Кад имате неспорне чињенице са којима не знате шта ћете, а посао вам је да ријешавате проблеме о којима те чињенице најбоље свједоче, онда имате једноставан избор: или ћете иступити са јасном поруком да нисте способни да радите свој посао, или ћете створити неку виртуелну, паралелну стварност у којој проблема нема.

Наше друштво данас управо функционише у једној таквој паралелној стварности. С једне стране неспорни факти нам саопштавају да је просјечна плата у Републици Српској око 800 КМ (тамо гдје је има, а све је мање има), док синдикална потрошачка корпа за четверочлану породицу кошта 1800 КМ. Република Српска прошле године направила је близу двије милијарде КМ спољнотрговинског дефицита, а данас је у њој незапослено преко 150.000 људи. У Републици Српској сваки четврти грађанин живи испод границе сиромаштва (у ФБиХ сваки пети), а друштвени производ по глави становника у њој је за 20% мањи него у ФБиХ. Плате у Српској расту далеко брже у јавном, него у приватном сектору, што има читав низ негативних посљедица: раст инфлације, одлазак квалитетне радне снаге у, по дефиницији, мање креативну јавну службу, гдје се не ствара нова вриједност, смањење конкурентности и ефикасности. Оно што је најбитније: људи се мотивишу да по сваку цијену траже посао у јавној управи, која је опет под директном контролом корумпиране и неспособне политичке елите. Оно што је најбоље у друштву пристаје да се покори неинвентивном и поквареном дијелу тог друштва-политичарима, бирократији и државним тајкунима, а само друштво тако губи шансу за бољу будућност.

Цифре су, дакле, неумољиве. Република Српска је у колапсу. Њени грађани данас све више личе на ходајуће зомбије, и како сад ствари стоје неће проћи дуго док не почне да се дешавају таласи насиља и патолошког понашања на улицама. Човјек који већ одавно не може свом дјетету да приушти одлазак на дводневну екскурзију и нове уџбенике претвара се у човјека који дјетету не може да обезбједи храну. Стање ума таквог човјека представља изазов за писце психолошких романа. А стање у којем смо принуђени да то све трпимо, сходно понашању одговорних у држави, очигледно једино може да се „мјења“ креирањем већ поменуте паралелне, виртуелне стварности.

У паралелној стварности Република Српска и њене вође побјеђују ЕУ, САД и кога год стигну. Нама сви долазе на ноге. Економија је просперитетна, управа модерна, правосуђе узорно. Сви само причају о нама, а не воле нас из очигледног разлога: сјајни смо, па им криво. У тим нашим кућама од чоколаде са прозорима од мармеладе основна преокупација релевантних политичких субјеката јесте да се међусобно трве око исто таквих имагинарних проблема. Наиме, у паралелној стварности све је имагинарно, па и политичке теме и проблеми државе и грађана. Ако је вама који ово читате реалан проблем чињеница да немате чиме да платите рачун за струју, морате знати да је проблем за политичаре у паралелној димензији то што се Републици Српској упорно скривају тајни Теслини пројекти, чија садржина може да омогући глобалну владавину онима који исте реализују.

Звучи банално, али је тако. Сит гладном не вјерује. Онај ко има мјесечне приходе од неколико хиљада КМ, а да до њих долази без било каквог реалног рада и фактичких резултата, не може да схвати да неко мјесечно зарађује 350 КМ, и да за те паре ради дванаест часова у некој текстилној фирми. Просто, то је њему потпуно незамисливо, и он има потпуно друге преокупације, које потом намеће као значајне путем медија које контролише цијелом друштву. Политичко-финансијско-медијска каста своју реалну стварност намеће потом већини, а којој је таква стварност-имагинарна. И ту долази до појаве неколико димензија стварности у само једном реалном простору и времену, што на извјестан начин може да импонује властодршцима овдје, будући да ни најбољи свјетски научници нису успјели нешто слично да учине.

Питање је једино колико ћете у таквим „успјесима“ ви да уживате. Фронтал нема намјеру нити да креира нити да учествује у већ створеним имагинарним димензијама. Фронтал је исувише жив и стваран за тако нешто.

А ви?

Редакција Фронтала