Једноставан је потез, да се снивачима тинејџерског сна о укидању РС – подигне притисак. А да се ни једном не звецне оружјем. Већ парама!

Писао: Дани(ј)ел Симић

Немојте да вам падне на памет, да неког из Србије назовете Србијанцем. Наиме, екавска родбина се врло једи на помен овог термина. Готови за кафанску препирку. Питате се што? Та појава је истог именитеља, као и чињеница да постоји народна маса, која се јежи кад је у Београду викну: Еј, Босанац!

Жалосно је, али тако. Страх да регионална припадност, не постане и национална. У посљедњих пар деценија, углавном су нам сродне овакве недотупавности. Но, барем имамо од чега да кренемо, јер се дефинитивно не разумијемо. Мало ко од нас зна, шта значи када хљеб кошта 26, а млијеко 46 динара? Макар били хлеб и млеко.

Тако је и са тамошњим изборима. Тријумф било које коалиције, пошто од самосталне власти једне партије нема ништа, нама неће донијети претјераних новина. Наставиће се политика немијешања, која је Црну Гору начинила државом. Ваљда ће и нас?

Нама би, са те стране која не укључује Хавијера Солану, било много корисније да провјеримо, можемо ли надрасти стару пословицу: Јесмо ми браћа, али нам кесе нијесу сестре? То је конкретна ствар, која ставља на кушњу општенародно весеље, услиједило након продаје мобилне и фиксне телефоније. Додуше, јесте звучало мало сумануто, истргнути из државне контроле златну коку тог формата; која увијек може одлучујуће интервенисати у буџет, спречавајући социјалне немире и уједно остајући у нашем ћумезу. Поготово што они са друге стране, нијесу учинили исто.

Али, ето, сви се обрадовасмо и одахнусмо, кад је породична сребрнина остала код куће. Алал вера! И шта то сад значи, кад смо већ код пословица? Неће нас наши, или Ко ће кога, већ свој свога?

Врло је једноставан потез, да се главним протагонистима ратне реторике, која сања тинејџерски сан о укидању РС – подигне притисак. А да се ни једном не звецне оружјем. Већ парама. Убојним средствима смо показали да се знамо служити, и сад је вријеме да видимо гдје су ти славни српски трговци и фабриканти, на које је комунистичка историја загушила сјећање?

Због тога је и прошла самопотирућа логика одрицања од себе, којом је неписмена ратна власт, са грба РС скинула љиљане Немањића. Они су на србијанском грбу, али и тај грб стоји гдје раније није. На застави Србије. Сад се, ето, и хералдички разликујемо, а да нас нико на то није тјерао.

Тренутно за заговорнике неког реалног јединства, не постоји бољи национални симбол, од логотипа који контролише све телефонске сигнале. Кад већ не схватамо смисао дизајна, на логотипу са 4С.

Нико једној компанији, не може одређивати висину цијена које ће тражити за своје услуге. А то је ентитетским другарима из Тамног вилајета, већ трокирање пејсмејкера, који ће убрзо да запишти упозорењем како је успостављена: Телекомуникациона Велика Србија. Што се лако да скратити у Телеком Србија. Наравно, уколико не допустимо да постанемо само пословна колонија. Паре које смо добили усмјеримо тако да постанемо субјект, а не објект за поткусуривање.

Могућност да из Добоја назовете Лесковац, а да вас кошта исто колико и да зовете Власеницу, знанственофантастична је прилика. Да се јавно мнење РС (у кућној радиности), ослободи, отвори и истински демократизује. Пишљиво побољшање у виду дупло јефтинијег роминга, то засад не обећава. СМС из Србије у РС, и даље је дупло скупљи од локалног.

Судбина је тако хтјела, да нам родно село опкорачи Дрину. Која је у прошлости представљала границу, између Источног и Западног Римског царства. За неке је ова међа још свјежа. Зато у служби хиљдугодишњих ревизионизама, грађани РС углавном немају појма, шта се заиста дешава у земљи коју зову матицом. Обратно је још горе. Технички речено, ми Србију зовемо окрећући 00, а они нас са 99.

Србија је земља неограничене индивидуалне слободе. Тако је описао крајем претпрошлог вијека Антун Густав Матош. А и Мирославу Крлежи је доцније изгледала слично, обзиром да се два пута безуспјешно пријављивао у Војску Краљевине Србије. И поред глупости лансираних их западних медија, не може се рећи да је ситуација била знатно другачија, чак и за вријеме владавине олигофрено-марионетског Жртвеног Прасета. Познатог као Слободан Милошевић.

Или то, или неко већ мора другачије објаснити толику количину превазиђеног СФРЈ-духа, који влада међу грађанима сусједне нам државе. Надасве братске. Једно је сигурно. Чак и за његовог спахилука, слобода јавног изражавања је била већа него данас у РС. Заборавимо потпуно одсуство националног рада у медијима! То се огледа у простој чињеници, да се код нас пред изборе и портири боје рећи за кога ће гласати.

У Србији је политичење вид вербалног спорта уз пиво, будући да недиректорски слој уопште не страхује, да ће зглајзати због обзнањеног избора. Стога комотно можемо и ми. Што би рекли наши бизмисмени, да видимо: Гдје сам ту ја?

Ништа, назовите их појефтино, и реците им да Титова Југославија више не постоји. Значиће им тај податак. Тек онда, можемо се нечему надати од њихових избора.

Екстра магазин (Бијељина) фебруар 2007.

Везане вијести:

42 руке у зраку

Будућност у повратку: Српска мора Напријед, па макар и у Провалију