Američki građevinski radnici su opremljeni gotovo isto kao i njihovi marinci – minus oružje. Šlemovi, zaštitne naočare, maske, neprobojne čizme, rukavice, štitnici za kolena spadaju u obaveznu opremu i bez nje nije dozvoljeno biti na gradilištu.

Na drugoj strani medalje smo mi: Bugari, Rumuni, Srbi, Bosanci, Poljaci...

U odnosu na Amerikance i ljude koji rade za američke firme, mi smo opremljeni kao germanske horde naspram rimskih legija u početnim scenama filma „Gladijator”.

Isprane majice i farmerke, patike u četvrtom stadijumu raspadanja, rasparene rukavice i čarape, dok se nošenje zaštitnih ili naočara za sunce ili, nedajbože, šlema smatra svetogrđem. Prva pomoć je posebna priča. S obzirom na to da je konzumiranje alkohola i kod njih i kod nas strogo zabranjeno, mi za razliku od njih, kao najvažnije i najdelotvornije sredstvo za dezinfekciju rana i posekotina koristimo „paint thinner”, to jest srpski rečeno – razređivač, dok se umesto gaza i zavoja koriste prljave krpe i bilo šta što se može zavezati ili prilepiti.

„Nema rakije, šta ćeš”, kaže mi sedamdesetogodišnji Vio, Vito Korleone, kako ga ja zovem, kada se nedavno posekao i zatražio da mu donesem razređivač i masnu krpu.

Renoviramo 70 godina staru četvorospratnicu od crvene cigle u jednom od najlepših delova Čikaga, tik uz jezero. Renoviramo je od vrha do dna, spolja i iznutra. Ruši se sve što se može srušiti, gradi se nanovo sve što se može sagraditi. Radi se o desetak ogromnih apartmana, od kojih, bar u polovini, novi vlasnici nikad neće živeti. Neki ih možda nikad neće ni videti.

Na okupu su mnoge ekipe: zidari, stolari, električari, moleri, parketari i ostali. Čuju se skoro svi balkanski i istočnoevropski jezici. Čuje se i španski. Na sreću, ne čuje se ili se retko čuje samo „engleski”.

Konačno, trećeg ili četvrtog dana stižu i oni – Ameri – uglavnom mladoliki, kao isklesanih, čvrstih lica, zdravih, ponekad blještavih zuba, zgodni, preplanuli, sa tetovažama poput fudbalera premijer lige i obaveznim naočarama za sunce.

„Evo ih manekeni”, neko uzviknu.

Posmatramo ih i komentarišemo. Ja, ne bez izvesne doze ljubomore, priznajem da su oni u odnosu na nas više nego manekeni. Izgledaju mi kao neka viša rasa ljudi, sorta osmišljena i proizvedena u tajnoj laboratoriji, vrsta stvorena da pokori svet.

I onda krenuše. Organizovani, tihi, disciplinovani, više mi liče na elitni vojni odred u pripremi za akciju nego na građevinske radnike. Nema vike, dreke, guranja, psovanja, lupanja i lupetanja, a naročito nema bezglave jurnjave. Nema frke. Kreću se normalnim hodom, ne žure, što nama liči kao da se uopšte ne kreću, kao da lebde, ili kao da se nalaze u sred nekakvog usporenog, nemog filma. Neko iz jedne srpsko-bosanske ekipe reče: „E, ove ćemo naći i sjutra izjutra ovdje, tol’ko su, vala, brzi.”

U 16.30 – a došli su u osam ujutru, dok smo mi na gradilištu bili već u sedam – sedaju u svoje kamionete i odlaze, tiho i nečujno, kao što su došli.

Žure ka svojim draganama i ljubavnicama, hrle ka svojoj deci i suprugama, svojim porodicama. Odlaze prema svojim barovima, svojim sportovima i teretanama. Vraćaju se svojim životima.

Na gradilište će doći još jednom da dovrše započeto i zauvek nestanu iz naših života – tačno u šesnaest i trideset.

A mi koji živote nemamo, što ništa nemamo, ostajemo ponekad satima duže od njih da u znoju lica svog raspredamo bajke, skaske i gatke iz naših tamnih vilajeta o našoj prirodnoj balkanskoj snazi i izdržljivosti, kao da je njihova neprirodna; o našim genima, kao da su oni slepljeni od žice i plastike; o našoj pameti, kao da su oni rođeni bez mozga; o našoj domišljatosti, kao da oni za jadac ne znaju; o našoj fizičkoj i umnoj nadmoći nad – njima.

Dok im se potajno divimo, dok im zavidimo i dok ih – mrzimo.

Izvor: Politika

Stevan Stupar, Čikago