Рад је створио човјека. Постоје два основна типа друштва. Први тип је онај у којем је рад доминантна вриједност. У другом типу доминира нерад, јавашлук.

У првом типу друштва одговорност се подразумијева и она је константа, у другом сви бјеже од одговорности и пребацују је на друге. Политика у првом типу друштва не игра посебно битну улогу, док је у другом типу цијело друштво исполитизовано.

Евидентно, постоје озбиљне разлике у вриједностима између та два друштва. Разлог лежи у томе што су у првом типу друштва, на извјестан начин, сви предузетници. Чак и они који раде за друге представљају неку врсту предузетника, јер се активно старају о својој судбини и не чекају да неко други преузме одговорност за њихове животе. С друге, пак, стране, друштво „Б“ карактерише занимљив парадокс да су чак и они који воде фирме имају пролетерски менталитет, јер они стално очекују заштиту „неког одозго“.

Предузетничко друштво има различита квалитативна својства од пролетерског. Предузетници праве једну потпуно другачију радну и културну етику од пролетерске, јер непрестано брину како да опстану на тржишту, док пролетере једино занимају субвенције. Предузетничка етика значи да су људи принуђени да се побољшавају, да уче, да се прилагођавају промјенама, да мисле о будућности, док пролетери немају потребе да се замарају тим стварима. Пролетере једино занима синдикална борба, политика, социјалне бенефиције. У преводу: како са што мање рада узети од других што више.

Предузетничка друштва окренута су штедњи, а пролетерска трошењу. Предузетници пажљиво анализирају гдје да вишак вриједности инвестирају, како би вишак направио нови вишак, док пролетере занима једино хедонистичка потреба да што више удовоље свом стомаку. Или, као што недавно примјети чешки предсједник Клаус, да сједе у хладовини чемпреса и пију узо.

Пролетерско друштво има сталну потребу да оспори вриједности предузетничког друштва, јер само тако може да „објасни“ разлоге свог заостанка за њим. Према пролетерима, предузетници су „похлепни“, „битан им је само новац“, „не знају за духовне вриједности“, „империјалисти су“ итд. Оно што пролетери никад не одговоре јесте зашто је онда њима толико стало до новца. Наиме, да Грцима није стало до пара не би оволико штрајковали због смањења социјалних давања. Али, они итекако штрајкују, не зато што им неко брани да привређују и сами стварају нову вриједност, већ зато што не желе да им држава одузима социјалне трансфере. Према томе, воле пролетери паре, само не воле да раде за њих.

Свјетска економска криза неће утицати фатално на предузетничка, него управо на пролетерска друштва. Не наступа пролетерска револуција, него управо супротно: концепт социјалне државе више ће да претрпи штете послије свега овога него 1990.године. Преживјеће они који више раде, мање троше и паметније инвестирају. Нерадницима долазе све тмурнији дани.

Капитализам ће изаћи снажнији и виталнији из свега овога. Недостатак новца натјераће људе да на тржишту купују оно што им је заиста потребно. Концепт „потрошачког друштва“ и „државе благостања“, као расипнички и неодговоран, биће замјењен концептом „паметних улагања“, „одговорног коришћења ресурса“ и „реалне вриједности“.

Грдно се вара ко мисли да ће побједити филозофија „хљеба без мотике“.

Урош Симеуновић