У Републици Српској данас постоје једино ПП партије. ПП означава више битних сегмената: домаће партије одликују склоност ка Пропаганди, Парама, Полтронизму и Популизму. То је основни разлог због којег на домаћој политичкој сцени нема оног петог П - Програма.

Због тога нема разлике међу партијама у Српској. Њихови програми су мање-више исти, а и такви уопштени и сиромашни какви јесу - не реализују се у пракси. Стога, у Републици Српској не постоје партије љевице нити деснице. Нема типичне социјалдемократске опције. Не постоји странка која би идеолошки била везана за либералне и вриједности слободног тржишта. Тзв. „љевица“ и „десница“ овдје конвергирају у један општи популизам, у којем сви на ријечима воде бригу и о социјално угроженим категоријама становништва, и о важности приватне иницијативе, о већим порезима за богате, о олакшавању положаја за оне који би да улажу, о европским вриједностима, о положају Републике Српске...Једноставно речено, вербално сви воде рачуна о свему, колико год суштински такви ставови били у елементарној међусобној колизији (или сте за интервенцију државе у привреди или нисте, не можете бити за обе варијанте), а суштински нико не води рачуна о било чему сем о свом џепу. Домаћи политичари су у основи политички неписмени, немају појма о функционисању привреде, немају визију будућности свијета и, према томе, нису компетентни да доносе дугорочне државничке одлуке.

Због тога они увијек иду линијом мањег отпора. Зашто би се програмски профилисали, кад је најлакше узети помало од свега и направити један сочни популистички бућкуриш који мирише свима. Нема везе што ће све на крају да заболи стомак од њега - битно да народ то гута на изборима. Људи овдје ионако немају времена ни воље да критички преиспитују то што им партије нуде, док тзв. „невладин сектор“ чине шупљоглавци, лезилебовићи и ”гамад” најгоре врсте, који живе од донација домаће или неке стране владе, те их не интересује било шта сем површног испуњавања налога њихових донатора. У таквој ситуацији и не треба да чуди што нам је стање такво какво јесте.

Ту треба тражити и разлоге због којих људи често гласају за различите политичке опције - просто, они заокружују оне који им продају најпријемчивију причу. Јуче је то био ПДП, прекјуче СДС, данас СНСД. Сутра - ко зна. Функционално неписмена заједница попут наше не опредјељује се при доношењу политичких одлука логичном аргументацијом и рационалним промишљањем - овдје се понаша на основу емоција, снова, јефтиних обећања, краткорочних интереса. Кад негдје има памети, она се обично профилише у неколико праваца, који су даље основ за неколико вриједносних система, идеологија и политичких и економских програма. Те концепције и програме репрезентују одређени интелектуалци и политичке странке, као и медији који су више или мање наклоњенији некој од тих опција. Људи објашњавају своје ставове, као и предности својих, те мане конкурентних идеја. Тако се на идејном и политичком тржишту профилишу одређене групације, а грађани који имају прилику да се информишу о цијелој понуди-доносе на изборима одлуку о томе шта је најбоље за њих и њихове породице.

У принципу, кад буде постојала критична маса паметних људи, који ће јасно дефинисати своје политичке ставове у конкретан и кохерентан политички програм, ствари ће моћи да почну да се мјењају и код нас. Потребно је да се поменута четири „П“ промјене у „Паметни“, „Поштени“, „Прецизни“ и „Принципијелни“. То ће бити довољно.

Редакција Фронтала