Уз подсјећање на термин "ћорава кутија", наш сарадник изражено песимистичким тоном покушава да укаже на недостатке у изборном процесу.

Пише: Горан Ковачевић

Модерна историја је пуна примјера који указују да и највећи тоталитарци цијене демократију, као што се у новије вријеме демократе служе тоталитарним начелима у чувању власти изабране „вољом народа“. Небитно на којој географској ширини или дужини.

На овим нашим, „трусним“, „историјским“ подручијима, „раскрсници путева“, „стази слонова“, „граници истока и запада и њихових религија“, итд; само у току једне генерације промијени се неколико друштвених или чак државних уређења. Овдје у БиХ само онај ко је млађи од 15 година може да се „похвали“ да је грађанин само једне државе (руку на срце, ријеч је о протекторату), и нема проблем са рубриком „држава рођења“ приликом испуњавања некаквих формулара. Из тог разлога можемо рећи да смо као народ много искусни. Искусили смо и искушавамо све на својој кожи.

Деморкатија на Титов начин

Доста интересантан и још више заборављен је пријмјер  првих послијератних „демократских“ избора у Југославији након Другог свјетског рата, када је успостављена Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), а декларацијом о њеном настајању укинута монархија.

Народни суд тада још Демократске Федеративне Југославије је прије избора позатварао и погасио све политичке субјекте који су по њиховом нахођењу мирисали на рекционаре. Цјелокупну организацију избора преузео је на себе фаворит тих избора, Народни фронт Југосалвије на челу с Јосипом Брозом.

Тог 11.11.1945. године братски народи су изашли на биралишта. На бирачким мјестима су их љубазно дочекали припадници Народног фронта (учесник избора) у виду Ознаша или већ представника нове власти формиране на Трећем засједању АВНОЈ-а.

Минимално су постојале двије кутије. Једна са листом и сликом маршала Тита, и друга, ако ниси за ту листу. По републикама се разликовала листа представника те друге или више кутија. Гласач би пришао столу са кутијама, након идентификације узео црвену куглицу и прво убацио руку у „опозициону“, па затим у ону са Титом.

По окончању „гласања“ предсједник бирачког одобра би му честитао и руковао се с њим. То би био знак да је куглица у једној од те двије кутије.

Звучи поштено, зар не?

Звук владавине народа

Према инструкцијама Народног фронта, дно кутије њихових опонената, или како су је још звали „кутија без листе“, је било од материјала да се може чути звук када куглица падне. То би у потпуности запечатило судбину тог гласача. У мањим мјестима се нису пуно уздали у чуло слуха, већ су комплетну кутију без дна ставили на постоље, са страна прекривнено платном испод којег је сједио припадник ОЗНЕ.

Он је имао директну комуникацију са предсједником бирачког одбора, тако што су му свезали конопац око ноге. Чим би неко убацио куглицу у „погрешну“ кутију, кибицер би повукао конопац и тачно информисао одобор.

Народни фронт и Јосип Броз су побиједили са 96% освојених гласова. Судбину бирача у оних 4% можете да наслутите. Само ћорав би могао да погријеши на таквим изборима.

Данашње кутије са сунчаним наочарама

Тако ће бити и дугоочекиваног 3. октобра 2010. године. Са свих страна ће позивати народ да гласа. Уста им пуна демократије, као што су гласачева празна хране. Хајку на ове што имају право да бирају, предводиће Централна изборна комисија.

И на дан  избора, уз све законске одредбе о тајности гласања, члан или  предсједник бирачког мјеста, након прегледа легитимације, доста гласно ће вам викнути име и презиме. Наизглед небитна појава, али сасвим довољна представницима странака који, опет по закону, присуствују изборима.

Они ће на списковима чланства, или оних који су обећали „сигуран глас“, тражити ваше име. Ако сте члан или сте обећали глас, са задовољством ће вас заокружити. Дакле, безазлени поступак члана изборне комисије,  тим странкама је дао сва имена оних који су гласали.

Шта чинити?

Када партијци увиде да има оних који су на њиховим листама по одређеним основама, а нису изашли на гласње (а та за њих алармантна ситуација се констатује око 14 часова) слиједи звање тих чланова, па чак и долазак у кућну посјету. Примјењују се сва средства (својствена неким сектама) да вам се укаже да немате право да не изађете на изборе... Сигуран сам да је успјешно.

О томе да је једини организатор овог изборног инжењеринга Централна  изборна комисија и да то чини противзаконито, не може нико да ме разувјери. Ако 3. октобра опет доживим ову ситуацију, тужићу ЦИК за укидање права да бирам и тражити одштету у износу од 200.000КМ. Толико ћу преко индиректних и директних пореза и доприноса уплатити у буџете у наредне 4 године.

Позивам и  Вас да урадите исто.