ML: Kakvi Vas utisci vezuju za period studija?

Ekonomski fakultet je verovatno na najružnijem mestu u Beogradu i ta činjenica je obeležila moj odnos prema fakultetu. Osećao sam fizičku nelagodu kada bih Kameničkom dolazio na predavanja. Taj otpor je bio tako jak, da sam od treće godine polagao u predrokovima i veoma retko dolazio na fakultet. Naravno, smetala mi je i gužva na predavanjima i neinspirativna akademska atmosfera.

Lako sam studirao i to mi je davalo dosta slobodnog vremena da sledim svoja interesovanja.

Moj studentski period je bio veoma prijatan, ali to je bilo pre svega zbog intenzivnog života koji sam vodio van fakulteta, zbog zanimljivih, velikih putovanja koje sam svake godine uspevao da realizujem. Nažalost, lepa sećanja iz studentskog vremena nisu vezana za sam fakultet.

ML: Koje interdisciplinarne oblasti su po Vama važne u bavljenju finansijama?

Poznavanje matematike, pogotovo finansijske matematike, je izuzetno važno. Statistika je takođe veoma važna. Savetovao bih studentima i da ne beže od računovodstva i da ga dobro savladaju. Važno je vladati i svim računarskim alatima koji su danas svima dostupni.

Sve su to zanatski temelji na kojima se kasnije lako gradi karijera. Što ste bliži zanatskim znanjima, to vam je budućnost sigurnija.

ML: Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje na posao najviše čekaju ekonomisti. Kakav komentar možete dati na očiglednu neusklađenost ekonomskog obrazovanja i zahteve tržišta rada?

Srbija ima nejaku ekonomiju i privredna aktivnost je na niskom nivou. U takvom ambijentu ni tražnja za ekonomistima ne može biti velika. Ako je situacija na strani tražnje loša, na strani ponude je još gora. Ogroman broj studenata upisuje ekonomske i srodne fakultete i visoke škole tek da bi nešto studirao. Veliki broj obrazovnih institucija je na očajno niskom nivou. Time se stvara hiperprodukcija ekonomskih kadrova, i to kadrova niskog kvaliteta.

Uzgred, jedan od prvih tekstova koje sam u „Politici“ objavio još 2005. bio je posvećen kritici fakulteta za menadžment i kurseva za menadžment, uopšte. Menadžeri se ne prave na fakultetima i tu vrstu fakulteta smatram velikom akademskom podvalom. Ko ima menadžerski potencijal iskazaće ga i unaprediti tek kroz praksu. Kasnije, specijalno „krojeni“ kursevi mogu pomoći da ljudi koji su pokazali da imaju menadžerski dar , dodatno izbruse svoj dar i prošire znanje. To se ne radi na redovnim studijama.

ML: Ako bismo uporedili tekuću svetsku ekonomsku krizu sa prethodnim krizama, u prvom redu sa Velikom depresijom iz 1929. možemo li naći sličnosti?

Velika recesija, a to je danas zvanično ime za krizu 2008.-2009. je bez konkurencije najveća posleratna globalna kriza, uporediva samo sa Velikom depresijom. Kada sam početkom 2010. izneo stav da je poslednja kriza verovatno veća i od krize iz 1929. taj stav je naišao na kritiku nekih beogradskih ekonomista koji su tvrdili da je ova poslednja kriza bura u čaši vode, kriza kakvih je već bilo od Drugog svetskog rata do danas.

Godinu dana kasnije, identičan stav mome izneo je i tadašnji guverner FED-a, Ben Bernanki. I po njemu je reč o najvećoj krizi u istoriji, većoj od one iz 1929. Bernanki tvrdi da je 2008., od 13 sistemski najvažnijih finansijskih institucija, 12 bilo na nedelju ili dve daleko od bankrota.

