Hladnjikavo i vetrovito martovsko prepodne u Beogradu. Prijatan ambijent omiljenog kafea Dejana Mijača “Muha”. Uz kafu i limunadu bez šećera razgovaramo o vremenu u kojem živimo, stvarima koje nas okružuju, (ne)moći pojedinca...

Šta je obeležilo poslednjih nekoliko dana?

Ako izmuzmemo godišnjice smrti... Ova duga pauza u razmišljanju govori da se ne mogu setiti bilo čega što je dostojno mog pamćenja od makar par dana. Šta se događa... događa se ono prethodno, sve više i više.

A to je?

Nevolja, velika nevolja. Moja, mog okruženja, najvećeg broja ljudi... Malo ko prepoznaje nevolju i ljude koji su za nju odgovorni. Naša nevolja je deo šireg programa, većih nevolja. Recimo ovih kojima se bave svetski stratezi koji imaju veliku moć, ali ne i pamet u srazmeri s tim. Oni strateški razmišljaju, strateški upropašćavaju planetu i onda kad uhvate sebe u nekoj, recimo, ekološkoj nevolji, onda kažu - dajte, nemojte, intervenište, i smisle, na primer, zabranu pušenja. Palijativna, beskorisna mera koja komplikuje život i ništa više. Ne doprinosi ničemu. Ali to ne znači da mi treba našu nevolju da povećamo da bismo im se strateški ukopili.

Slikovito govoreći, naša nevolja je...?

Vi meni pokažete na primer usisivač il nešto tako sitno i kažete - vidiš kako to pravimo i napredujemo, evo nas samo što se nismo u visine vinuli. To je način samo da se još više nevolja pojača. A ona se ionako pojačava time što je svuda oko nas nevolja. Mi smo tzv. mali narod, a malim narodima treba velika pamet. Ali nas vode ljudi koji svoju pamet nemaju, a tuđe se gade, i mi onda srljamo u okviru programa. Organizovano srljamo u propast. Neko dragovoljno, neko silovoljno, ali srljamo.

Šta bismo mogli učiniti?

Malo šta. Ali bismo mogli učiniti makar malo podnošljivijim to što propadamo. Poređenja radi, ja sam star i bolestan, i pijem neke lekove da bih ublažio efekte bolesti, olakšao sebi svakodnevicu, a ne radim na tome da pojačam bolest, da potpomažem svoju nevolju.

Dakle?

Jesmo mi mali i jeste da o velikim stvarima odlučuju veliki, ali mogli bismo da zapnemo za neku svoju malenkost i da je uprkos svemu očuvamo. Recimo, zemlja, oranice, vode, šume... Pre svega, treba sačuvati ta materijalna dobra koja daju hleb nasušni - to ne davati drugome. A ne prodavati sve - do balčaka, i na kraju imati stanovništvo koje nema ko da leči, koje nema novac da se školuje, koje nema ništa. Odnosno koje, ako ima sreće da se zaposli, ima male plate za koje treba krvavo da radi i nema nikakvu perspektivu. Zakon o radu donet je s neverovatnom lakoćom, a direktno je ljudima izvukao tlo pod nogama dovodeći ih u situaciju da rade za stranog gazdu koji može da ih otpusti svaki čas, a u međuvremenu da ih najminimalnije plaća i kinji koliko hoće. Srbija postaje zemlja bezemljaša i beskućnika. Miloš je pravio agrarnu reformu u kojoj je svaki seljak mogao da uzme onoliko koliko može da uzore, a koliko je mogao da raskrči, Srbija je postala zemlja poljoprivrednika, zemlja koju su ljudi mogli da brane jer su branili svoje. A šta bismo sad eventualno imali da branimo? Korporacije koja mogu da ti zavrnu šiju kad god zažele.

Pomenuli ste godišnjice smrti. U nedelju je obeležena godišnjica ubistva Zorana Đinđića…

Hteli - ne hteli, voleli - ne voleli, u novijoj istoriji to je bio jedini političar od pameti i kapaciteta u Srbiji. Srećom po nas se pojavio, a nesrećom smo ga izgubili. Beslovesni ljudi koji su igrali za svoj mali ćar su mu došli glave, a i nama kao narodu. Civilizacijski nas unazadili. Ta pamet koja je dovela do Đinđićevog ubistva, koja je to konstruisala - ta pamet nam sad uveliko vlada.

