Унитаризам је да при подјели пите из наше ПДВ тепсије, ми добијемо један комад, а они два. На овом другом пише: заједничке институције.

Писао: Дани(ј)ел Симић

Новинари се неизмјерно љуте на понашање премијера Додика. Скупе ли се, одмах се јадају. Али, каже један од њих, за то смо сами криви. Кад понижава неког колегу на конференцији (нпр: Ма, шта ти мали причаш, шути тамо кад немаш појма...), остали се смију. Нема солидарности. Цитат завршен.

Морам признати, да нијесам ни мало погођен овим мукама. Штавише, у ТВ-двобојима са политичарима из Тамног вилајета, наш премијер премало користи овакве методе. Комотно би поднијели да мало смањи код домаћих, а расплете по иностранима.

Но, и поред тога што је овај приступ изостао на првом постизборном сучељавању (14. децембра), Додик је Силајџића подерао к'о крмача масну крпу. Нешто сировим самопоуздањем, а више Харијевим импотентним карактерним цртама. Тачно му је требао рећи да завеже кад нема појма. Терс, бетер, ухљуп и џигеран.

Што је ово из децембра, занимљиво у априлу? Док је Миле народски причао о аутопутевима, извозу, производњи, приватизацији, економији уопште; Силеџија је дошао до сљедеће ингениозности: У РС је сада боље, зато што се отарасила других нација. (?!?)

Тобе јараби! Је ли могуће да неко изговори овакву сплачину, а да сутрадан не изврши ритуално самоубиство? То је тај детаљ, који овај ТВ-дуел чини актуелним и данас. И то из два разлога. То је први пут да политичар из Сарајевске нахије призна да је код нас боље, истовремено пластично осликавајући њихов фолклор, када је економска политика у питању.

Као и код штампања новца, усљед емисије неаргументоване западне подршке жртвеном плачипизму, дошло је до инфлације размажености. Психофизички регресираше у спахилук. Донација више нема, стога је смисао унитаризма мало гурманскији, него што се претпоставља. У томе да, при подјели пите из наше ПДВ тепсије, ми добијемо један комад – а они два. На овом другом пише: заједничке институције.

И тако, мислим се ја, кад неког није срамота овакве економске теорије, што и ја не бих мало пропаламудио о тој теми? Таблицу множења могу савладати други пут.

А и шта ће ми? Ту глупу и лажну причу о нама психопатским убицама, а њима дјеци цвијећа, више гласно не говори ни Међународни суд правде у Хагу. Крахом непуноважне и нелегално финансиране тужбе, пропала је најзначајнија инвестиција коју су исламизирана браћа могла смислити из области привреде. Но, будући да се поменути суд петљао у оно, за шта је под истим условима у случају НАТО изјавио да није надлежан – остајем при ставу да ме савршено заболи шта је и пресудио. Зато хајдемо ми мало о економији, а нека се они враћају у прошлост до Милетове воље. Могу чак, од и до, вјероисповјести Кулина бана.

Од чега ми живимо?

Ово сам, таман по дипломирању, питао најбоље оцијењеног студента Економског факултета у БЛ. Одговор: Право да ти кажем, немам појма. И ја се то питам, али слабо су они то помињали на факсу. Да подсјетимо, ова институција ухљебљује кључне играче политичке касте. Зато поменуту особу, без обзира што је студент генерације, иза дипломе није чекао шпалир менаџера, отимајући се да јој понуде посао. Безштеловно је стала у ред пред шалтером, и прошла тек у другом кругу. Пошто се у првом примају ови, којима је мјесто обезбјеђено по квоти пописа из 1991.

Здраворазумски гледано: у РС свако сваком препродаје, а нико ништа не производи. Да ли је то могуће? Најјача предузећа су из области услуга, али откуда људима паре да шаљу СМС поруке, ходочасте хипермаркете или скомраче по кафанчугама? Морамо нешто произвести и продати то у иностранство, да би платили базне станице и мобилне телефоне. Просто зато, јер су произведени у иностранству.

А, не, не! Много је то компликованије него што ти мислиш. Поједностављујеш ствари. Одмах економи загуде на карту стручности. Скривајући, као и факултетска каста, да немају нити контроле, нити благе везе о стварним токовима новца.

Види се да ту нешто смрди, кад администрација сама поједе више од пола буџета. Раније су НВО-подгузњаци, нудили образложење по којем преживљавамо од страних донација. На шта не насједају ни волонтери, ни приправници. Данас ће пионири малени нудити причу, како је друг Додик продао Телеком и рафинерије. Обећавајући социјални мир на кришке. Таква је била и Милошевићева визија економског напретка, па отуд треба извући поуке. Поготово што нам је за Паљанског вакта, балван био главни извозни артикал, а сад смо једно шест свјетлосних вијекова од увођења фискалних каса.

Наравно, производити се могу и услуге, али не видим да имамо предузећа која дилују софтвер у Њемачку, већ и савјетнике увозимо преко компаније ОХР, инц. Плаћамо чак да нам соле памет, док наши студенти генерација(ма) чуче пред шалтером.

Не знам је ли била студент генерације, али је Светлана Ценић наш једини полит-економиста, који звучи логично и предметно. Ценим да би њено образложење од чега живимо, можда и прогутао. А ја се, референдумски позивару, у економију разумијем много боље од Силајџића. Што је мало. Но, далеко боље знам, како је ауторитарно окруживање полтронима – самоубиство на одгођено.

Штета је да оваква жена чучи пред шалтером.

Екстра магазин (Бијељина) април  2007.

Везане вијести:

42 руке у зраку

Будућност у повратку: Српска мора Напријед, па макар и у Провалију