I jednoj i drugoj velikoj krizi je prethodila religiozna vera u moć tržišta. U takvom teorijskom ambijentu, Velika recesija je bila nemoguć događaj jer su racionalno tržište i njegovi racionalni učesnici prepreka izbijanju velike krize. Na marginama ekonomske nauke postoje ekonomisti koji tvrde da je država kriva za Veliku recesiju. Smisao ove ekscentrične teze je da se po svaku cenu sačuva neoliberalna doktrina. Teško je naći ozbiljne ekonomiste koji podržavaju ovakav stav.

ML: „Problem potpunog stručnog i etičkog potonuća Srbije se ne može rešiti tako što se strancima daje sve. I kad se sve da, proda i pokloni, ostaje se sa istim ljudima i istom socijalnom, političkom i ekonomskom matricom. Tu spasa nema. Spas je moguć samo promenom matrice.”  O kakvoj promeni matrice govorite?

Kada god mogu, iznosim stav da se razvoj mora planirati, da se ne događa sam od sebe delovanjem samo tržišnih procesa. Razvoj se pogotovo ne događa tako što stranci dolaze, pa vam oni podižu privredu. Bez aktivne uloge države, bez planiranja i usmeravanja, bez kvalitetnog državnog aparata nema dinamičnog razvoja.

Otuda je ključno da se stvori kvalitetan državni kadar koji ume strateški da misli, ume da planira i da se prilagođava svetu koji se ubrzano menja. Kvalitetna država mora tome da pomogne i da olakšava privredi da se prilagođava globalnim procesima. Japanski model meritokratske države dao je fantastične rezultate i taj model je preuzela cela jugoistočna Azija, a potom i Kina. Ne treba zanemariti ni jugoslovensko posleratno iskustvo i rezultate, pogotovo one u prvih 20-25 posleratnih godina, kada je sistemom vladala meritokratija.

ML: Kako komentarišete bankarski sektor Srbije?

Predaja bankarskog sistema u strane ruke je najkraći put u ekonomsku propast. Strane banke nemaju posebnog interesa da kreditiraju domaću privredu i fokusirane su samo i isključivo na profit. Otuda nije slučajno da je Srbija imala najviše kamatne stope u Evropi, i da su te stope onemogućavale bilo kakvo ozbiljno razvojno finansiranje.

Bankarski profiti se najlakše ostvaruju kreditiranjem građana kroz gotovinske kredite jer se tako optimalno kombinuju visoke kamatne stope uz veliku disperziju rizika. I sve vrste hipotekarnih kredita su, iz ugla banaka, sigurna investicija. S druge strane, investicioni krediti su rizični i banke ih ne vole.

Nemački i japanski bankarski sistemi su počivali na snažnoj simbiozi banaka i privrede i ta simbioza je dala odlične rezultate. U obe zemlje, fokus je bio na kreditiranju privrede i investicija, a ne građana. Pri tome, države su (više ili manje formalno) određivale koliki deo kreditnog potencijala će biti usmeravan privredi. Dakle, banke su se svojom kreditnom politikom uklapale u državnu politiku razvoja.

Razvoju Srbije bi pomogla i kvalitetna razvojna banka kojom bi upravljali profesionalci. Ali, takva banka ima smisla samo onda kada država ima jasnu strategiju razvoja. Srbija nema nikakvu strategiju, pa je tema razvojne banke danas samo akademska.

ML: Vaše izjave su uglavnom kritike upućene neoliberalnoj doktrini, preciznije govoreći ekonomskoj politici koja se temelji na neoliberalnoj doktrini. Da li postoje empirijske studije, sprovedene od strane kredibilnih institucija koje nedvosmisleno ukazuju na čemu se zapravo bazira uspešan ekonomski model?

Kritika neoliberalizma je već postala opšte mesto. Reč je o potpuno kompromitovanoj doktrini, ali nažalost, ta vest još nije stigla do Srbije. Kao i svaka ideologija, i neoliberalizam počiva na konstruktima koji sistematski ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju.

