-       Cukuba  je jedno istraživačko-naučno mjesto nekih 60 km od Tokija. To je mjesto koje ima veliki univerzitet koji je jedan od 10 najboljih univerziteta u Japanu i orijentisani su prije svega na prirodne nauke, IT i robotiku, a dosta se bave i društvenim naukama. Taj univerzitet je poznat po tome što ima najveći broj stranih studenata. Od ukupnog studentskog tijela nekih 2.000 studenata su stranci – kaže Dragana na početku našeg razgovora.

Prije odlaska u Japan, završila je osnovne studije na  Filizofskom fakultetu Banja Luka, odsjek žurnalistika.
 
Kako si ti došla tamo i koliko ima ljudi iz regije tamo?
Na samom univerzitetu svake godine dolazi dosta studenata na kratkoročne razmjene, recimo, od tri do šest mjeseci, iz naše regije bude 10-15 studenata, od Makedonije do Slovenije. U suštini dolazi najviše Slovenaca jer Univerzitet u Ljubljani ima dobru saradnju sa ovim mojim univerzitetom.

Ja sam se 2009. godine prijavila za stipendiju japanske vlade preko njihove ambasade i tu sam prošla sve krugove. Kada sam odabrana moje je bilo da odaberem tri fakulteta gdje ću studirati, dakle, kontakt sa profesorima i sve ostalo. Onda sam 2010. otišla tamo na postdiplomske studije. Nakon što sam otišla prvo sam shvatila da moram da učim japanski i to sam radila godinu dana. To je za mene bio dugotrajan i mukotrpan proces. To je prvi put da sam se susrela s jezikom koji ima drugačije pismo nego naše. Imaju kanđije koje je ideografsko pismo i koje jednostavno morate memorisati.  A još tu je hiragana i katakana, a kombinacija ta tri pisma tvori pisani tj. govorni jezik. Da bi čovjek bio elementarno pismen morate znati otprilike 1.900 do 2.000 kanđija i to vam omogućuje da čitate novine i pratite vijesti na TV-u. Nakon toga upisala sam magistarski studij.

Šta trenutno proučavaš?
Ono što me interesuje bilo je kako su strani mediji – a posebno američki – izvještavali o Fukušimi. Odnosno, da to sve vidim iz Japana , jer sam se u trenutku te velike nesreće nalazila tamo. Tema je i u samom Japanu bila jako kontroverzna, jer je Japan uprkos tom fascinantnom tehnološkom napretku u nekim segmentima jako konzervativno društvo, a nuklearna energija je jedna od tih tema o kojima se ne govori. Nakon toga sam odlučila da ostanem na doktoratu, ali da se malo preorijentišem na ove naše prostore, jer sam boraveći tamo shvatila da Japan nije toliko monolitno društvo koliko mi odavde iz Bosne mislimo. Oni svi imaju osjećaj da su Japanci, da je japanski jezik jedan i ostalo, ali unutar tog društva postoje određene grupe i subkulture, postoje i imigranti koji se kad-tad susretnu s nekim problemima i to je ono što me je zanimalo kao i to kako se mediji odnose prema takvim grupama u društvu. Onda sam pokušala da nađem neku vezu sa našim društvom koje je multietnično. S obzirom na to da je u našim društvima izvještavanje putem interneta u ekspanziji našla sam tu poveznicu kako bih se tim bavila.

Kakva su tvoja iskustva u Japanu s pozicije građanke Bosne i Hercegovine?
Jako pozitivna! Zato što je Japan jedno jako organizovano društvo. Ja ga naravno ne idealizujem, jer i oni imaju svojih problema, počevši od birokratije pa na dalje. Ali razlika između našeg društva i Japana jeste da kad vi nešto krenete to ćete  i završiti. Na  primjer, kad uđete u opštinu, tamo ima 13 šaltera, izgubićete vremena što zbog nepoznavanja jezika što zbog sporosti, ali na kraju sat vremena ćete završiti to što hoćete. U BiH nisam sigurna da bi se to  desilo. Pogotovo po pitanju nekih ozbiljnijih stvari, gdje se ovdje i dan-danas moraju vući neke štele. Mada, i tamo imate neke latentne diskriminacije kada odete u neku lokalnu banku pa pokušavate otvoriti bankovni račun pa vam kažu: „Ah, pa ne znate vi dovoljno dobro japanski jezik, ne možete ga otvoriti.“ Ali to riješite tako da odete u Tokio i nađete neku banku koja najnormalnije radi sa strancima.

