Šalterski službenici ovde se ljubazno nasmiješe, odgovore i potrude da vam objasne iako ne govorite baš najbolje njihov jezik. Kod doktora nema čekanja i nema „podmazivanja“, sestra je jednako ljubazna iako nisam ponijela kafu i čokoladu, niti tako nešto neko od mene očekuje, niti sam to kad ovdje vidjela. Svuda se uzima broj i svi jednako čekaju u redu, i u pekari i u opštini, i nema šanse da neko preskoči cijeli red jer mu na šalteru radi sestra od tetke koja će mu to odmah „završiti“.

Oni ovako disciplinovani, ne znam ni kako bi reagovali, da li bi se bunili, prosto ne mogu ni da zamislim situaciju. Kazne za nepropisno parkiranje su jednako zakačene ispod brisača najluksuznijih i najlošijih automobila.

Na poslu vlada disciplina, tačno se zna kad počinje i završava radno vrijeme i koliko traje pauza, zna se šta ko radi, za šta je tačno zadužen, ali i odgovoran, svi obavljaju samo svoj dio posla, ne bave se tuđim – doduše, nemaju vremena, sve kad bi htjeli. Plate su dobre i redovne, svi zaposleni smo uredno prijavljeni.

Konkursi su javni, razmišlja se isključivo o tome kako taj neko može doprinijeti poslovanju, ime i prezime ne pomaže. O politici se rijetko priča, posve površno, ali se zato često priča o odmorima, gdje je ko bio i gdje putovati sledeće ljeto. Pasoš žene koja održava čistoću prostorija je prepun raznih destinacija (ne, nije se „dobro udala“). Najnormalnije stvari, rekli bismo. Sitnice.

I onda se čovjek prosto zapita kako su kod nas tako nezamislive i koliko smo mi još daleko od svega toga.

Mislim tako često, otkud tolika nostalgija, šta mi to toliko nedostaje, imam sve tu gdje sam, ne razmišljam kako ću od danas do sutra, život teče mirno, lijepo. Zašto i dalje čitam „Politiku”, zašto uopšte čitam o stvarima na koje ne mogu da utičem, i pri tome se bespotrebno nerviram, ne znam ni sama...

Ne, neću se vratiti. Ja nisam samo otišla „trbuhom za kruhom“ – otišla sam i jer nisam više mogla da podnesem to opšte beznađe, bezakonje, i to da mi „ničija djeca“ nemamo nikakvu šansu, a ja prosto nisam bila i nisam mogla i nisam htjela biti „snalažljiva“ na druge načine.

Meni treba to malo pravde i pravičnosti, reda i uređenosti, i jednakih šansi. A nisam imala vremena da čekam promjene, tu famoznu 2020 (ili koju već...), niti volje i snage da krenem u borbu s vjetrenjačama. Ja sam kao i mnogi moji vršnjaci, nažalost, krenula ka jedinom izlazu. Napolje.

Ne, ne kajem se.  Ali imam pravo da mi nedostaje – sve.

I da se nadam da će s vremenom prestati ova nostalgija...

Hajdi, Belgija

Izvor: Politika