Sarajevski reditelj Dino Mustafić u svojoj novoj predstavi „Novo doba” čija premijera će biti izvedena u subotu 21. januara na sceni Bitef teatra propituje mehanizam tranzicije. Koproducent predstave je Art Hub iz Sarajeva. „Novo doba” je „sveži” dramski iskorak Vuka Boškovića nastao po motivima knjige eseja Viktora Ivančića „Radnici i seljaci”. Scenograf je Petija Stoikova, kostimograf Lejla Hodžić, a u glumačkoj ekipi su Mirjana Karanović, Boris Isaković, Ermin Bravo, Snežana Bogićević i Slaven Došlo.

Jedan od vodećih bosanskohercegovačkih reditelja Dino Mustafić svoj pozorišni rukopis stvara na mnogim scenama u regionu, budući da je rado viđen gost u pozorišnim kućama od Rijeke, Zagreba, Ljubljane, Podgorice, Skoplja, Beograda….

O kakvom scenskom istraživanju je u ovom, najnovijem bitefovskom slučaju reč?

Trudim se da radim predstave koje nisu omeđene poznatim, nego one koje istražuju scenski jezik u odnosu na dramski predložak. Uzbudljive su mi probe na kojima niče scenski tekst, kao partitura za igru. Odgojen sam na savremenom pozorištu koje je polifono, ima puno tema o kojima se mogu reći veoma važne stvari na različite načine. Što pre uvidiš koliko ima scenskih rešenja postaješ otvoreniji i radoznaliji. Tako i u ovom pozorišnom procesu pokušavam sa glumcima da pronađem scensku istinu o temi tranzicije kroz istraživanje koje će do poslednjeg momenta tražiti idealno rešenje za neke segmente ili neku scenu, neki scenski detalj koji je majka poetike pozorišta.

„Novo doba” je, tvrdite, groblje etičkog idealizma. Pojedinačno i kolektivno ostali smo zaglibljeni između revolucije koja se nije desila i evolucije koja neće doći. Koje teme, pitanja trenutno obrađujete?

Pristali smo na odnose i društvo za koje moral nije ono što uređuje odnose među ljudima. Politika je bila i ostala ono što određuje odnose među silama, a moral ono što određuje odnose među ljudima. Zato politici nikada nisu bili potrebni  moralni ljudi ili moralni ljudi ništa nisu mogli da naprave u politici pa su ih tranzicijske „vrednosti” odbacivale kao sistemsku grešku. Gubimo se u tranziciji, nismo razumeli procese u koje nas je prvo uveo rat, a onda razni mirotvorci prvo na nivou sveta i Evrope, zatim naši lokalni lideri nacija. Sa 21. vekom nam preti opasnost da nestanemo u tranziciji kao druge kulture pre nego što postanemo subjekt civilizacije, odnosno država. O tome se ne govori u medijima, niti u javnom političkom diskursu. Ono što se govori uglavnom je frazeološko i populističko brbljanje koje nema nikakvo stručno utemeljenje, tako da živimo u gomili lažnih odnosa. Tragično je da je laž još uvek jača od svake istine na ovom prostoru, bilo da je saopštavaju javnosti pojedinci ili institucije. Laž je počela u ratu i donela profit!

Predstava „Novo doba” propituje pojam i shvatanje tranzicije. Koliko smo se umorili od reči tranzicija? Za šta nam je sve taj termin asocijacija, odnosno pokriće? Ko su ti odabrani kojima je ovo vreme donelo profit?

Tranzicija stane u jednu sliku u kojoj se socijalistička elita pretvorila u feudalce iz zamaka na bregu, a nadrljali radnici ostali bez posla i pristojnih plata, pretvoreni u zombije socijalnog darvinizma gde opstaju samo najjači vođeni instinktom za preživljavanje ili oni koji su odustali od sebe postavši stranački poslušnici, ljudske krhotine pometenog dostojanstva.

Čovek je danas postao najjeftinija roba. To je činjenica na koju smo svi pristali i prihvatili je kao istorijski ili zli usud. Kako smo dospeli u takvo stanje?

Danas se kradu zgrade, preduzeća, kompletne teritorije i industrije. Uskraćeni smo za fenomen odgovornosti, te etičke kategorije koja bi javne protagoniste obavezivala makar koliko i zakon. Političari su to omogućili nekolicini, oni uživaju sve blagodeti ovog stanja tranzicijskog vakuuma. Ostajemo na istom mestu i na istom odstojanju od emancipacije. Na Balkanu se dogodilo moralno samoubistvo. Obezvredio se ljudski život, onda nema brzog oporavka društva iz tog stanja obespamećenog naroda.

Kritičko mišljenje je, podvlačite, postalo remetilački faktor. Do kakvih spoznaja ste došli propitujući ovu pojavu. Šta se desi sa čovekom koji nije preživeo tranziciju?

Dolaskom demokratije napredak je, po mom mišljenju, trebalo da se sastoji prvenstveno u mogućnosti da se sloboda afirmiše u novom političkom sistemu. Ali problem je da političke promene i promene mentaliteta, to jest vrednosti, morala, običaja ne idu paralelno, čak se može reći da naša društva funkcionišu po istom plemenskom modelu kao i ranije. To je slučaj u svim novonastalim državama eks-Jugoslavije. Duboke promene zahtevaju vreme, zbog toga godine koje su „pojeli skakavci” nisu dovoljne. Imamo dakle demokratske institucije, ali nemamo demokratsko ponašanje, a svaka se vlast ponaša po jednakom, ustaljenom partijsko-familijarnom-interesnom obrascu zvanom: Ima li tu mene? Ukratko: vladaju klijentelizam i korupcija. U takvom društvu čestitom čoveku srce otkaže, a smrt postane viša sfera slobode.

Kako gledate na aktuelni trenutak življenja?

Nadu vidim jedino u otporu koji može promovisati drugačije mišljenje i standarde. Inače, bićemo pretvoreni u statističku grešku tranzicije jer nismo spremni dočekali „novo doba” u kojem se virus fašizma remodulirao u novi korporativni fašizam.

Izvor: Politika