Слушајући и читајући изјаве водећих србијанских политичара о агресији на Крајину и „Олуји“, дође ми да заплачем.

Пише: Небојша Вукановић

Српске странке и лидери „осуђују“ овај злочни у коме су и сами учествовали и тобож траже од хрватских колега да и они осуде злочине и процесуирају злочинце.

Велики Предсједник, Месија нације, овај пут се није извинио али је накратко свратио до цркве да запали свијеће за покој душе својим сународницима. Потом је узео своју препознатљиву жуту рударску кацигу и кренуо у нови маркетиншки обилазак имагинарних градилишта по Србији. Пар стотина динара потрошених у цркви за куповину свијећа све је што уради наш предсједник, али и други његови пајтоси за прогнане Крајишнике. Лидери позиционих и опозиционих странака, бивши министри и премијери искористили су прилику да се појаве у јавности и театрално узглред осуде агресију и злочине Хрватске војске и све је на томе стало.

Србијански политичари никако да схвате да је и њихова одговорност за прогон Срба из Хрватске слична Фрањи Туђману и његовој дружини. Ви, србијански политичари, издали сте и оставили Крајишнике на цједилу, понижавали сте их и вријеђали, а сада тобоже жалите и осуђује злочине и етничко чишћење.

Мартићу, убиј се!

По одредбама Женевског споразума  из 1991. године Србија је имала обавезу да штити Републику Српску Крајину уколико дође да напада Хрватске војске! Али док су Хрвати иза леђа Крајини преко Купреса излазили на Динару србијански политичари размишљали су гдје да љетују и оду на одмор.

Туђман није био хазардер, и он никада не би ни помислио да нападне Крајину да није имао прећутну сагласност српског руководства. Док су се стотине хиљада хрватских бојовника под вођством ваших „пријатеља“ Американаца и Британаца распоређивали на линији разграничења, Ви сте лежерно пијуцкали виски заваљени у удобне фотеље, и размишљали како да те исцрпљене и гладне мученике пребаците до Косова да опет крваре за „српску“ ствар.

То није, драги моји српски политичари, одговорна националне политика, али је Ви деценијама водите према нама, „прекодринским Србима“. Да сте, када сте видјели шта се спрема, крајем јула 1995. дигли Србију на ноге, прогласили мобилизацију, почели војне вјежбе и манерве и запријетили да ћете искористити могућности и војно заштити Србе у Крајини, „Олује“ и других хрватских и војних акција никада не би ни било. Умјесто тога, из Србије су дошли обавјештајци који су имали задатак да ослабе одбрану и шире дефетизам. Информација да је пала Крајина објављена је пред крај Дневника на националној телевизији, као да се у Пакистану догодила саобраћајна несрећа..

Тадашњи српски предсједник, покојни Слободан  Милошевић поручио је да Милану Мартићу да се убије када га је овај упитао шта ће да ради када га Туђман нападне. То најбоље говори какву је политику Србија тада водила према „прекодринским Србима“. Блокадама на Дрини, цијепањем Републике Српске и издајом Крајине тадашња Србија мислила је да ће се додворити старим српским непријатељима, Енглезима, Нијемцима и њиховим савезницима. Ипак, када су 1998. године почела дешавања на Косову, Милошевићу је било јасно какву је грешку направио и како је испао наиван да не кажемо неште теже.

Чувајте се себе!

У тестаменту „Чујте Срби“, Арчибалд Рајс, између осталог, поручио је Србима да се никада не наслањају на своје традиционалне непријатеље, али наши политичари и дипломате никада га нису послушале (вјероватно ни прочитале, јер да јесу не би нам се ствари и грешке циклично вијековима понављале).

Нажалост, и данас Србија наставља да води сличну политику. Умјесто да снажно подржи Србе у Републици Српској, буде им ослонац и подршка, Влада Србије и њен предсједник поново забадају нож у леђа. Милошевић је то радио под паролом да мир нема алтернативу, а сада је нема Европа.

Схватите побогу већ једном да нација и национални интереси немају алтернативу, а за остало Вас боли брига. Не можете да усвајате којекаве декларације, извињавате се и понижавате у наше име, зближавате се и љубите са Турцима, јер ће Вас налогодавци као и у безброј пута до сада обманути.

Не можете српски предсједниче рећи да је усвајање Декларације о Сребреници неопходно, јер би сутра и укидање Републике Српске такође могло да буде неопходно на путу у Обећану земљу. Немојте са нама да се поткусурујете ако нам већ не желите и нећете да помогнете. А размислите како би се Ви осјећали да ми признамо Косово и кажемо да је то неопходно за опстанак Републике Српске!

Умјесто што тражите од Хрватске да Србима обнови куће, пронађе и процесуира злочинце из агресије на Крајину, паметније би Вам било да напокон нешто конкретно урадите за тај народ.

Није европски посјећивати згаришта

Колико је Србија издвојила средстава за повратак, обновила кућа и купила пољопривредних машина повратницима у Крајину? Колико су предузећа обновили? Да ли сте, Велики предсједниче и Месијо нације нешто о овом великом питању конкретно разговарали са колегом Јосиповићем? Јесте ли Ви и Ваши претходници икада посјетили попаљена мјеста као Ваш колега Суботицу? Нисте, јер не желите и не смијете! То није европски! Умјесто тога, Ви и Ваши претходници сте поклонили Тодорићу и другим хрватским тајкунима за мале паре српска предузећа, па су они стекли утисак, на основу Ваше благонаклоности, да су у љето 1995. године учинили праву ствар.

Љубите се са Хрватима док  Вам они туку наивне сународнике и суграђане дуж њихове обале. Да сте прави предсједник рекли бисте ДОСТА! Горди и уздигнути осудили бисте графите у Дубровнику, Сплиту, нападе по Далмацији, скрнављење цркава и манастира. Ишли би по свијету и причали о голготи Крајишника у свим ратовима, ако има још неко ко може да вас слуша. Преиспитали бисте сумњиве приватизације, и честим инспекцијским контролама провјеравали Тодорићеве и фирме других хрватских тајкуна по Србији. Организовали би донаторске вечере и издвојили средства у буџету за повратак Крајишника и обнову кућа, и тако дали примјер привредницима да отварају мале погоне у Огулину, Бенковцу, Обровцу, Книну... Посјетили бисте Лику, Барању, Срем, Западну Славонију, Сјеверну Далмацију, и видјели како тамо живе преостали Срби. Истраживали бисте ратне злочине, и расписивали потјернице са хрватским официрима и војницима који су се иживљавали на нејачи. Подржали бисте историчаре који би документовали дешавања у последњих седам, осам деценија.

Али, Ви само запалисте свијеће.