Vjerovatno su te hiljadu puta pitali odakle dolaziš. Kakve su reacije na tvoj odgovor?
Kad kažem da dolazim iz Bosne i Hercegovine odmah se svi zapitaju da li su ikada čuli za nju. Ono po čemu smo mi tamo poznati kod neke mlađe populacije je fudbal jer je Ivica Osim bio selektor njihove reprezentacije i postigao je veliki uspjeh s njom. Mislim da je on čak uticao na to da oni dođu do ovog Svjetskog prvenstva. Ako pomenete njegovo ime većina ljudi će se sjetiti Bosne. Ali da imaju neku predstavu o tome gdje  smo, šta smo i ko smo – ne, nemaju. Pitaju jesmo li blizu Rusije, ali na to sam se već navikla bilo gdje u svijetu. I još kad im kažem da smo u jugoistočnoj Evropi i da imamo 3,8 miliona stanovnika kažu da im je to baš malo i da nije ni čudo kako nisu čuli za nas. Starije generacije je sjećaju. Meni se desilo da sam upoznala dosta ljudi koji su bili na Olimpijadi ’84. i to su obično ljudi od 65-70 godina i imaju jako lijepo mišljenje o bivšoj Jugoslaviji, gostoprimstvu ljudi i svemu onom čega se sjećaju. I naravno, svi nas pamte po ratu. 

Dosta mi se puta desilo da me ljudi uzmu za ruku i pitaju: „Je li sve u redu?“ I sad naravno, ja kažem da je sve okej i treba mi vremena da shvatim da oni misle na rat.To je tad bilo na TV-u, ali kad se ta priča završila Bosna je nestala sa ekrana i oni jednostavno ne mogu da pojme kakvo je stanje kod nas. Problem je kako se medijski predstavlja rat. Njima je glavna referenca izraelsko-palestinski sukob gdje se stalno nešto dešava i gdje je konflikt non-stop. I teško je nekome objasniti da se kod nas rat završio. Mlađi ljudi, od 18, 19 i 20 godina nemaju nikakvu predstavu o BiH. Baš nikakvu.

Čime se to bave japanski mediji? Šta je njima u fokusu?
Japanski mediji su u suštini jako interesantni. Oni imaju relativno mali broj TV stanica u poređenju s nama. Imaju jako veliki broj nacionalnih dnevnih novina i isto tako mnogo magazina. S obzirom na to da njih ima 127 miliona i da je to jako veliko tržište vi možete da nađete magazin o bilo kojoj temi za bilo čiji ukus. Kad govorimo o informativnim emisijama vidim da ih interesuje dnevna politika, pitanja budžeta, jako se  fokusiraju na odnose sa Korejom jer su i dan-danas ostali neriješeni, ali u fokusu je prije svega ekonomija. Izvještava se o tome da li je poskupjela hrana ili nije. Izvještava se i o lijepim stvarima dosta. Na primjer, prate dosta promjene godišnjih doba. Prati se dosta dolazak jeseni. Njima jesen znači to da će ići u planine i posmatrati kako lišće mijenja boju. Ovdje kod nas mislim da vijest o lišću kako mijenja boju nikada ne bi došla u dnevnik ili neku centralnu emisiju. Imaju dosta tolk-šou emisija sa humorističnim elementima i meni, kao nekome ko dolazi iz drugačijeg kulturnog miljea, to sve nekada izgleda smiješno u smislu da to nikad ne bih gledala, ali njima su te emisije najzanimljivije. To su emisije koje govore o politički aktuelnim temama, ali na jedan drugačiji način. Pozovu sve najeltitnije goste, ali onda pričaju o tome na jedan drugačiji način, s neke pozitivne tačke gledišta i gledaju kako da riješe to što treba da se riješi.  

I ono što im je ubjedljivo najpopularnije to su emisije koje imaju bilo kakve  veze  sa kuvanjem. Kuvanje, hrana, jedenje, probavanje hranje... Imaju emisiju na njihovom javnom servisu, sjednu na Emanote voz, to je najprometnija linija metroa, i oni izlaze na svakoj stanici i traže najbolje restorane. Oni tako ne promovišu te restorane koliko taj kraj u Tokiju. Promovišu to nešto što je dobro i to je jako pozitivno.

