U Komunističkoj partiji u Srbiji, u njenom vojvođanskom dijelu, došlo je do burnih reagovanja zbog, kako je rečeno i posebno naglašeno, „lošeg načina rada osnivača i vođe ove partije”.

Zato će, verovatno, uskoro biti zakazan vanredni kongres ove partije koju, kao osnivač i predsednik, vodi Josip Joška Broz (69), najstariji unuk Josipa Broza Tita, sin njegovog starijeg sina Žarka, kome Vojvođani prete smenom.

Joška je po obrazovanju inženjer šumarstva, a po opredeljenju, kako kaže, „čovek za sve poslove”. Nikad se, ističe, nije stideo „bilo kog poštenog rada”.

Do pre šest godina je u Beogradu vodio kafanu „Čuburska lipa”, koju je zatvorio zbog rušenja zgrade u kojoj je ona bila smeštena. Sad živi od penzije koja je, kaže, nešto manja od 25.000 dinara i od plate narodnog poslanika koja nije veća od 70.000 dinara.

U četvrtom braku sa Dalidom ima ćerku Tamaru (9), a iz prvog sa Mirom dvojicu sinova: Nebojšu (45) i Viktora (42), a od njih trojicu unuka.

Šta će biti sa Partijom komunista?

Nemam ništa protiv kongresa komunista. Ova partija, koju sam ja osnovao 2011. i od tada sam njen predsednik, produžiće svoj život i posle tog mogućeg vanrednog kongresa koji uskoro možemo da održimo po svim pravilima ove partije.

Ali, sad je u ovu partiju došla grupa autonomaša koji ne biraju sredstva da zavladaju ovom partijom i koji, po „Fejsbuku”, pišu neke izjave koje nemaju nikakve veze s pravim stanjem odnosa.

Koja partija vam je najbliža?

Socijalistička partija Srbije.

Ja sam u parlamentu i na listi SPS-a, ali kao član Komunističke partije, pa bih sad, zbog svega što se događa, trebalo da se dogovorim i sa predsednikom SPS-a Ivicom Dačićem, o mojim daljim koracima.

Da li planirate neko ujedinjavanje?

Zasad ne. Ali, ako do toga dođe to je moguće samo sa SPS-om.

Mogli ste da čujete u predizbornom govoru Ivice Dačića da je pominjao Josipa Broza Tita i Komunističku partiju što ranije nije činio, a to je sad naš dogovor.

Koliko ima Brozovih?

Svi smo mi potomci mog pokojnog oca Žarka i strica Miše (75). Moj otac je posle razvoda sa majkom uz Zlaticu i mene imao još Svetlanu i Edvarda iz dva braka, a Miša ima sina Andreju i ćerku Aleksandru.

Svi smo u Srbiji i Hrvatskoj sem Svetlane koja je u Sarajevu. Iako se ne viđamo često svi smo u dobrim odnosima.

Uz koga ste odrasli?

Uz dedu, sa sestrom Zlaticom i stricem Mišom koji je stariji od mene šest godina. Roditelje sam viđao povremeno.

Majka je živela sama. Umrla je pre 11 godina, a otac pre 21 godinu. Deset godina nije govorio sa dedom, a ja sam, sticajem okolnosti, bio uz dedu i kad sam radio u lovištima...

O čemu ste pričali sa dedom?

O svemu. Voleo je da zna sve o meni i mojim drugovima, a to su bili i „žestoki momci”: rvač Čitaković, Ljuba Zemunac, Ćenta, Bata Kameni...

Ali vodili smo i veoma ozbiljne razgovore. Na primer, dao mi je jasne odgovore na političke i životne greške.

Ateista pravoslavne vere

Da li ste vernik?

Ne. Ateista sam pravoslavne vere. Pre dvadesetak godina kršten sam u ruskoj pravoslavnoj crkvi na Tašmajdanu u Beogradu. To je moglo zato što mi je majka Ruskinja. Glavni razlog za krštenje je što od tada, kao kršten čovek, mogu da budem crkveni kum deci prijatelja.

Koja je bila politička...

To što je dozvolio primenu Ustava Jugoslavije iz 1974, šest godina pre smrti. Jer, sve je pripremano bez njega, pa taj dokument nije ni potpisao. Učinili su to Kiro Gligorov i Mika Špiljak. Deda je sebe optužio što nije stavio veto na taj dokument, a mogao je.

Jer taj ustav je omogućio razbijanje Jugoslavije. Tim Ustavom dobili smo osam država i osam partija.

... a koja životna?

Kad je, kao mlad čovek, bio u Rusiji. Radio je u mlinu kao mehaničar. Brinuo je o radu mlina i odvozio je, konjskom zapregom, brašno veleposednicima. Jednom prilikom deda je stigao sa zapregom u kuću čoveka koji je imao tri ćerke i klavir, a on je voleo taj instrument.

Tu se zadržao malo duže, a zaboravio je da veže konje uprkos činjenici da je dobro znao da umorni i oznojeni konji ne smeju da piju hladnu vodu. Kasno se toga setio i ti konji su se napili hladne vode, pa su, u povratku, na kućnom pragu, uginuli.

Za dedu je to bila velika, životna greška koju sebi nikad nije oprostio. Jer bio je perfekcionista u svemu.

Šta je za Tita bila odlika pravog komuniste?

Nisam mu tražio odgovor na to pitanje. Ali znam da on nikad nikakvu imovinu nije imao upisanu na svoje ime. I niko od nas nije ništa dobio od onoga što je bilo njegovo, a mi smo samo tražili privatne stvari.

Meni je od dede ostala jedna puška i jedan sat koje mi je dao desetak godina pre smrti. A kad je reč o odlikama pravog komuniste video sam dedin šeretski stav na tu temu u jednom intervjuu koji je sa dedom vodio nekad TV zvezda Ivan Hetrih iz Zagreba.

Evo opisa te scene: Hetrih pita dedu: „Šta je odlika pravog komuniste?”. Deda puši „havanu”, povlači dim, spušta ruku, sa dijamantskim prstenom i tompusom ka pepeljari od slonovače, i kaže: „Svega mora da se odriče”.

Koliko vam smeta kad u Hrvatskoj svi „psuju” Tita?

Takav stav je po meni nerazuman. Sve je krenulo od toga da se bista Josipa Broza Tita izbaci iz Banskih dvora, iz Predsedništva Hrvatske. Tako je dat primer narodu Hrvatske šta bi sa imenom Tita trebalo da se učini.

Ali da nije bilo Tita Hrvatska, posle Drugog svetskog rata, možda i ne bi bila u Jugoslaviji, a zna se kako su prošli svi oni koji su izazvali i vodili Drugi svetski rat, ali i sa onima koji su bili na strani okupatora.

Koju dedinu poruku zauvek pamtite?

Ono što je rekao svim Brozovima: „Morate da živite od svog rada, a ne od prezimena”. 

Izvor: Politika