Одмах на почетку да дам одговор: треба. Република Српска, као и свака нормална политичка заједница, треба политички плурализам. Српској је потребна странка умјерене деснице, народњачке провенијенције, конзервативних вриједности.

Република Српска, штавише, данас више но икад треба једну класичну конзервативну странку, која ће оштро да се супроставља повећању пореза, јачању улоге државе у привреди, снажењу аминистрације. А поврх свега тога, нема ама баш било каквог разлога да Српска остане без странке која је, свиђало се то некоме или не, била предводник националног покрета који је и створио Републику Српску.

Неспорна је чињеница, такође, и да нити једна друга политичка опција није успјела да СДС-у преотме ту позицију снажне конзервативне политичке организације и идеје. Ако ћемо искрено, највећи број партија које су претендовале да то учине углавном су и настајале из самог СДС-а, а њихови програми јесу базирани на програму Српске демократске странке. И ту имамо један веома интересантан моменат: данас нико у Републици Српској није заузео тај бусен десног центра на политичкој сфери Српске, иако око њега сви обигравају.

СНСД и Милорад Додик јесу почели добијати изборе кад су престали бити атеистима, „дашковима свјежег вјетра“, заговорници функционалне БиХ. Они јесу увелико скренули десно, али нису заиста и постали странка умјерене деснице: Додик је у ствари направио партију засновану на култу личности, која ће се распасти исте секунде кад он више не буде политички активан. СНСД нема програм, нема идеологију, нема вриједности и нема дугорочну стратегију-они и њихов лидер-партија имају само непрегледне количине демагогије којом засипају народ и врше његову психичку анестезију, а имају и паре које су уграбили од тог истог народа и којима купују лојалност, а којих је, опет, све мање и мање.

ПДП је политички мртва још од земана Драгана Микеревића. Та партија је изневјерила повјерење оних који су повјеровали да је ријеч о искреним и поштеним стручњацима, који знају и умију да модернизују и сачувају Републику Српску. Испоставило се да педепеовце једино интересује њихов џеп, а у томе су толико претјеривали да се поставља логична претпоставка да би они били дупло гори од Додика и СДС-а да су било кад имали толику власт попут ових. Њихово данашње опозиционо дјеловање јесте једна обична политичка демагогија, јер док год не раскрсте са својом прошлошћу, а неће раскрстити док им је Иванић предсједник, а Ђерић у првом ешалону-они немају кредибилитет да причају озбиљно о било чему.

ДНС неспорно јесте партија која има континуиран узлазни тренд, али они су на протеклим изборима досегли свој политички врхунац. Они не могу и никада неће бити велика партија. Просто, нису тако конципирани. ДНС је типичан примјер у социологији познате врсте „кадровске партије“, која не претендује да има масовно чланство, која нема неки посебан програм, идеологију и вриједности, но је једино занима власт и позиције. А позиција у осиромашеној Републици Српској, а што је посљедица политичког дјеловања и самог ДНС-а (људи често заборављају да је и ова партија на власти, те да је такође одговорна за стање у држави), јесте све мање. То представља највећи проблем ДНС-у, јер они само тако могу да добију гласове-кад исте прикупљају чланови којима је обезбјеђено неко угодно радно мјесташце, најбоље при Министарству саобраћаја и веза.

У „мали милион“ партијица раздјељени радикали никад и нисе претендовали да буду умјерена десница, а поготово су неозбиљни овако разједињени и смијешним ликовима (Благојевић, Михајлица) предвођени. Стога, на њих не треба ни трошити ријечи.

НДС Крсте Јандрића буквално представља суштински анаграм ДНС-а. Партија без програма, без идеологије, без визије, без било чега, сем жеље да се, истина континуираним и стрпљивим теренским радом-такође дође до позиција. Идеолошки неписмени Јандрић и Шкобо, један пропали социјалиста, други пропали ездеесовац и депеовац, скупили су се како би ушићарили који глас од свакога од кога могу, од социјалиста до умјерених радикала. Они појма немају како да политички позиционирају своју странку, а тек појма немају како да Републику Српску извуку из дубиозе у којој се ова налази. Дакле, ни они не могу бити окосница тог десног крила политичке сцене Српске, као што је напримјер случај са демохришћанима у Њемачкој.