Je li istina da je Japan zemlja robotike ili ih samo mi tako vidimo?
Istina je, oni prednjače u kreiranju robota, u smišljanju novih primjena robota u industriji, medicini... Sada izgrađuju neku vrstu odjeće, nazovimo je oklopom, koja je namijenjena za invalide i koja im pomaže pri obavljanju pokreta. Ali ne vidi se to u svakodnevnom životu. Ljudi misle da je sav Japan kao Tokio, digitalizovan, ubrzan i ogroman. U toj sredini gdje ja živim život se ne razlikuje previše od života u Banjaluci. U osam sati naveče ako već nije neka ljetna sezona nećete vidjeti previše ljudi na ulici. Ljudi su opušteni, zgrade nisu visoke, nije sve haj-tek i ljudi žive neki običan život. Pogotovo ako odete na selo vidite da nije sve tako robotizovano kao što mi mislimo.

Koliko je tebi trebalo da se prilagodiš?
Pa ja sam se prilagodila onog trenutka kad sam se spustila na aerodrom. Rekla sam sebi: „Ovo nije ni bolje ni gore od onog što ja imam kući, ovo je samo drugačije.“ I mislim kada se jednoj novoj kulturi pristupi na takav način da se može jako brzo uklopiti. Meni i dan-danas predstavlja problem i izazov učenje jezika. Ja sam i prije Japana učila strane jezike i nemam problem s tim, ali s jedne strane ja to vidim i kao pozitivnu stvar jer svakodnevno mogu nešto novo da naučim.

A da li oni govore strane jezike?
Slabo. Svi uče engleski jezik, negdje od srednje škole, ali jako slabo komuniciraju na njemu. Dobro čitaju, dobro razumijevaju, ali slabo komuniciraju.

Spomenula si raznolikost hrane. Kakva je i šta se tebi sviđa ili ne sviđa?
Ljudi ovdje imaju predstavu da se tamo jedu žive ribe. Jede se puno suši i sašini, ribe od tune do hobotnica. Meni je to ukusno, volim tu hranu i jednog dana kad se vratim to će mi nedostajati. Ali imaju i hrane i za one koji ne vole tu vrstu hrane. Imaju nešto što se zove tonkacu, a to je najsličnije bečkoj šnicli. To je meso pohovano i prženo u dubokom ulju i svi s ovih prostora kažu da je to nešto što mogu da jedu i što im se sviđa. Ja, s druge strane, ni dan-danas ne mogu da jedem, a ni velika većina stranaca nešto što se zove nato. To su fermentirana zrna soje koja imaju specifičan izgled, ukus i miris. Zamislite soju ili grah koji je krenuo da fermentira pa se to sad krenulo razvlačiti i ima zaista speficičan miris. To Japanci obično ponude strancima kad su u njihovom društvu čisto da vide kakva će biti vaša reakcija jer znaju da vi to ne možete prihvatiti. U ovom zimskom periodu volim da jedem nabe, a to je kao neka vrsta čorbe. Recimo da izađete u neki restoran, nasred restorana se stavi šerpa i u nju se dodaje povrće, supa, meso raznih vrsta, to se tako krčka, a dok se  krčka ljudi sebi vade i stavljaju u tanjir. Ono na što su oni posebno ponosni jeste riža. Meni se riža u Japanu baš sviđa. To je neka njihova autohtona sorta i na čemu Japan kao država radi da se zaštiti. Cijena riže čak i za jednog Japanca je visoka, ali to je upravo zbog toga što pokušavaju da zaštite svoje tržište.

Sa prosječnim primanjima kako Japanac živi?

Oni dosta jedu u restoranima, a to ipak nešto govori. Naravno, to nisu sve ekskluzivni restorani, to je nekih 5-10 evra što će dati za ručak ili večeru. Opet, s druge strane, imate i restorana gdje plata sušija košta oko 300 evra.  Istina je da dosta jedu. Mnogo ljudi u Japanu, pogotovo mlađih, žive sami i kuvanje im se ne isplati, pa onda jedu po tim jeftinijim restoranima. Troškovi života su jako visoki. Osoba koja živi u Tokiju mora imati platu minimalno 3.000 evra da bi uspjela da iznajmi stan, plati hranu, prevoz i da se može tu i tamo izaći i otići jednom godišnje na neko putovanje. Ali to je kod njih neka početna plata, na primjer za ljude koji sada završe fakultet. Za ljude koji su na stipendiji to je malo poskupo jer stipendija baš i nije na tom nivou, ali se može naći nešto. Recimo, s ovom stipendijom preko koje sam ja otišla niko se nije žalio da je gladovao ili da nije mogao da kupi knjige. Ali prilično je skupo i kada iznajmljujete stan kao samac to je stan od 12, 15 ili 17 kvadrata. To su pristupačni stanovi. Ako hoćete dvosoban stan tu se već radi o malo većoj sumi.

