Стигао нам је (узнемирујући) глас из Херцеговине, у виду отвореног писма нашег сарадника, Небојше Вукановића.

Врло је неприкладно и неумјесно новинарима да улазе у било какву врсту расправе са премијером своје државе, нарочито у вријеме предизборне кампање.

Ипак, дуго сам размишљао, и осјећао потребу, те одлучио да одговорим на неке наводе које је посредством Херцег-телевизије изнио предсједник Владе Републике Српске, Милорад Додик.

Након што ме је у свом дугом говору након локалних избора у Билећи, на Савиндан, Преосвештени владика Григорије напао и пријетио да ћу тешко да се разболим јер тобоже дијелим, завађам и блатим свој народ и Херцеговину; премијер је осјетио потребу да узврати „услугу“ и искаже душебрижност и пријатељство према Преосвештеном.

Без повода коментаришући мој прилог о владици и његовом  недавно основаном Коњичком клубу „Вранац“, премијер рече између осталог да сам "смрад", и да "нападајући чисте и уредне људе, попут владике Григорија, покушавам да сакријем свој непријатан мирис и прљавштину који ширим по Требињу и Херцеговини".

У свом препознатљивом стилу премијер је изнио још неке квалификације на мој рачун, и тако вратио дуг  и услугу нашем Преосвештеном и модерном владици.

Немојте поштовани  премијеру да браните цркву и православље од мене, јер за то нема потребе. Православље и наша црква бране се у Пећи, Призрену, Книну, Вргинмосту или посљедњих дана у Тутину и Новом Пазару, а не у Требињу и Херцеговини.

Овдје она ни најмање није угрожена, а питање је да ли челни људи наше цркве у Херцеговини угрожавају неког другог. То бисте можда требали да провјерите и саслушате бар шест породица из требињске главне, Улице Краља Петра Првог Ослободиоца, које ускоро треба да остану без крова над главом!?

Ни најмање ми није био циљ да својим прилогом, који Вам је очито засметао, исмијавам нашу православну цркву, већ да мом владици кажем да се умије хладном водом док је још на вријеме. Осјећао сам потребу да му на пристојан и цивилизован начин кажем да је у многим стварима претјерао, јер изгледа да нико други овдје и не смије ништа да му каже.

Од цара Душана па на овамо, не памти се да је неко имао такву моћ и утицај у овој малој и сиромашној регији као што је сада има Преосвештени Григорије. Он одлучује ко ће да купи које предузеће, ко ће гдје да се запосли, која ће улица да се асфалтира, он води кадровску политику у неким јавним предузећима, утиче на гласаче, па чак и одређује ко ће бити тренер, играч или предсједник појединих спортских клубова. То и Ви признајете у интервјуу који сте дали, и кажете да Преосвештени има велике заслуге у привреди и напретку у другим дјелатностима.

Лијепо је од владике што Вас јавно хвали, и што у народу високо вреднује Ваш рад. Такође је лијепо и што ви држите до својих пријатеља, узвраћате им истом мјером и помажете му на разне начине. Но ја ипак мислим да смо ми још увијек секуларна а не клерикална држава, и да тежимо Европској Унији а не неким теократским монархијама са истока које не бих сада да набрајам. Владавина сталешких слојева, свештенства и племства над осталима, у Француској је окончана 1789. године, и не мислим да ми заостајемо за неким развијеним земљама баш толико вијекова.

Дијелим мишљење дијела мојих суграђана да је неумјесно да Преосвештени на славу града говори како нам је из дана у дан све боље, док само дан раније 800 изгладњелих жена из Новотекса тражи кору хљеба испред исте те општине. Шта би тек о бољитку и напретку о којем Преосвештени говори рекло 200 радника Неимарства, који већ двије године не примају плате јер им власник Мато Уљаревић, такође близак пријатељ и пословни партнер у више уносних послова Преосвештеног владике, не исплаћује плате? Шта би о напретку и бољитку рекли  радници Требињепревоза, Металца, Шипада, Ауторада, Леотекса... или Ковнице, Млина, Фусала, тепихаре, Сокола и других посрнулих и опљачканих колектива?

Владики јесте боље јер је последњих година епархија постала власник више хотела, ресторана, угоститељских и трговачких објкеката, ексклузивних пословних простора, винарије, пољопривредних комбината и стотине хектара плодног земљишта, ал' је тешко рећи да смо и сви ми осјетили напредак и благостање.

Наша мученичкна црква у прошлости је увијек дијелила судбину народа, и сматрам да није вријеме да се возе луксузна возила и џипови, да се носе скупоцјени сатови, телефони, гардероба, да се праве луксузна здања, јашу скупоцјени пунокрвни коњи на хиподрому и туђој, на силу одузетој земљи, док народ добрим дијелом гладује.

Преосвештени је дао себи за право да оштро критукује многе политичаре, новинаре и друге јавне раднике, функционере, обичан народ, па и свога брата у Христу, митрополита Амфилохија, те друге архијереје наше мученичке и страдале цркве. Питам се, зашто неко не би смио да се јавно осврне и на резултате његовог рада и понашања?

Сматрам да је моја дужност била да браним своје колеге новинаре којима је Преосвештени пријетио да ће их појести као шампиту, да кажем да није добро да наши свештеници и вјерници нападају нечије приватне куће ма колико да је власник куће згријешио. Сматрам да је људски и правично да покушам да заштитим и друге понижене и угњетаване, па таман били и радници фирми које су у власништву Наше Епархије.

Сматрам да имам право да се питам гдје је и зашто уклоњен иконостас у требињском Саборном храму, зашто је црква у Хрупјелима стављена под хипотеку...

(Спорни прилог Небојше Вукановића о ергели епархије Захумско-херцеговачке)

Брину ме такве ствари, а сматрам да би требало да забрину и Вас, али и многе. И ако сам згријешио, као што то сви ми обични смртници радимо, Преосвештени би требао да се моли Свевишњем за опрост мојих гријехова и да ме врати на прави пут, као што чобанин враћа овчице залутале у шуму, а не да ме куне и призива тешке болести, како мени тако и мојој породици, јер наводно дијелим, и завађам народ, сијем мржњу и пљујем по светој земљи и моштима наших светитеља.

Знам да не радим како би вољели Ви, али и Ваши политички опоненти који ме многио више од вас киње, опањкавају и дискредитују. Тачно је да не ширим лажни оптимизам, и да често сам себи и својој породици задајем невоље и скачем у стомак. Можда ме и од овог мог писма заболи глава, стомак, рука или неки други дио тијела, али ја због својих идеала или заблуда морам да га напишем.

Истина да много пута и погријешим као и сви ми, али мислим да то није страшан гријех, и није разлог да ме вријеђате, омаловажавате, дискредитујете и нападате. Можда ја имам угао гледања, погледе и ставове према одређеним стварима; какве сте и Ви имали прије само пет година.

Надам се да ћете и Ви, као и наш Преосвештени владика, ово писмо схватити као добронамјеран и цивилизован начин да одговорим на нека питања која Вас очито интересују. Морам да Вам искрено признам да сам поласкан чињеницом да помно пратите и анализирате мој рад, ал9и немојте да бринете за мој непријатан мирис.

Некако сам скрпио и купио средства за личну хигијену и нешто козметике које чувам за Ваш долазак, ако Вам је та врста мог смрада сметала. Друге не знам како да уклоним.

С поштовањем,

Небојша Вукановић