Kad smo pomenuli civilizacijski nivo, gde smo sada, na kom nivou?

I ranije smo zaostajali dosta, a sad smo zaostali još jedan vek plus. Veliki je zaostatak bio kad je Vuk Karadžić pisao guščijim perom umočenim u razblaženi barut, a u to vreme odjekivao Betoven u bečkim operskim dvoranama, pre njega Mocart, Bah... Šiler je pisao drame kad je davno bila hamburška dramaturgija! Pa Gete..., a mi dolazimo i donosimo taj naš narodni epos koji je sve zabezeknuo jer je dao podatak o duhu jednog naroda koji je imao svog Homera uprkos svim nedaćama koje su ga skolile. Uprkos tome što je bio satrt u odnosu na istorijsku scenu, on je duhovno živeo. Sada je sve preduzeto da se bilo kakav duh naroda ne pojavi. Uništavanje se podrazumeva, ono je u toku i u jeku. Ali sve je učinjeno da se slučajno ne pojavi tračak duha. Jer ima se utisak da ne bi valjalo išta što je neki znak drugog drugačijeg mišljenja, a možda i, ne daj bože, početak nekog otpora. Pritom, naša vlast zna da nema nikakvog otpora, da nema šanse ni za kakav otpor jer su ljudi višestruko okovani. E, to je satiranje duha! Ako me išta u politici uopšte, a danas posebno, nervira, to je što pojedini privremeni ljudi se služe ubijanjem duha da bi sebi pojačali vlast. I tako je narod doveden do beslovesnosti, do toga da više ne razlikuje dobro od zla. Trijumfuje rijaliti, užasni vokabular na javnoj sceni, i to su poluge kojima se vlast služi.

Kad smo se dogovarali za razgovor rekli ste “samo ne o politici, odmah se razjarim”?

Ne mogu, organizam mi ne podnosi ovu današnju nazovipolitiku. Odma’ krene alergija, gušenje, osip... ne mogu da trpim. Organski.

Pratite li medije? Rediteljski gledano, kog su žanra zbivanja, akteri, političari?

Što se naših političara tiče - ne znam za taj žanr. Slabo pratim medije, samo pomalo internet. I gledam sleva, gledam zdesna - svuda se neverovatno laže. Kad gledam po belom svetu, to mi je čak ponekad i zabavno jer me se zapravo ne tiče. Uzgred, to što ja mislim nije obaveštenost, nego impresija. Recimo - pojava Trampa. Imam utisak koji me podseća na, svojevremeno, Gorbačova u Rusiji. Liči mi na najavu nečeg što me nimalo ne raduje, naprotiv. Jer, šta god ko mislio o Americi, ipak je ona stabilan parametar i kao takva mora da postoji. Kad to poljuljaš, onda svet, što kaže Šekspir, iskače iz zgloba. Al’ još uvek se nadam - valjda neće.

Skoro je među pozorišnim ljudima bilo razgovora o vašoj zabranjivanoj predstavi “Golubnjača”, da li vi danas razmišljate o tome?

Ne. Nisam o tome razmišljao ni kada je cela afera bila u toku.

Predstava je zabranjena u Novom Sadu, potom igrana u SKC-u, s tim da nigde ne može da gostuje, ali ipak ste bili u Sloveniji?

Da, igrali smo je u Novoj Gorici i dobili nagradu, potom dve predstave u Cankarevom domu u Ljubljani. Oba puta u prepunoj velikoj sali. Tada je ljubljansko “Delo“ organizovalo skup na kojem su se pojavili najeminentniji kulturni radnici i ideolozi centralnog komiteta, tada aktuelne vlasti. Razvila se debata. Pre toga poslali su speleologe da ispitaju te jame u Krajini, o kojima je Jovo Radulović u “Golubnjači” pisao, i našli su ljudske kosti. Napravili su i dokumentarni film. Za razliku od naših komunista, oni su gledali predstavu i argumentovano diskutovali. Slovenija je i tada bila u svemu napredna i nije čudo što je imala ekskluzivno mesto u odnosu na druge delove Jugoslavije. Uzgred, tamo nikada nijedna predstava nije zabranjena. A oni, kao i Česi, umeli su da čuvaju i sačuvaju svoj narod.

Izvor: Blic