Нема потребе да ствари увијек посматрамо са аспекта функционисања државе или геополитичких односа. Један од основних проблема нашег друштва, оно што му константно онемогућује да се покрене с мртве тачке, не лежи у тамо неким овалним кабинетима, није удаљено километрима и километрима од нас, нема везе са злим чикама у политици, нашој или некој тамо другој.

Једноставно речено, проблем није изван нас, он је у нама самима. Ђаво, сам по себи, потпуно је небитан и немоћан без плодног тла које се налази у самом човјеку.

Одличан примјер за наведено јесте приватно предузеће. Рецимо да се ради о фирми која нема било какве везе са политиком: она нуди услуге које су тражене на тржишту, рекеташи је из неког разлога мимоилазе, политичарима не смета. Не послује ванземаљски, али за домаће прилике сасвим похвално.

Та фирма има своју структуру запослених. С обзиром да се њена дјелатност увећава, појављује се потреба за новим радником. На хијерархијској љествици то ново радно мјесто налази се на солидној средини. Његова задужења су редовна, плата такође. Рекло би се, још једно зрно пијеска на плажи. Међутим, фирма има среће (или се бар тако чини): радник кога су запослили посједује стручну спрему вишу од оне коју захтијевају услови конкурса. Али, то није све: дотични не само да има диплому, него и зна знање. Нема превише радног искуства, млад је, али је веома талентован. Брзо копча. И...вриједан је дозлабога. Први долази на посао, задњи одлази кући. А ради и код куће. Радохолични манијак, могло би се рећи.

Нови дечко ускоро почиње да предлаже ствари које могу да побољшају квалитет услуга које фирма пружа, односно почиње да даје приједлоге и како да се лакше ступи у комуникацију са потенцијалним клијентима. Истина, има у тим његовим приједлозима и шупљих мјеста, али у принципу дечко је бистар и поставио је логичну и плодоносну концепцију. Његов жар за успјехом, радом и усавршавањем тјера га да свакодневно даје све више од себе. И сама фирма ускоро почиње да осјећа бенефите од њега. Али...

Директни претпостављени новом раднику, као и директни претпостављени директном претпостављеном, почињу да бивају све нервознији. Њих двојица се не миришу од раније, али у задње вријеме нема толико трвења између њих. Дођавола, ко сад да се трви, кад се појавио овај нови лудак, који би само да нешто чачка. И који има бољу стручну спрему од њих. И који зна те тамо неке стране језике. А зна и да ради на компјутеру. Ситуација постаје све проблематичнија, и њих двојица се плаше да би ускоро нови радник из положаја подређеног могао екпресно да аванзује у статус њима надређеног. Та идеја им се никако не допада.

Стога, они почињу да припремају скривене замке новом раднику. Тај малац мора да схвати како ту ствари функционишу. Ко је он да њима ту нешто...има да види шта је стварни живот.

Ова двојица сваким даном троше дио времена који би се иначе трошио на то да фирма што више напредује на смишљање ствари које треба што више да уназаде новог радника. Губитак за саму фирму тако се мултипликује: с једне стране, двојица њених шефова не раде свој посао, затим онемогућују једног трећег радника да ни он не ради свој посао онолико колико може. Фирма све спорије напредује, а потом улази у фазу стагнације.

Нови радник, који више и није толико нов, има јасан избор: или ће напустити фирму у којој очигледно нема могућност да реализује своје капацитете, или ће остати у њој и престати толико да се труди. Што ће му то-да му толико праве и пословних и личних проблема, а да никаквих стимулација нема за све то?! На крају крајева, он има своју редовну плату, фирма није његово приватно власништво, и зашто мало да не о’лади са свим тим.

Варијанта један: радник напушта фирму, у којој се ствари донекле релаксирају. Људи су поново насмијани и будућност им се не чини више тако неизвјесном. Али, вријеме пролази, мјењају се технологије и процеси. Бити солидан више није довољно. На тржишту се појављује нова, конкурентска фирма. Она исте услуге пружа јефтиније. Послије извјесног времена наша фирма почиње да губи корак и присиљена је или да се угаси или да пристане да је купи њен успјешнији ривал. У оба случаја двојица шефова више неће бити шефови, или зато што ће им пропасти фирма, или зато што ће у новој фирми бити неко ко их је поразио на тржишту претходно, те ће тај наставити да и даље буде шеф.

Што се радохолика тиче, он је промјенио фирму и мјењаће их све док не нађе неку у којој ће моћи да реализује на нормалан начин своје капацитете. Пошто је ситуација на овим просторима мање-више иста као у првој фирми (у приватним, а поготово у државним фирмама и јавним установама, гдје се напредује само по партијским и рођачко-кумовским линијама), овај тип ће ускоро да оде са ових простора тамо гдје ће се његов квалитет више цјенити. А тамо гдје се квалитет више цијени...па ту је по дефиницији више квалитета. Тако долазимо до једноставног и логичког објашњења зашто су нека друштва напреднија и богатија од других.

Варијанта два: радохолик се одлучује да више не буде такав. Он спушта ручну. Почиње све више у кафану да изводи своје претпостављене. Он увиђа да они и нису баш толике се*оње, а они капирају да се он баш и не разликује нешто пуно од њих. Опет долази до релаксације односа у фирми, људи су срећни, пјевају Битлсе или шта им се већ пјева. Будућност опет има смисао. Све док се не појави опет нови конкурент и не помете их са тржишта. Опет су обе опције у игри (угаси се, или се продај јачем), с тим да у овој варијанти наш радохолик није отишао негдје гдје се у потпуности реализовао, већ је изабрао медиокритетски пут. Он је престао да учи, да се усавршава, појавили су се нови рачунарски програми о којима он нема појма, а сви малтене знају већ енглески. Својевремено компаративна предност своје фирме и државе, он је данас постао само један од оних трбоња који чекају да са неким оду на пиво.

Закључак: примитивност, глупост и зло у људима наводе их да највише штете наносе сами себи. Пропали су и шефови и фирма. Ако такви људи преовладавају у некој држави, она ће ускоро да се потпуно уруши. У таквој држави на сцени је негативна селекција: најбољи или одлазе из ње, или се претварају у медиокритете и чуваре система. Такав је концепт.

Питање је само за коју ће се варијанту одлучити свако од нас.

Редакција Фронтала