. I to je tako teklo iz dana u dan da bi se sve pretvorilo u neopisivo skladnu celinu koja je odisala nekom potpuno novom atmosferom i svežinom. 

Do tada niko nije nešto slično uradio kod nas. To je ispalo jako dobro i kvalitetno i našlo je svoju upotrebu na svim radio i tv stanicama. Izašao je album “Balkan 2000”, koji je prodat u rekordnom tiražu. Muzika je oborila rekord po slušanosti, a ja još uvek nisam imao grupu. Tada smo dobili poziv da gostujemo u Sloveniji sa njihovim simfonijskim orkestrom i horom i ja nisam imao druge neko da okupim muzičare, da sednemo da vežbamo program i da krenemo u koncertni život. Muzičara je bilo mnogo da bi sve zvučalo kao na albumu. To je bila 2000. godina. Rodila se grupa “Sanja Ilić & BALKANIKA” na prvom koncertu u Mariboru.

Koja je filozofija muzike koju stvarate?

Balkan je neverovatna kapa pod kojom se nalazi toliko naroda, vera, toliko civilizacija, toliko različite muzike i sve zajedno čini jednu originalnu i prepoznatljivu celinu, za mene, najinteresantniju na svetu. Taj Balkan je toliko različit i inspirativan. Pomerite se samo 100 km i već imate sve drugačije. I jezik i veru i muziku. I sve to pod kapom Balkana. Svojom muzikom želim da pokažem da je upravo ta kapa sa svim svojim različitim muzikama toliko originalna i da je to taj univerzalni jezik koji nas spaja.

Svirali smo na svim kontinentima. Na veoma udaljenim destinacijama kao što su Indija, Pakistan, Južna Koreja, Meksiko, Alžir, Tunis… Tamo, naravno, nisu razumeli naš jezik ali su osetili dobre vibracije, interesantne ritmove i iskrenost muzičara koji su svirali i devojaka koje su savršeno pevale i zato su svi koncerti završavani stojećim ovacijama. Ali, zaista svi. Dobar znak da je misija uspela! Još kada dodam da smo svojim koncertima bar na mali deo svetske populacije preneli kulturu i dah Srbije osećam se ispunjeno i zadovoljno.

U osnovi  Vaše muzike je kosmopolitizam, u ovim turbulentim vremenima ta ideja se već dosta preispituje. Kakav je Vaš stav o tome?

U mojoj muzici nema mesta za preispitivanje. Mi sviramo svuda i svakome i želimo da kao humani i prosvećeni i posvećeni umetnici uspostavimo odnose sa svima, bez obzira na granice nacionalne, verske i državne. Osećamo se kao građani sveta i tako doživljavamo i publiku gde god da sviramo. Nakon toga  što je nacionalizam osvojio mozgove i srca ljudi, mislim da moramo svi da se trudimo da posle tog kratkog sna o večnoj naciji, vratimo duh kosmopolitizma na svaki delić naše planete koja nije u idealnom stanju, jer je to jedini način za njen spas i  opstanak. 

Situacija na Zemlji je vrlo ozbiljna i alarmantna u svakom pogledu i nadam se da će svest ljudi u svim delovima sveta proraditi, makar u poslednjem trenutku, i to će biti spas. A na nama je da i dalje sviramo i širimo lepe vibracije i ljubav na naš način.

U Vašoj muzici se na neki način potire razlika između Istoka i Zapada,  Vi od nje stvarate sintezu. Koja je poruka koju takvom muzikom plasirate u svet?

Svako mesto i svaka tačka na svetu ima svoj Istok i svoj Zapad. U odnosu na nas i  daleke istočne civilizacije imaju svoj Istok i ekonomski uspešne zapadne civilizacije imaju svoj Zapad. Znači, sve je pitanje gde se nalazite na svetu i na koju stranu gledate. Pa, tako i u životu, pa i u muzici.

Moja muzika koristi sve moguće muzičke izraze i čini jednu neodvojivu celinu. Uticaj Istoka daje mojoj muzici tu nežnu i egzotičnu emociju, a uticaj Zapada daje tu, harmonski dobro oblikovanu i orkestriranu, formu. 

U jednoj kompoziciji se jasno mogu prepoznati fragmenti Istoka i Zapada i da Vas oni uopšte ne odvedu na pogrešan put i da pomislite da ste na pogrešnom mestu. Ne. Niste ni na Istoku ni na Zapadu. Vi ste na mestu odakle se šalje poruka koja najbrže putuje i zato slušaj, uživaj, zamišljaj svoje slike i prepusti se emocijama.

Vaš muzički tim je vrlo raznovrstan i brojan, čine ga muzičari različitog profila i raznih sredina. Kakvog udela u izboru saradnika ima Vaša intuicija, osim podrzumevane stručnosti?

Tim Balkanike je zaista veoma brojan. Veliki broj muzičara je potreban da bi se dobio zvuk kao što sam već pomenuo, kao na albumu. Svi izvođači su veoma ugledni i školovani ljudi, mahom sa Muzičke akademije koji su zaposleni i u Filharmoniji, Simfonijskom orkestru RTS-a, ansamblu KOLO… Svakako da je njihova ljubav prema, uslovno rečeno etno muzici, doprinela da se pridruže grupi Balkanika i da se ostvare kroz jedan sasvim drugi način izvođenja muzike. 

