Od početka grčke krize vi upozoravate na mogući raspad EU. Da li je bregzit početak toga?

Bregzit je politička katastrofa, naročito za mlade. U Evropi se već godinama igramo vatrom, ali je zanimljivo to što je do izlaska došlo spolja, jer je EU napustila zamlja koja nije član evrozone. Ali ipak smo mi odgovorni za to, jer je EU, kada je bila suočena sa najtežom ekonomskom krizom posle 2. svetskog rata, zakazala i pretvorila krizu koja je započela kao američka u beskrajnu evropsku krizu javnog duga. SAD su odavno na putu oporavka, a mi u evrozoni tonemo u drugu recesiju.

Donijeli smo pogrešne budžetske odluke, jer smo pokušali da prebrzo smanjimo deficite i time smo zaustavili rast. Potrebno je da svi priznamo da je to bila greška. Nadam se da će šefovi vlada i država članica, prije svih Angela Merkel, to shvatiti i promijeniti svoje stavove.

Paradoksalno, Britanija je sprovodeći izrazito antisocijalnu politiku lakše prebrodila krizu od evrozone…

Ali to je stvorilo veliko nezadovoljstvo među nižim i srednjim slojevima, koji su skliznuli u ksenofobiju i diskriminaciju imigranata. Isti fenomen primjećujemo kod Nacionalnog fronta u Francuskoj i Trumpa u SAD. Cijela situacija je dovela do iracionalnog rezultata referenduma o bregzitu. Ali britanske građane niko nije upozorio da će, ako žele da pristupe evropskom unutrašnjem tržištu, morati da prihvate gotovo sva evropska pravila i učine određene protivusluge, bez učestvovanja u donošenju odluka. Odluka za bregzit je iracionalna i apsurdna.

To znači da Britanci nisu odgovorni?

Najveću odgovornost snose britanski političari. Dejvid Kamerun je neprestano ponavljao da ne voli Evropu, a na kraju se čudio što su mu ljudi povjerovali. A tu je i slučaj Borisa Džonsona koji je sada odustao od kandidature za premijera. Bijedna kukavica. Ali i Njemačka i Francuska snose deo odgovornosti. One su iz sebičnih razloga dopustile da EU tone u sve dublju krizu.

Njemačka je najodgovornija, ali da se Francuska usprotivila, sigurno bi sve bilo drugačije. Njemačka misli da sve najbolje zna, što je za ostale Evropljane prosto nepodnošljivo. Njemački stav je i iracionalan, jer nametanje politike štednje južnoj Evropi neće otplatiti njene kredite. Meni je tu prepoznatljiva želja da se drugi kazne, što me veoma podsjeća na nacionalizam. To nije nacionalizam Nacionalnog fronta, već meki nacionalizam. Kada bi sve zemlje imale spoljnotrgovinski suficit poput Njemačke, to ne bi funkcionisalo, jer niko na svijetu to ne bi mogao da apsorbuje.

Da li to znači da je sjever Evrope kriv za probleme juga?

Djelimično, da. Potpuno je apsurdno da Njemačka ima spoljotrgovinski suficit u visini od 8% svog BDP-a. Toga nije bilo još od industrijske revolucije.

Sada optužujete Njemačku zato što je uspješna. Šta bi ona trebalo da čini?

Da više investira u samoj Njemačkoj i da poveća plate njemačkim radnicima.

Njena ekonomija ima drugačiju strukturu i orijentisana je na izvoz…

Izvoziti je divno. Ali da još jednom ponovim: izvoz mora donekle odgovarati uvozu. Njemačku izvoznu politiku tumačim kao volju da se dominira drugima.

To je nizak udarac. Da li kao francuski ljevičarski političar Jean-Luc Mélenchon optužujete Njemačku za nacionalnu psihopatologiju koja je dovela do 2. svjetskog rata?

Ne, ne bavim se psihološkim analizama. Ovdje je riječ o patologiji globalizacije. Njemačka se početkom novog milenijuma uplašila da je ujedinjenje propalo, da ekonomija usporava i da spoljnotrgovinski deficit previše raste. Ovaj strah je doveo do brzopletih odluka. Došlo je do pretjerivanja. U nekom trenutku treba intervenisati, ako želimo da sačuvamo monetarnu uniju.

Šta biste savjetovali Angeli Merkel i Hollandu?

Rekao bih im da podrže ljevičarske partije Podemos i Sirizu. One nisu savršene, nemaju puno iskustva na vlasti, ali su manje opasne od britanskih, mađarskih i francuskih desničarskih populista. Osim toga, Merkel i Oland moraju da pošalju jasnu poruku jugu Evrope da su spremni na moratorijum na otplatu dugova sve dok se evropska ekonomija ne opravi.

Da li je bregzit poziv na buđenje ostalih 27 zemalja članica?

Mislim da je važno da se razjasni ko želi da ostane u ovom velikom unutrašnjem tržištu. Još uvijek čekamo taj odgovor.

Treba da pozovemo na odgovornost šefove vlada i država članica. Oni moraju da shvate kolika je opasnost ako sada počnu da pljušte razni referendumi o izlasku. Ukoliko do toga dođe, ova kriza će poprimiti nezapamćene dimenzije. Ali dokle god neko profitira od finansijskog dampinga, neće biti promjene. Potrebne su nam sankcije protiv malverzacija u finansijskom sektoru, protiv poreskih rajeva i bankarskih tajni usred Evrope. Ove sankcije moraju biti proporcionalne profitima koje te zemlje ostvaruju. Tako su razmišljali i građani Britanije, jer što se i njihova zemlja ne bi ponašala kao Švajcarska, koja profitira od slobodne trgovine a istovremeno koristi poreske propise svojih susjeda kako bi sprovodila poreski damping.

Francuska i Italija žele da formiraju tvrdo jezgro EU, ali Nemačka zateže…

Verujem da će Francuska, Italija i Španija iznijeti prijedlog za stvaranje političke unije. Potreban nam je parlament evrozone koji odlučuje o visini deficita i restrukturiranju dugova. Njemačka bi se tome teško javno usprotivila. U svakom slučaju, treba prestati sa praksom da jedna zemlja svojim vetom blokira čitav proces.

Politika štednje je postala neka vrsta religije. U nju verujete ili ne. Zašto je smatrate pogubnom?

Zato što ne donosi rezultate. Uzgred, i Njemačka jednom nije otplatila svoje dugove. Ona je tokom 50-ih godina prošlog veka profitirala od velikog otpisa dugova. To je bila mudra i ispravna odluka. Tada su druge zemlje rekle: „Vaši roditelji su pravili greške, ali zašto da za to plaćaju nove generacije?“ Svi bolujemo od istorijske amnezije. Mladi u Grčkoj su krivi za zaduživanje svojih roditelja koliko i mladi u Bretanji ili Bavarskoj.

Intervju je vođen za Udruženje vodećih evropskih novina / Leading European Newspaper Alliance (LENA). Članovi udruženja su njemački Die Welt, italijanska La Repubblica, španski El Pais, belgijski Le Soire, francuski Le Figaro i švajcarski La Tribune de Genève i Der Tagesanzeiger.

Preveo: Miroslav Marković

Peščanik