Kada je o empirijskim istraživanjima modela razvoj reč, najvažniji rad, bar u poslednjoj deceniji, je izveštaj koji je objavila Komisija za rast i razvoj. Ova komisija se često naziva i Spensova komisija po nobelovcu Majklu Spensu koji je bio na njenom čelu. Taj izveštaj, objavljen u prvoj polovini 2008. zadao je verovatno najteži udarac neoliberalizmu. Začudo, u Srbiji je izveštaj te komisije prošao potpuni nezapaženo. Zašto se o tom izveštaju u Srbiji tako glasni ćuti, možete upitati svoje profesore.

ML: Ako bismo zaključke primenili na srpske prilike, da li možemo reći da je privatizacija Telekoma neprihvatljiva? Kakvo je iskustvo naših komšija, mislimo na susedne zemlje, koje su telekomunikacije prepustile strancima?

Prodaja državnih monopola i strateški važnih kompanija je loša, katastrofalna politika. Prodaje Telekoma je bila sumanuta odluka. Ne samo da se država lišava kontrole nad ključnim segmentima moderne infrastrukture, već ni potrošači ne profitiraju, a to je najvažniji neoliberalni argument u korist prodaje. Pristalice prodaje nisu uspele da nađu ni jedan primer u okruženju gde su cene pale kada je telekomunikacioni sistem prešao u strane ruke. S druge strane, treba se podsetiti primera Crne Gore koja je prodala svoje državno preduzeće i gde su cene usluga odmah porasle. Crna Gora je razmišljala da ponovo pravi svoju državnu kompaniju kako bi pokušala da obori rast cena. Ne znam kako su okončana ta razmišljanja.

ML: Imate običaj da govorite da „primarna emisija nije bauk”. Možete li da nam date primer zemlje uspešnog modela kreditiranja?. Kako bi njegova primena moga da izgleda na primeru Srbije?

Početkom 2012. predložio sam da se usmerenom i kontrolisanom primarnom emisijom krene u finansiranje infrastrukture po modelu i mehanizmu koji je Nemačka uspešno primenjivala od 1932. Da bi se izbegao ozbiljan razgovor u vezi sa predlogom, on je po dobrom običaju vulgarizovan i sveo se na tezu da Katić hoće da štampa pare i da nas ponovo uvede u 90-te.

Tema u vezi sa primarnom emisijom i kreiranjem novca je komplikovana da bi stala u intervju. Koga ta tema interesuje, može na mom blogu naći sledeće tekstove: Beznađe, bespuće i mogući izlaz, Bauk primarne emisije i ugodno inozaduživanje i najvažniji, ali i najkomplikovaniji tekst Misterija novca – ko i kako kreira novac.

ML: RS je zakonom obavezna da drži javni dug na nivou do 45% BDP-a, Da li je ovo zakonsko rešenje dobro? Da li se njime promoviše fiskalna odgovornost?

Limitirati javni dug na nivou od 45% BDP-a je besmislica. Stvarnost se toj besmislici ruga iz dana u dan, kao što se ruga i zemljama evrozone, koje bi po kriterijumima iz Mastrihta morale držati javni dug na nivou koji ne prelazi 60%.

Fiskalna odgovornost se ne može na takav način uspostaviti, niti budžetski deficit i visina duga mogu biti ciljevi ekonomske politike. Države mogu uspešno funkcionisati na različitim nivoima javnog duga, kao što mogu ulaziti i u krize na niskom nivou javnog duga. Nije ključna visina duga, već način na koji se dug finansira i ko ga finansira. Japan npr. i dalje funkcioniše iako je javni dug na nivou od 250% BDP-a.

ML: Javni dug ili spoljni dug- šta je potencijalno veća opasnost po Srbiju?

Spoljni dug je najveća opasnost po finansijski sistem jer je stabilnost sistema u rukama stranih kreditora. Kada oni obustavljaju dalje kreditiranje i refinansiranje starih kredita (tzv. sudden stop), tada dolazi do krize. Uporno ukazujem da rizik od izbijanja krize nije vezan samo za zaduživanje države, već isto tako i za ino zaduživanje privatnog sektora.

