Ceo dan taj bio je kao na pokretnoj traci, obasut pažnjom svetskih medija. Susret s Emirom Kusturicom dogodio se na terasi legendarnog hotela „Hungarija”, filmične fasade, u kojem se nastavio razgovor započet na stranicama „Politike” tokom avgusta, pre početka najstarijeg filmskog festivala na svetu, na kojem je još kao dvadesetsedmogodišnjak, filmom „Sjećaš li se Doli Bel”, uz nagradu osvojio veliki filmski svet.

Neposredno pred večernju svetsku premijeru u palati Grande i pre samog dolaska Milorada Dodika, predsjednika Republike Srpske na taj svečani čin, razgovaramo o njegovoj glumi više nego o njegovoj režiji, jer se upravo kao glumac „izistinski” poljubio s Monikom Beluči, i to tako da se od strasti raspao kućerak u kojem se taj poljubac desio.

U čemu ste se vi prepoznali u liku Koste?

Ima jedan film koji se tiče zvezda i zove se „Mlečni put”, a onda mi je Nikita Mihalkov jednom ispričao priču, u čiju verodostojnost nisam nikada ulazio, o vojniku koga je u Avganistanu spasla zmija. A onda sam shvatio da je Mlečni put zapravo Rimski put, odnosno da je to put života. Krećući se po tom putu života, čak i naturščik kao što sam ja, sa svojim eventualnim bogatstvom unutrašnjeg života, može da bude dovoljan da napravi transfer u veliku ljubavnu priču. Šta je u ovom mom slučaju presudno? Mislim da se moje čitanje narodne poezije i svega što čini nesrećne nerealizovane ljubavi prenelo na ovaj film, koji je najsnažniji u svom zaključku – da je čovek koji se žrtvuje za ljubav koje nema jači simbol za sve te ljubavi kada dvoje žive zajedno. Toliko je ta parabola o ljubavi uspela u ovom filmu, u toj meri u kojoj je Mlečni put bio pojam preko kojeg su se Kosta i Mlada spojili.

Ona je, bežeći od smrti, dovedena drugom čoveku, a u Kostu je zaljubljena druga žena – Milena?

Da, a ono što mi se sviđa u postupku je što je ta mlada žena, ta luda gimnastičarka Milena enormnom energijom ali i nežnošću u sebi, svojom odlukom skrenula tok radnje i odvela Kostu u katastrofu. Jer, ljudi koji su prodali Mladu – Moniku, iz izbeglištva da bi je udali za zlikovca pokušavaju da joj kažu da postoji internacionalna potera za njom, a Milena, pijana i razigrana, kaže: „Biće svadbe!” To je ta tipična balkanska tragedija – biće, pa šta košta. Drago mi je što je, uprkos svemu, sve to u romantičnom smislu uslovilo ljubavni film.

Ima jedna važna rečenica u filmu, koju izgovara Monika u liku Mlade, a to je da je lepota njeno prokletstvo, što nije i vaš problem, u smislu da i niste neki glumački lepotan?

Ha, ha... Tako je! Monika Beluči je ikona savremene civilizacije. Ona nije ikona u onom smislu da pušta suzu i da je nacrtana. Ona je ikona u onom smislu u kojem savremeni svet stvara te ikone kao žene koje su na naslovnim stranicama, seksepilne osobe koje se skidaju i tako dalje. Ono što sam ja hteo s njom da uradim uradio je davno Hajrudin Šiba Krvavac s Miljom Vujanović. Ona se uveliko skidala, a on joj je dao mantiju da se u nju obuče. To sam i ja uradio ovde. To je film u kojem se instinktivni svet hvata u pogledima i akcijama, a ne u izvedbi onog što Miki Manojlović divno kaže u jednom trenutku u filmu: „Ti si prvi muškarac mojoj sestri ili je to možda bio seks neokaljan ljubavlju”. Dakle, nije ni jedno ni drugo, već treće. Još postoji stid i veoma staromodan način na koji muškarac vidi ženu.

I kako je vidi?

Ono što je možda najjače u ovom filmu jeste što je on moja posveta ženama, u kojoj su one mnogo jače i mnogo snažnije od muškaraca, što je negde i tačno.

Kako ste i kada Slobodu Mićalović otkrili kao glumicu neophodnu za ovaj film?

Sloboda Mićalović je darovita glumica, koja je uglavnom igrala u serijama u kojima joj, kao ni Moniki, nije bila pružena prilika da otvori tu oktavu svojih mogućnosti. U serijama je igrala na jednom tonu a videlo se da postoji ogroman potencijal da razvije sve što može. U filmu „Na Mliječnom putu” ona kao gotovo muškobanjasta gimnastičarka, kad padne u postelju, postaje nežna kao najnežnije dete.

U kolikoj je meri reditelj Kusturica vodio i kontrolisao glumca Kusturicu, kao što je sve druge glumce vodio do glumačkih čuda? Mora da je sve to bilo teško?

Užasno! Uopšte ne mogu da razumem ljude koji tako rade. Meni posle ovakvog iskustva ne pada više na pamet da nešto slično radim. Verovatno ću snimiti još nekoliko filmova, ali mi više ne pada na pamet da režiram film u kojem glumim. To transcendiranje, to preskakanje, nije ništa drugo do gubljenja kontrole, a ona je spasavana zahvaljujući saradnji s (montažerom) Mićom Zajcem, kojem sam slao snimljene materijale da ih gleda i montira i da mi kaže o čemu je tu reč.

A reč je o?

Svedena gluma je najjače oružje koje sam mogao da imam. Moj ideal je Slavko Štimac! Moram da priznam da sam sve vreme mislio kako da nešto što je nestandardizovano u srpskom filmu, a to je gluma Slavka Štimca, postane antipod onome što je jeftino u srpskoj glumi, a to su ti frajerski ulazi s blagim šamaranjem i preuzimanjem scene na sebe. Kod Slavka je to bilo uvek fenomenalno, utoliko što je on svojom mirnoćom i svedenošću kupio energiju drugima i najčešće bio centar. Najbolji primer za to je on u filmu „Sjećaš li se Doli Bel”...

I vi ste svedeni u filmu o dve žene koje vole istog muškarca?

To mu dođe kao nekakav obrnuti „Žil i Džim”. Ono što je važno za ovaj film jeste da mi živimo u ratnom okruženju, svet je izgubio saosećanje s onima koji stradaju, a u isto vreme, još od devedesetih, rat traje, gori. Ako je film dobro prihvaćen u Veneciji, to je sigurno zato što je ratna tema, a ovo je ratna bajka, zapravo njihov savremeni život.

Zašto nema Mikija Manojlovića danas na Lidu?

Ovaj put organizovala je producentkinja Paula Vakaro i mi smo već potrošili sve njene zalihe, a i moje. Ovaj film je po troškovima prešišao sve ostale, tako da je došlo do sužavanja spiska prisutnih na Lidu. Miki Manojlović je odličan u filmu! To ste videli.

Izvor: Politika