Tu su još ljudi iz organizacije,  pa tonci, pa tehničari, pa ljudi iz dizajnerskog tima, koreografi, korepetitori, tonske produkcije, vozači, organizatori… Sve u svemu, nije mi jasno kako mi više od 15 godina opstajemo jer to su velike i komplikovane organizacije a i ogromni izdaci. Sećam se kada je 2010. nas 30 išlo na Expo u Šangaj. Hotel, dnevnice, honorari, prevoz… i sve se završilo fenomenalnim prijemom kod kineske publike o čemu postoje i snimci jer mi sve naše turneje snimamo i od toga pravimo veoma zanimljive emisije “Balkanika u …”. 

Pre dve godine smo bili i u Milanu na Expo 2015. Bilo je sve mnogo lakše. Bliže, komotnije, manje vremena na putu.

Koji od balkanskih naroda ima najveći muzički potencijal?

Teško je reći koji od balkanskih naroda ima najveći muzički potencijal, ali mogu reći koji je melos meni najprijatniji. To je svakako makedonski. I još jedan dokaz kako je  relativno mala nacija uspela da iznedri neke od najlepših pesama na Balkanu u kojima se oseća duša, ponos a veoma često i patnja jednog malog naroda.

Koliko ste prisutni u zemljama Balkana?

Svirali smo svuda na velikim i zvaničnim koncertima. Bosna, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Slovenija, Bugarska, Grčka, Rumunija... Uskoro izlazi album “Stand Up” koji je spreman, ne samo za Srbiju nego i za svetsko tržište, na kojem ima dosta pesama na engleskom a nadam se da ćemo proći ponovo kroz sve delove Balkana gde smo i do sada nastupali.

Interesantno je reći da na albumu imamo gosta u nekim pesmama iz USA, iz New Yorka. To je Majkl Džekson, slučajno isto ime i prezime kao čuveni Majkl Džekson, ali i nije slučajno jer je zaista njegov mladi rođak i jedva čekam da se čuje njegov glas. Moram da pomenem da Balkanika ima i novog pevača. To je prvi muški vokal kao solista od kako grupa postoji. To je izuzetan muzičar, pevač i trombonista Mladen Lukić. Napravljene su male izmene u grupi, ali su ženski vokali ostali isti. Fenomenalne i prelepe solistkinje Nevena Stamenković i Danica Krstić i dalje svojim vokalima daju onu boju po kojoj je Balkanika prepoznatljiva.

U kom pravcu ide razvoj muzike, kako vidite budućnost muzike uopšte?

Što se tiče svetske muzike scene, zahvaljujući crncima u Americi muzika se kreće dobrim tempom i u dobrom smeru, po mom mišljenju. Evropa mnogo zaostaje za Amerikom, ali čini mi se da nove nacije koje naseljavaju Evropu u sve većem broju će sigurno doneti nešto novo i sveže i da će Evropa ponovo biti na čvrstim nogama, bar što se tiče muzike. A to će svakako uticati i na razvoj muzike kod nas. Čini mi se da smo ostali negde na nivou početka devedesetih godina prošlog veka i da od tada nema razvoja. Peva se i svira jedna te ista pesma u većini slučajeva, a može se slobodno reći i to što kažem peva, može da se stavi pod veliki znak navoda.

Šta je bio Vaš najveći maldalački san i da li je ostvaren?

Moj mladalački san je bio da radim u svom arhitektonskom ateljeu u nekom velikom svetu, sa velikim staklenim zidom koji gleda sa nekog visokog sprata na veliki grad. To je fenomenalna slika koja me prati od kad znam za sebe ali… Od svega toga diplomirao sam i postao dipl.ing.arh. i ubrzo posle diplomskog i upisivanja na treći stepen studija počeo sam da se ozbiljno bavim muzikom i do dan danas to radim. Bilo je u mojoj karijeri nekoliko trenutaka kada sam imao priliku da živim i radim u New Yorku, Rimu i Milanu, ali sam uvek na kraju odlučivao da ostanem u mom rodnom gradu, u Beogradu, i da kad god mi je želja otputujem na destinaciju koja mi se sviđa.

Toliko puta sam do sada bio u dilemi da li su mi procene i odluke bile dobre, ali mislim da postoji jedno važno pravilo u životu kojeg moramo da budemo svesni i da ga poštujemo i uvažavamo. Sve stvari, i dobre i loše se dešavaju svima, pa i nama i  sve što nam se desi, desi se  tek kada za to dođe vreme. Bitno da se stvari dešavaju tek ako za to postoje uslovi.  I sve što se desi, moralo je baš tada i baš tako i da bude. To je  sudbina i na nju teško možemo da utičemo. Ja, zaista verujem u sudbinu. Postoji nešto što ne može da je promeni, ali može da omogući i da pomogne da se lepe stvari o kojima sanjamo i na koje mislimo - dogode. Zato je važno da u poslu, a i u životu, pripremite teren kako vas iznenadni izazovi i dešavanja ne bi iznenadili i dočekali vas nespremnim. Pa, i ako se ništa ne desi, bar sebe ne možete da krivite da niste sa svoje strane uradili sve.

Izvor: balkanin.com

Razgovor vodila Dragana Lilić