Može li se tamo sa završenim fakultetom naći posao?
Oni sada govore dosta o nezaposlenosti, ali ta njihova nezaposlenost uopšte ne može da se poredi sa našom. Njima je poražavajuće ako 5% mladih koji sa završenim fakultetom ne mogu da nađu posao. Ali on mogu da rade i povremene poslove i uvijek će naći mogućnost da se izdržavaju i to im društvo omogućava. Za strance je ipak malo drugačije, prije svega zbog jezičkog izazova. Sve zavisi od toga koliko tokom tih tri ili pet godina naučite jezik. Što ga bolje savladate veće su šanse da ćete dobiti posao. Naravno, sve zavisi od struke. Ljudi koji su na cijeni bez obzira na jezik su programeri, ljudi iz IT sektora, oni koji se bave robotikom, biohemijom, nanohemijom i oni će sutra ako odu u Japan pronaći posao makar ne znali jezik. Radni jezik će im biti engleski, imaće solidne plate i dobre životne uslove. Drugo je sa ljudima koji završe neke društvene nauke, ali i to zavisi odakle dolazite. Njima je Azija jako blizu i to je jedno veliko tržište. I ako se prijavi za posao neko iz Bosne i neki Kinez naravno da će primiti Kineza jer sarađuju dosta sa Kinom i ta osoba im je već odradila pola posla jer zna kineski. Dakle, ima ta jasna ekonomska računica zašto neki stranac ima više prednosti od drugog.

Ali upoznala sam i dosta ljudi s naših prostora koji su tamo ostali nakon stipendija koji nađu jako lijepe poslove. Imam drugara koji radi kao prevodilac za japanski i engleski i smatram da je to jako, jako veliki uspjeh. Upoznala sam ljude iz Bosne koji su na kraju završili da rade za Gugl. Upoznala sam ljude koji su uspjeli da rade kao arhitekte za neke japanske firme gdje nije lako ući, ali koji su svojim radom i požrtvovanošću uspjeli izboriti za to. Znam i ljude koji se nakon stipendije vratili u Bosnu i koji su uspjeli ili nisu uspjeli da nađu posao.

Pa kakvo  je radno vrijeme Japanaca?
Eh, to je ono na šta se uvijek nasmijem i mislim da je to jedan mit da se puno radi. Činjenica je da se puno radi i ostaje puno prekovremeno, ali ne mogu da tvrdim da je čitavo društvo takvo. Ono u šta sam se uvjerila to je da najviše rade mali preduzetnici, porodice koje imaju neki svoj biznis u tu se zaista predano radi. Pogotovo ako je to nekakva vrsta uslužnog biznica i tu im nema premca u svijeta. To je usluga koja je uvijek na mjestu i gdje ćete dobiti ono što tražite.

Tvoj generalni utisak Japana?
Pa moj generalni utisak je da je to jedna jako zanimljiva zemlja za posjetu, zemlja koja ima mnogo pozitivnih stvari, ali koja isto tako ima negativnih stvari, kao Bosna, Alžir ili neka druga zemlja. Sve zavisi od toga ko dođe tamo kao stranac, u kakvoj prilici i kako se snađe. Ali ja sam u suštini jako zadovoljna. Stekla sam jedan krug prijatelja, što Japanaca, što stranaca i smatram to najvećim bogatstvom. Naučila sma dosta stvari s profesionalne strane koje ovdje u Bosni ne bih mogla da naučim. Ne bih imala da naučim s te strane jer smo u tehnološkom smislu za to uskraćeni.  Pored svega toga, život u Japanu ostavlja dosta prostora da se putuje, a to nije malo. Mislim, na kraju krajeva, da je to jedna izvanredna zemlja. 

razgovarala: Senka Ćopić