Javni dug postaje opasan tek onda kada spoljna, devizna komponenta, u njegovom finansiranju dostigne relativno visok nivo, a to je slučaj sa Srbijom. Dakle, dok je visok spoljni dug uvek velika opasnost po finansijsku stabilnost, javni dug je opasan u meri u kojoj ga finansiraju stranci.

ML: Da se osvrnemo na javnu potrošnju. Kažete da je jedan od glavnih razloga krize Evrozone čvrsta budžetska štednja. Da li možete da nam kažete predlog smanjenja javnih rashoda (kompromisa tekućih i kapitalnih)?

Odgovoriću kratko – Evropa već godinama pokušava da iz krize izađe budžetskom štednjom. Ako je to pravi put, zašto je Evropa i dalje u dubokoj krizi, zašto EU počinje da puca po svim šavovima? Politika štednje ugrožava najsiromašnije, a to posledično otvara prostor za velike socijalne i političke nerede.

Ako bih ušao u dublju analizu, a za nju nemamo prostora, morao bih da se pozovem na radove koji se bave fiskalnim multiplikatorom. O tome sam pisao na svom blogu.

ML: Da li smatrate da su uštede u javnom penzionom sistemu dovoljne?

Ubrzano starenje stanovništva, masovno iseljavanje, nizak nivo ekonomske aktivnosti i loš odnos broja zaposlenih i penzionera – sve ovo kreira ambijent u kome penzije moraju relativno padati. Bojim se da će na kraju penzioneri biti najveći stradalnici srpske ekonomske drame. Mere koje su donete i koje se planiraju će pomoći da se problemi malo ublaže, ali se situacija neće fundamentalno promeniti.

Iako je to nepopularno reći, veliki broj penzionera će pre ili kasnije morati da se osloni na jedinu imovinu koja im je na raspolaganju, a to su stanovi. Oni će morati iz većih stanova da odlaze u manje, a iz malih u iste takve, ali na periferiji ili u stanove u provincijskim gradovima, na primer. Ako je za utehu, i u bogatim zapadnim društvima se odvijaju isti procesi.

ML: Nazire li se kraj krize i kakva kretanja u Evropi i svetu možemo očekivati?

Ako ostavimo po strani veoma rizičan politički ambijent, u ekonomskom smislu sledeća godina bi mogla biti slična ili za nijansu bolja od 2016. Evropa je, čini se, najbliža stanju za koje se od nedavno koristi Hansenova kovanica „sekularna stagnacija“. Za Evropu je od primarnog značaja da izbegne novu finansijsku krizu, koja bi mogla, na primer, započeti u Italiji.

ML: Kakva privredna kretanja u Srbiji možemo očekivati u 2017.?

Ako bude sreće i ako ne dođe do krupnih poremećaja na međunarodnoj sceni (nova finansijska kriza, ubrzan rast kamata, politički ili vojni sukobi), Srbija bi mogla imati sličnu godinu kao prošlu. Da li će stopa rasta biti 2,5%, 3% ili 3,5%, od malog je značaja. Sa tako niskim stopama rasta Srbija je osuđena da ostane na dnu Evrope.

ML: Poruka studentima za kraj.

Pokušajte da studirate, a ne samo da učite za ispite. Internet vam je širom otvorio prozor u veliki svet znanja i informacija i to treba da iskoristite. Sve vam je dostupno koliko i studentima na najelitnijim stranim univerzitetima. Moja generacija o tome nije mogla ni da sanja.

Čitajte što više i ne gubite vreme na društvenim mrežama. Čitajte lepu književnost, čitajte sociologiju, istoriju, psihologiju, itd. Videćete kako će se na kraju sve to sjajno sklopiti i kako će vam dati uvid u stvarnost, uvid mnogo dublji od onoga koji dobijate samo kroz fakultet. Kada uveče odete na počinak, zapitajte se u čemu vam je prošao dan i šta ste novo naučili. Ne zaboravite, vreme je ireverzibilno i izgubljeno vreme je izgubljeno zauvek.

Izvor: monopolist