Ne znam, vama mladima se sve ovo čini lako, ali čim čovjek dobije još nekoga da izdržava vidiš kolika patnja život može da bude. Kad ih vidim kako su se umrežili, kako jedni drugima namještaju konkurse i tendere, pa kako to zajednički sklanjaju, kako su stavili kandže na kapital krivo mi bude što sam bio toliko glup pa nisam na vrijeme pobjegao. I niko im ništa ne može jer su i oni koji ih sada napadaju još i gori od njih.
Ne znam, mladiću šta bih vam rekao, ja sam imao firmu za uređenje zelenih površina, imao sam par zaposlenih i redovno sam im isplaćivao plate i volio sam taj posao. Ali onda se desi da se javiš na tender neke javne institucije i direktor ti otvoreno kaže da njemu ide 10%, komisiji ide 20% i ti onda dok isplatiš njega i njih i radnike i kupiš materijal shvatiš da si više izgubio nego dobio. To je tako trajalo neko vrijeme, a onda kada sam počeo da upadam u dugove zbog takvih tendera, nisam više mogao dalje i zatvorio sam firmu i još sam se tu naplaćao taksi dok sam dobio sve potrebne dokumente. Tako u ovoj zemlji prolaze ljudi koji bi nekoga da zaposle.
Sine, život ti stalna borba i nikad ne znaš na šta će to sve da ispadne. Eto vidiš, mene prije par godina nešto srce počne mučiti i vidim da je đavo odnio šalu pa počnem ganjati neku vezu za VMA, da se operišem, iman tog nekog rođaka u Patrijaršiji, pa ima neke veze i na klinici, ali đavola, ništa nije mogao da mi sredi. I kaže mi kolega, kad sam već mislio da se pozdravim sa svim, aj ti fino u Tuzlu, ima tamo dobra klinika. Ja, šta ću, pokupim se i odem tamo. Pregleda mene doktor jedan pa me pita: „Pa kako je zemljače?“ Pitam ja njega, a kako smo mi to zemljaci, pa kaže, ja sam živio u Čelincu do rata, pa sam izbjegao. Ako ti šta treba, tu sam nemoj da se ustežeš da me zoveš. I bi čovjek dobar prema meni. A meni bi krivo, jer kad se sjetim kako smo prije rata tukli muslimane, ne zato što su bili muslimani, već mi bili djeca sa sela, a oni živjeli u gradu, gradska djeca, pa smo samo tražili razlog da se pobijemo.
A on ti je doktor, obrazovan, mlad i tražen, Kemal Malovčić je platio 100.000 evra za svog šurjaka, samo da ga on može operisati, a vidiš, mene je ispoštovao i nije dao ni da ga pićem počastim. Eto šta ti je život! Moraš nekad imati vjere u život, jer svi smo mi rođeni u pogrešno vrijeme. Tvoj otac je rođen u pogrešno vrijeme, ja sam rođen isto tako. I ti si rođen u pogrešno vrijeme, ovdje kod nas je svako vrijeme pogrešno. Ja sam za vrijemene one države išao u Irak trbuhom za kruhom, i šta ti je život, prije par godina moj sin je išao tamo u okviru mirovnih snaga.
Ko zna, možda će i njegov sin isto tako igrom sudbine morati baš u Irak da ide? Samo vjeruj u život da će biti bolje! I radi nešto na tom internetu, tu leži budućnost! Živ bio!