ДП-Драган Чавић. Ту се прича завршава. Партија-човјек, исто као и СНСД. С тим да је Чавић, иако данас неспорно најконкретнији опозиционар у Српској, много политички слабији од Додика. ДП је оформљен како би се ухљебили они које је Босић помео у СДС-у. И то није никаква тајна. Чавић и Глигић су правили и направили партију чија је сврха да њих двојица буду посланици. Та сврха је остварена и тиме је ДП завршио са својом политичком мисијом. Чавић не може, а и нема вољу да прави и гради пројекат који би постао озбиљна алтернатива владајућој структури. Остарио је, а и изгубио превише политичких кредита. Таман кад и нешто добро каже и уради, у јавност пошаље Војислава Глигића, који је упетљан у превише афера, или Милоја Сексана, политичког клауна и типа који је својевремено водио античавићевске демонстрације по Бањој Луци. Према томе, ни ДП није странка способна да оствари циљ и позицију о којој је ријеч.

Од ванпарламентарних партија које своју политичку сцену траже ту негдје око и десно од центра политичке сфере могу се евентуално споменути једино још напредњаци. Они су платили цех и прије но што су озбиљно заживили на политичкој сцени Српске, и то због тога што су окупили различите каријеристе који су мислили да на основу имена Томислава Николића ураде оно што су есенесдеовци урадили користећи Додика, Глигић Чавића, а Ђерић Иванића, а при том сам Николић није био сигуран жели ли своју странку у Српској или не. Они данас покушавају нешто да учине, да се наметну и искористе тај празан простор, али су исувише подјељени, посвађани, са јако мало паметних и честитих људи. Заправо, чини се да они имају само име, Томину фотографију и добру пролазност у медијима, док им недостаје свега осталог. Значи-ништа нити од њих.

И тако се враћамо на СДС. На њих свако озбиљан мора да рачуна. То је једина партија у Републици Српској која без озбиљне кампање, без озбиљног политичког дјеловања, без озбиљних лидера и озбиљних пројеката-`ладно може да освоји преко 100.000 гласова. Његово име, грб, традиција, па и мит-чине да СДС кад је и најрањивији и кад ништа не ради освоји толико гласова. Нико други у Српској то не може да учини. То је драгоцјен политички капитал.

Будући да је евидентно да нема озбиљну конкуренцију на том већ толико пута поменутом десном центру, те ако знамо да СНСД вуче Српску у провалију, поставља се логично питање: кад ће СДС да се пробуди? Кад ће да загризе? Кад ће да иступи као алтернатива?

Наравно, сва ова питања своје исходиште имају у оном најважнијем: има ли СДС данас уопште потенцијала да буде алтернатива? Има ли људе? Има ли мотив? СДС чија је једина преокупација како да без побједе на изборима дође до неке мрвице власти свакако да није странка која може да буде алтернатива Додику. Ако та странка скоро годину дана изгуби на то да понавља јалове фразе како је потребно да Српска има јединствен тим у Сарајеву, односно ако изражава своју „бригу што власт у БиХ није још успостављена“ (у преводу: фрустрирана је јер се њени функционери нису смјестили у фотеље у заједничким институцијама), а при том не даје одговор на једноставно питање ко јој то брани да увијек и на сваком мјесту заједно са осталим српским партијама у Сарајеву штити интересе Републике Српске (што јој је, ваљда, и посао и за шта је и добила гласове грађана), а да при том буде жестока опозиција власти која систематски разара ту исту Републику Српску, и то много ефикасније од комплетног политичког Сарајева.

Ту лежи основни проблем СДС-а данас. Звучи чудно, али је истина: проблем СДС-а тренутно јесте што неће да буде СДС. Чини се да људи који доносе одлуке у тој странци желе да СДС буде ДНС. А да би то постигли, природно, морају да престану да буду СДС и да се срозају до нивоа ДНС-а.

„Деенесизација“ СДС-а била је политички циљ Драгана Калинића. Потом Драгана Чавића. А данас-Младена Босића. Они нису умјели (хтјели?) да странку ревитализују, освјеже, појачају новим, некомпромитованим и политичке борбе жељним ликовима. Умјесто да гризу попут напредњака у Србији, да дан и ноћ власти дишу за вратом, да организују митинге, да праве моћну страначку инфраструктуру, да преотимају незадовољнике у другим странкама-ездеесовци данас медитирају и понашају се као да политички дјелују на Тибету, а не у Републици Српској.

Крајње је вријеме да се пробуде из предугог зимског сна. Политички капитал имају, али шта ће им исти вриједити кад све оде дођавола а Српска буде до краја руинирана. Јавност, а и остатак опозиције, то је јасно, данас очекују да СДС стане на чело блока способног да се носи са Додиком.

Да ли ће СДС да одговори позитивно на та ишчекивања, знаће се веома брзо.

Урош Симеуновић